Kako Strazbur kaže

Kristina Blečić, građanin Hrvatske (Zadar) i izbeglica, je mnogo više očekivala od Evropskog suda za ljudska prava kada je odlučila da svoje stanarsko pravo nad stanom u kome je živela do 1991. pokuša da ostvari pred ovom evropskom institucijom. Kao što obično biva, prethodno je iscrpla sva pravna sredstva i mogućnosti u Republici Hrvatskoj. A onda se obratila sudu u Strazburu. I, sud je prihvatio njenu tužbu. Prošle nedelje, uprkos razložnim nadanjima porodice Blečić, hrvatske kancelarije OEBS-a koja je potvrdila da je Kristina bila i te kako ugrožena u času kada je napustila stan, i hiljada hrvatskih Srba koji su 1991. izbegli, sud je doneo negativnu presudu, propraćenu naivnim obrazloženjem. Elem, ispalo je da OEBS nije u pravu kada potvrđuje da je Blečićeva morala da napusti Zadar, da joj je prećeno; s obzirom na sve navedeno, rešeno je da stanarsko pravo nije isto što i vlasničko, i da zato nema povraćaja imovine.

- Očekivali smo puno, tim pre što je to praktično prvi slučaj pred ovim sudom, i što iza njega slede hiljade istih, kaže za NIN Savo Štrbac, prvi čovek VERITAS-a. Ako samo pogledate celu stvar, vidi se jasno da je reč o nekih 50 000 stanova, tj. isto toliko nosilaca stanarskog prava. To znači da govorimo o imovini i zbrinjavanju 150 000 do 200 000 ljudi. Ovde je u pitanju ogroman kapital, a ono što Hrvatska postiže ovakvom politikom je dvostruki cilj: nema povratka i štedi se ogroman novac.

Iako sam slučaj nije u potpunosti reprezentativan za srpske izbeglice iz Hrvatske, priča nije nova. Svakako je povezana sa ogromnim troškovima koji stoje pred hrvatskom vladom, u vezi sa nadoknadama ne samo za kuće, zemljište, izbegličke nekretnine uopšte, već i za imovinu koju su srpske firme posedovale u Hrvatskoj. A sve u duhu, i prema obavezama iz Sporazuma o sukcesiji. Suma je stvarno izuzetna. Ključ svega je povratak Srba. Sudeći po statističkim podacima o volji za povratak Srba u Hrvatsku, stanarsko pravo je teško političko pitanje za svaku vladu u ovoj republici. Reč je o povratku gradskog stanovništva u mesta u kojima su do izbijanja neprijateljstava, dakle do 1991. živeli, i stvarnom povratku izbeglica. Ovo pravo je, prema podacima hrvatske nevladine organizacije CERD, oduzeto samo Srbima koji su imali stanove na teritoriji koja nije bila pod neposrednim ratnim dejstvom. Tako, priznavanje stanarskog prava znači i trajno odustajanje od one politike koju je hrvatska država i u vreme mandata HDZ-a i kasnije, u eri Račanove vlade, nezvanično vodila. Iako se podaci znatno razlikuju, jasno je da je reč o ogromnom broju stanova, koji su oduzimani na različite načine. Velika većina njih, čak 25 000, oduzeta je još 1992. tzv. Šeksovim zakonom, po kome svi oni koji nisu u svom stanu boravili šest meseci, više nemaju stanarsko pravo. Sam ovaj oblik vlasničkog odnosa je inače poodavno ukinut. Zakoni o postupanju sa imovinom na “oslobođenim teritorijama” iz 1996. su tek onemogućili bilo kakvo razmišljanje o traženju nadokande za izgubljeno vlasništvo. Stanarsko pravo je proglašeno socijalističkom izmišljotinom i reliktom. Stvaran problem sa ovim oblikom vlasništva je nastao onda kada je Hrvatskoj stiglo upozorenje EU i OEBS-a da je prvi preduslov ulaska u Uniju i evroatlantske integracije povratak izbeglica ali i njihove imovine. Iako je prošle godine hrvatski predsednik Stipe Mesić tvrdio da je “za” vraćanje stanarskog prava a ondašnji premijer Ivica Račan da je “protiv”, tek kad su se suočili sa ultimatumom EU i NATO-a, odlučili su se na kakvu-takvu akciju. Račanova vlada je pripremala najpre set zakona po kojima bi pitanje stanarskih prava bilo jednostavno poništeno i ukinuto. Ipak, zbog ultimatuma, morali su napraviti političku akrobaciju. Tako je usledio Račanov poziv Srbima da se vrate, a i prvi predlog rešenja ovog pitanja, koji je obuhvatao najam, otkup srpskih nekretnina. Samo na prvi pogled, stvari su izgledale kao da je došlo do pomaka sa mrtve tačke. Jer...

Štrbac kaže:

- Niko nije dobio stan nazad. Prema programu za zbrinjavanje koji je uradila Račanova vlada, svaki nosilac stanarskog prava može podneti zahtev ako reši da bude stalno naseljen u Hrvatskoj, zatim ako nema nikakvu nepokretnu imovinu ni u jednoj od zemalja bivše SFRJ i naročito ako ništa nije otuđivao od 1991. Naravno, tu je i glavni preduslov, a to je da nije učestvovao u neprijateljstvima. Tek onda može dobiti pravo na najam stana iz državnog programa, koji bi mogao otkupiti. Druga mogućnost je kredit za podsticanje stambene izgradnje. A najam i rate za kredit su veoma visoki. Ono što je najindikativnije je činjenica da kada su ministri prošle godine objavili ovaj program, tadašnji ministar zadužen za stambenu izgradnju, Čačić, javno je rekao da će se problem rešiti sa nekih 5000 stambenih jedinica. A oduzetih stanova ima bar deset puta više!

Tako je bilo u Račanovo vreme.

Sadašnji premijer Ivo Sanader je obećao da će uraditi mnogo više od prethodne vlade kako bi se ovo pitanje rešilo. Na to ga uostalom obavezuje i koalicioni sporazum sa Srbima, kao i ratifikovani Sporazum o sukcesiji. Problem je u tome što Sanaderove tvrdnje da će stanaraska prava biti vraćena demantuje njegova ministarka pravosuđa Vesna Škare Ožbolt, ako je sudeći prema komentaru koji je dala na presudu suda iz Strazbura. Za nju je stanarsko pravo davno svršena stvar rešena zakonom iz 1992. a presuda iz Strazbura samo potvrda dobrog rada hrvatskih sudova.

Po zvaničnim podacima hrvatske vlade, u prošloj godini vraćen je 1461 objekat a ostalo je još 2048 njih koji čekaju da budu vraćeni, najviše u šibensko-kninskoj županiji, zatim zadarskoj, sisačko-moslavičkoj i karlovačkoj. Inače, u periodu od 1997-2003. Hrvatska je otkupila 7085 srpskih kuća a planirano je da u 2004. kupi još oko 1200 kao deo rešenja problema. Uprkos koalicionom sporazumu i nedavnom upozorenju Milorada Pupovca, predsednika SDSS-a, Sanader ipak nije mogao ispuniti dogovorene rokove.

Ono što je mnogo važnije u celoj priči jeste činjenica da je povratak stanarskog prava regulisan Sporazumom o sukcesiji, ratifikovanim i u hrvatskom Saboru. U pitanju je Aneks G, član 6, koji je priznala međunarodna zajednica, a čime su bukvalno postali nevažeći zakoni o izbegličkoj imovini koje je Hrvatska donela pre ratifikacije samog Sporazuma. I dok je u ostalim republikama iz bivše SFRJ stanarsko pravo priznato i već regulisan povraćaj imovine po ovom osnovu, u Hrvatskoj se stvari odvijaju drugačije.

- Ministarstvo za ljudska i manjinska prava ne može da komentariše samu presudu, ali ono što je jasno jeste da je pitanje “stanarskog prava” i te kako složeno. Ono što treba uraditi je ujednačavanje kriterijuma rešenja ovog problema na teritoriji svih republika bivše SFRJ. Neophodno je sprovesti Sporazum o sukcesiji, pri čemu moramo biti svesni da je taj dogovor samo jedno od mogućih rešenja. Ono na čemu naši ljudi svakako moraju da insistiraju jeste neprikosnovenost prava na dom što bi svakako bio novi način za pokretanje ovih sporova pred sudom u Strazburu. Jer, ukidanjem stanarskog prava, izbeglicama je praktično ukinuto to pravo, kaže za NIN Petar Lađević, savetnik ministra za ljudska i prava manjina.

Primera radi, na osnovu Sporazuma o sukcesiji je u BiH proces vraćanja nekretnina po ovom osnovu bezmalo okončan, odlukom Karlosa Vestendorpa, bivšeg visokog predstavnika. Međutim, upravo u trouglu BiH-Hrvatska-Srbi, vidi se složenost pitanja: Srbi koji su u BiH menjali imovinu sa Hrvatima, sada moraju da se sele, dok ti isti Hrvati, sada naseljeni u Republici Hrvatskoj, i dalje ostaju u onim stanovima koje su zauzeli nakon izgona njihovih srpskih vlasnika.

Istini za volju, pravosuđe u zemljama zapadne Evrope ne poznaje “stanarsko pravo” kao vlasnički odnos. Ali, ako uzmemo u obzir da su ga i EU i OEBS priznali, u duhu Sporazuma o sukcesiji i činjeničnog stanja da u bivšoj SFRJ drugi vlasnički odnos skoro da nije ni postojao, onda odluka suda u Strazburu najblaže rečeno čudi.

- Malo je verovatno da sudije u Stazburu nemaju pojma šta se dešavalo 1990. i 1991. pa i kasnije, u toku rata, tim pre što je u slučaju Kristine Blečić postojala čak i potvrda OEBS-a da je njen život u Zadru zaista bio ugrožen i da je ona morala prinudno da napusti stan. Zato je krajnje smešna tvrdnja da je ona mogla ostati u Zadru i deliti sudbinu ostalih građana. Mislim da se sud uopšte nije obazirao na Sporazum o sukcesiji; jednostavno ga je zanemario, smatra Štrbac.

- Nemamo precizne podatke o broju ljudi koji traže stanarsko pravo. Nama je, u ovom trenutku, mnogo važnije da hrvatska vlada konačno pokrene program zbrinjavanja tih ljudi i opštu kampanju koju je upravo najavila. Onda ćemo dobiti prave informacije o broju zainteresovanih za ostvarivanje prava po ovoj osnovi. Osiguranje stambenih rešenja za bivše nosioce stanarskih prava koji žele da se vrate u Hrvatsku i dalje je jedno od najvažnijih pitanja kojima se bavi misija OEBS-a u Republici Hrvatskoj i njeni međunarodni partneri. To je činjenica koja se nije promenila posle presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Blečić protiv Republike Hrvatske”, kažu u kancelariji OEBS-a u Zagrebu.

Ni Savo Štrbac ne zna tačan broj predmeta pred sudom za ljudska prava u Strazburu, ali veruje da je u pitanju ipak manji broj, jer, da biste došli do Strazbura, morate proći sve sudske instance u samoj Hrvatskoj. A to je postupak koji traje više godina. Izvesno je jedino to da se sada hiljade ljudi praktično ničemu ne mogu više nadati, bar ne iz Strazbura.