Umete li, ono, ramenom?

Dve studentkinje se častile striptizom, u sparnom novobeogradskom stanu. Kupile su Ivana (25), koji kaže da je prvo striper pa onda žigolo. “Znam ove cure sa nekih devojačkih večeri. Pristale su da se zezamo malo više. Zaradio sam kintu, a najbolje drugarice su podelile i račun i mene”, iskren je Ivan za NIN i dodaje da samo sa zgodnim devojkama sklapa seksualne pogodbe: “Bio bih sa njima i za džabe, divne su, ali ih, valjda, pali da me isplaćuju.” A jedna od njih dve kaže da je sve bio samo dečiji hir: “Platile smo ga da bi ćutao. To je jednom u životu, za punoletstvo. Imaš šta da pamtiš kad se ugojiš i ostariš.”

Naš zakon, međutim, ne pamti razliku između muške i ženske prostitucije. Prostitucija je, po definiciji, pružanje seksualnih usluga za novac, dakle “polni snošaj sa više lica ili više puta uz novčanu ili bilo koju drugu nadoknadu”, preciziraju za NIN starešine iz Odeljenja za javni red i mir SUP-a Beograd. I po članu 14, Zakona o javnom redu i miru Republike Srbije, “onom ko se odaje prostituciji i ustupa prostorije za prostituciju, zaprećeno je kaznom zatvora do 30 dana, a onom ko ustupa prostorije za prostituisanje maloletnog lica zaprećeno je zatvorom do 60 dana”. Ovde je posebno zanimljiv član 251 (Posredovanje u vršenju prostitucije) Objedinjenog krivičnog zakona Srbije i Crne Gore, po kojem postoji samo podvođenje ženskog lica. Dakle, može biti kažnjen samo onaj ko podvodi ženu. Makro koji ima, na primer, petoricu transvestita, homoseksualaca, po članu ovog zakona nije ništa zgrešio.

Da li to znači da je za zakon u ovoj zemlji prostitucija isključivo žensko zanimanje? Šta ćemo, onda, sa svim onim “maserima za žene”, “erotskim fantazijama” koje se nude “damama od 36 do 86 godina” po erotskim časopisima i porno-sajtovima? Gde je savremeni srpski žigolo izučio zanat? I kakve veze to ima sa čuvenom srpsko-francuskom seksualnom aferom Marković koja se dogodila u državnom vrhu Francuske, pre skoro četiri decenije?

Tada, 1. oktobra 1968. pronađen je leš Stevice Markovića, s penisom u ustima, na pariskom đubrištu Elankur, a sve pariske dame su istog momenta odlučile da se odreknu svojih unajmljenih švalera iz tadašnje SFRJ. Cile Žigolo (60), Stevičin drugar i jedan od najtraženijih srpskih ljubavnika u Francuskoj tih godina, izgubio je obe svoje francuske gospođe, koje ga izdržavahu. “Hteo sam i da se oženim jednom od njih dve. Iako i nije imala neki veliki novac, lepo smo se slagali...”, priseća se Cile slatkih šezdesetih po Sen Tropeu i egzotičnim plažama Francuske.

Banjska švaleracija - Taj lepi holivudski običaj da se napucane tete ludo zabavljaju s momcima koje su koliko do juče gurale u kolicima, zadržao se, izgleda, samo u srpskoj provinciji. Poznat je slučaj izvesnog Slaviše Lazića, profesionalnog banjskog švalera čije je konspirativno ime Đan Karlo predstavljalo pravi magnet za potencijalne žrtve njegovog gotovo zaboravljenog zanata. “Posle samo jedne noći sa mnom, žena prosto procveta. Jedino su ove starije, malko nestašne i vode ljubav kao da će sutra rat”, objašnjavao je glavati Kazanova iz Vrnjačke Banje izvaljen na francuskom ružičastom krevetu u zidarskoj majici i belim mako gaćama, s telefonom u dlakavoj ruci i značajnim pogledom u daljinu koji je svima stavljao do znanja da je to što on (ne)krije ispod trbušastog struka usrećilo najmanje dve hiljade žena. I kao i svaki ovdašnji macan koji misli da je neopevani faker, strogo vodi računa o brojkama, ubeđen da bi o njegovom dvocifrenom ponosu za obeležavanje teritorije trebalo napisati odgovarajući roman ili, makar, snimiti neki prigodan film. Srbi se i danas neviđeno lože na blesavu priču o Evropi i svetu, ogrezlim u dekadenciju i svakojake perverzije, nadajući se da se tamo društvo više uopšte pristojno ne ševi, pa većina njihovih riba sanja izumrlu vrstu egzotičnog, bezobraznog, nadrkanog, nalivenog i berzanskim brigama neopterećenog mužjaka, čija se seksualna moć još uvek dobro drži u praznom džepu, pošto sa kreditnim karticama ne stoji baš najbolje.

Bizarna pogibija bizarnog telohranitelja još bizarnijeg Alena Delona, pretvorila se u “aferu stoleća” zbog navodnih fotografija orgijanja sa Klod Pompidu, suprugom tadašnjeg premijera Francuske Žorža Pompidua. Navodno, Stevica, i sam učesnik tih orgija, ucenio je fotografijama svog poslodavca Delona, porodicu Pompidu i celu Francusku. Cile, danas skromni beogradski trgovac, kaže da Stevica nije bio žigolo, a ni “gorila” glumca Delona. “Stevica je bio dasa. Idol svih Jugovića u Parizu i Beogradu. Plemenit i dobar. Delon je kopirao Stevicu u gegovima, skinuo je njegov fazon u rukovanju i onaj čuveni trzaj ramenom koji je bio štos beogradskih mangupa šezdesetih... Stevicu su svi voleli. Napravio je jednu grešku. Trebale su mu velike pare jer mu je sestra bila u bolnici, pa ih je ucenio. Fotografijama.” I to je sve što Cile želi da kaže o Stevici, posle čijeg se ubistva sklonio u Italiju pa je, zapravo, jedini od dvadesetak jugo-pajtosa u Parizu koji nije saslušavan zbog slučaja Marković. On i danas voli da naglasi da žigolo nije prostitutka, jer ne radi “na sat” nego živi sa ženom koja ga finansira, nekad i godinama... “U ljubavi je s njom. Žigolo je čovek koji želi da živi život bez rizika. Ali od deset hiljada njih, uspeju samo dvojica. A te glavne babe hvataju se najviše u Nici, Kanu”, objašnjava ovaj bivši žigolo i podseća da je u to vreme babom nazivana žena od 38 godina. “Mene su zvali babojeb. Ja sam pošteno radio”, kaže on i pita: “Zar je bio greh što sam bio sa lepom ženom, Francuskinjom, koja je to tražila. Imala je para, pa šta ako me je plaćala?”

U Srbiji, danas, imućne samosvesne poslovne žene, dame novog doba, ako i plaćaju sebi eskorte, čine to da niko ne zna. Ili se tako sklopljen posao da naslutiti iz njihovog odnosa. Svakako, takvi žigolo-aranžmani u ovoj zemlji su retkost pa se ovde uglavnom gaje niži oblici prostitucije.

U Odseku za suzbijanje prostitucije Odeljenja za javni red i mir SUP-a Beograd, NIN saznaje da se u policiju redovno privode i muške prostitutke. “Mi ta lica procesuiramo, sudije za prekšaje postupaju po tim prijavama, i takvim licima se izriču kazne zatvora od 15 do 20 dana. Međutim, ako privedemo 20 lica u jednoj akciji, tu bude pet muškaraca. To su najčešće transvestiti”, kažu starešine Uprave policije. Policija u Beogradu, na primer, tačno zna gde su pravi saloni za masažu, a gde je taj naziv samo pokriće za prostituciju. “To je lako otkriti, ali je jedini problem utvrditi ko je vlasnik stana u cilju dobijanja naloga za pretres. Mi na ime vlasnika stana dobijamo naredbu od istražnog sudije za ulazak u stan”, kažu u SUP-u. Svaka akcija policije mora biti zakonski pokrivena.

Petar Opalić, profesor socijalne patologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kaže za NIN da je za suzbijanje prostitucije kao sociološko-patološke pojave, važno da se zakonskim merama obuhvate i korisnici usluga, baš kao i oni koji usluge nude. “Onda bi ta pojava bila i smanjena i lakše kontrolisana. Ako bi se prostitucija definisala kao delatnost onda bi bila oporezovana kao i svaka druga, a tu bi bila i medicinska kontrola, i kontrola uslova pružanja usluga, i kontrola onih kojima se te usluge pružaju. Društvo bi trebalo da se zabrine, jer je ova pojava raširena. Samo se društvenim merama mogu postići neki rezultati. Pojedinačni rešeni slučajevi tu ne znače ništa”, objašnjava dr Opalić.

Da bi se neka pojava proglasila socijalno patološkom, mora da postoji socijalni uzročnik za tu pojavu. Tako je poslovična srpska društvena kriza, u ulozi nemaštine, ratova, inflacije dovela do bujanja narkomanije, trgovine ljudima, prostitucije pa i muške prostitucije.

Sergije Lukač, profesor FPN-a podseća da se slično dogodilo i posle Prvog svetskog rata u srušenoj Austrougarskoj monarhiji. “Nastala je sveopšta inflacija. Pa i inflacija seksa. Svako ko nije imao šta da jede, a izgledao je dovoljno nevino i dovoljno neagresivno da je neka starija dama mogla da kupi njegove seksualne usluge, bio je žigolo”, kaže profesor Lukač i za NIN se seća stare bečke pesmice iz dvadesetih godina prošlog veka, koju je zapamtio u detinjstvu: “Mali žigolo, jadni žigolo, pamtiš li vremena kad si u tesnoj uniformi sa zlatnim lampasima mogao da jašeš kroz ulice? Prođe vojna, ostavi te dragana, a život ti postade samo poderana husarska uniforma... Ali, ako ti je srce slomljeno, moraš da mi se smešiš, jer ja plaćam a ti igraš.”

I ta pesma je neposredna posledica sloma jedne monarhije u plavim uniformama, zaključuje profesor Lukač.

Danas, svoje seksualne usluge prodaju dečaci koji još ni vojsku nisu odslužili. Viktor (22) sa Novog Beograda ušao je u prostituciju sa 19 godina. I kaže da mu je prvi put bilo mnogo teško jer je bio sa “veoma ružnom i starom ženom”, ali da je posle “razradio posao”. Pedeset evra sat i po. Sada su mu klijentkinje uglavnom žene u četrdesetim i pedesetim godinama, medicinske sestre, frizerke, kozmetičarke, službenice iz pošte ili banke, sekretarice, udate, razvedene... “Žale mi se na muževe pijanice, koji ih varaju i nikad nisu kod kuće”, kaže Viktor. Pošto živi sa tatom i mamom, on ide kod mušterije na adresu. Samo nedeljom, jer ostalih dana radi kao istovarivač kamiona kod Kineza. Oglašava se na Internetu, sa cenom i brojem telefona. I kaže da će to raditi do septembra a onda odlazi u vojsku. “Po drugi put. Prvi put su me vratili kući kao nedovoljno odraslog, nezrelog za vojsku”, smeje se Viktor koga kaže, posebno privlače starije žene i mlađi muškarci.

Diskretno da! Voditelj prve srpske erotske emisije “Fantastik erotika” na TV Košava kaže da je imao prilike da se sretne sa beogradskim žigoloima po prijemima i raznim skupovima na koje je pozivan. Obično su mu se, kaže Nole Selak, obraćali za neki savet ili da im pomogne da se s nekim upoznaju. Da li su ga i neke dame, situirane gospođe, nezadovoljne majke i supruge, ili koleginice, pozivale i molile da im možda, nekog, preporuči: “Diskretno, da. Ne bih voleo da neko pomisli da sam podvodač. Ja samo želim da uzvratim pozitivnom energijom ljudima i to je sve. Ako neko sebe nalazi u tom poslu i ako nikoga ne ugrožava, zašto bi to bilo nešto negativno? Jer po čemu jedan vojnik mirovne trupe ili misije UN ili bilo čega može da ide i da puca na Janka ili Marka za istu sumu novca?”

Psihoterapeut Aleksandra Janković, kaže da je Internet svojevrsna psihološka mreža, zamka za mnoge ljude koji su nedovoljno zreli, nedovoljno integrisani. “Često su i neostvareni. Zato, mlade osobe koje nemaju ni elementarnu emocionalnu pismenost, osobe u emotivnom smislu krajnje neizgrađene, na Interetu mogu da nađu ponuđene obrasce i rešenja čak i emotivnih problema. Pri tom, prilično izvitoperene mehanizme”, kaže ona.

Zanimljivo je da, za razliku od više domaćih i stranih izraza ženskog roda u značenju prostituke (metresa, kurva, kolgerla, konkubina, drolja, droca, bludnica), za muškarca koji “prodaje ljubav” nemamo adekvatnu srpsku reč. Pored francuskog izraza žigolo, postoji izraz “babojeb” koji nije tačan jer ne znači i - naplaćivanje seksualnih usluga. Jelena Tinska, koja trenutno na TV Apolo u Novom Sadu vodi šou-program “Na crti...” podseća i da su sve bolesti ženskog roda: sida, leukemija, tuberkuloza, epilepsija, paranoja, a lekovi su aspirin, baralgin, leksilijum, bensedin, penicilin, palitreks... “Mi žene smo isto što i bolest, a oni su lekoviti”, kaže Tinska za NIN. Jankovićeva dodaje: “Kad god se govori o ženama lakše se koriste pežorativni termini. Time se potvrđuje mačo prisutna teza da su žene po svojoj prirodi ćudljive, prevrtljive, da imaju taj kurvinski elemenat. To se za muškarce ne govori. Čak i kad radi istu vrstu posla on neće biti okarakterisan kao kurva nego kao žigolo.” A uspešni muškarci i žene koji su pri tom usamljeni posegnuće za mlađim objektima, da bi sačuvali svoju sliku o sebi. Napumpani ego. Za žene je važno da se prikažu u društvu sa mladićima koji su mlađi od njih 15 godina i više. Kao što je to važno muškarcima. Ali takvih žena je ipak manje. Jer, “sve je u društvu tako postavljeno da uspešnost žene ne može da bude potpuna ukoliko nije ostvarila i porodicu”, kaže psihoterapeut Aleksandra Janković. Međutim, mnogi brakovi se raspadaju, mnoge uspešne žene ostaju usamljene. Pa posežu za rešenjima koja su tipično muška. A dobro je ako mogu sebi i da ih plate. Nekada je to bio teniski trener, ski-instruktor, fizioterapeut, a sada je to “moj maser”... “Ta kategorija uspešnosti je pri tom kod nas vrlo sumnjiva i često na granici sa kriminogenim”, zaključuje Jankovićeva.

Čekajući gospodina Ninkovića Žigolo u Srba? Prilično retka vrsta muškaraca, na našem podneblju poznatija kao “mučibabić”. Vujaklija pod “žigolo” (fr. gigolo) beleži sledeće: “mlad čovek koji uglavnom živi od ljubavnih veza sa starijim, imućnijim gospama, u čije kuće ponajčešće ulazi kao učitelj igranja; profesionalni igrač koji daje časove igranja po kućama”. Danas čitava Istočna Evropa boluje od sindroma žigoloa koji Zapadu prodaje svoju snagu i pamet, sveden je na robu, i kao takav ide na tržište. To svakako ima uticaja na mentalitet. U situaciji smo da čak imitiramo “imitaciju života”. Mediji često lansiraju priče bez osnova, dakle, moguće je imati ono čega nema. Tačno je da uslovi postoje, ali još uvek ne možemo da govorimo o profesiji žigoloa. Nije to više siromašni student iz provincije koji je u shemi sa svojom gazdaricom. Stasala je čitava jedna klasa bogatih, negovanih i dokonih žena, koje se ne libe da izgledaju izazovno, obavezno se pridržavaju posta, redovno odlaze na slave u mrežastim čarapama, hronično su nezadovoljne i verovatno neke od njih imaju ljubavnika, međutim, još uvek nisu dovoljno emancipovane da bi to, sem retkih izuzetaka, javno činile, da bi kao njihove muške kolege zaposlile “sponzorka”. Uglavnom se konzumiranje mladog mesa obavlja diskretno, manirom stidljive snaše na seniku. Ne vode se “sponzorci” na povocu Knez Mihailovom ulicom kao što to čine pariske dame na Jelisejskim poljima. Dakle, srpski žigolo je otprilike kao “jeti”: ostavlja tragove, nije da ga nema, postoje i snimci i očevici, ali još uvek nije legalizovan kao što je to, recimo, slučaj u Francuskoj. I mi smo tamo imali naše gore list, Stevana Markovića, telohranitelja Alena Delona, navodnog ljubavnika njegove žene Natali. Ali, Stevica nije bio zaposlen kao zvanični žigolo. Bilo je momaka iz kraja koji su negde u belom svetu šetali kučiće bogatim udovicama i raspuštenicama, glumili “ponoćne kauboje”, međutim, ovdašnja priča ne poznaje instituciju žigoloa kao zanimanja, kao što je to opisano u romanu Tenesija Vilijamsa “Rimsko proleće gospođe Stoun”. Mladi Italijan i bogata Amerikanka u tragičnom ljubavnom zapletu. Još bolji primer daje Umberto Eko u priči “Babeta”, svojevrsnoj parodiji na “Lolitu” Vladimira Nabokova, samo što se u ovom slučaju baba zaljubljuje u dečaka. Imamo i mi u književnosti žigoloa. Gospodin Ninković, službenik ministarstva u Nušićevoj “Gospođi ministarki” je pravi primer žigoloa, jer napredovanje u karijeri ostvaruje zahvaljujući ženama aktuelnih ministara. Svakoj novoj “ministarki” Ninković se preporučuje da je kratkim kursem iz bontona uvede u visoko društvo, a zauzvrat će ona njemu obezbediti novu klasu. Bonton je neumoljiv, da bi se bilo u trendu valja zadovoljiti tri uslova: dama mora da puši, da igra karte i da ima ljubavnika. Međutim, u Srbiji nikad nije bio opšti trend živeti po bontonu, pa je tako i žigolo prisutan koliko i “jeti”. Dragan Velikić

Tinska pak ne misli da zdrave žene uopšte imaju potrebu “da idu po kuplerajima”.

- Žene nemaju tu vrstu izopačenosti. Žena može da bude bolesna, nimfomanka, i to je nešto drugo. Muškarci su promiskuitetni a žene uvek traže samo ljubav. U muškoj je prirodi da ima ženu, decu, pa čak i ljubavnicu i da ide po kuplerajima.

A striper i žigolo Ivan s početka ove priče kaže da pravi srpski žigolo voli i staro i mlado i ne bira polove: “I babojeb i pedofil i homoseksualac”.

Altruista, rečju.

Peh “Plavog jahača” Bilo je to ratne 1992/93. godine. Ono, kada smo imali platu sedam maraka... Bio sam šanker u “Plavom jahaču”. Zarađivao sam dobro. Ali, kada ti sin igra tenis to je kao rupa bez dna. Od jutra do mraka smišljao sam kako da namaknem lovu za njegove turnire. Nuđeni su mi primamljivi dilovi. Poker aparati, dil sa cigarama, pa dil sa naftom, viskijem. Pa i sa drogom. Sve sam to hrabro odbio čak i kada su me ubeđivali škorpionima, nameštenim racijama u “Plavom jahaču”. Trideset i dve racije sam preturio preko glave, brale moj! Šest pucnjava u kafiću, šest unakrsnih paljbi i još koječega. Elem, odlučio sam se za žigolo biznis. To mi je bilo, nekako, najčistije. Zašto? U “Plavi jahač” je, dok sam ga ja vodio, uprkos svemu, dolazio beogradski krem. A krem najviše voli da se kurva. Spolja gladac, iznutra jadac. Nije bilo pisca, režisera, glumca, političara, biznismena ko nije navraćao u “Plavi jahač”. I to sve kvalitetna roba, muška ergela kakvu samo možeš da poželiš. Ceo, bre, diplomatski kor mi defilovao kroz radnju, tu se zaljubljivali, tu patili. A dolazile redovno i naše sadašnje Ekscelencije iz Australije, iz Češke i sa Kipra. Žovijalni, kao stvoreni za žigoloe. Svraćao i Tirke, oko ponoći, kad krene kući u Tadeuša Košćuška. A imao sam i moćan komšiluk. Boba Selenić, Mića Popović, Antonije Isaković; imali su gratis jutarnju kafu i novine na čitanje. Šta, matorci? E, tu ste se zeznuli! Svaka roba ima svog kupca. I, sedimo, tako u baš ovakvo avgustovsko popodne. Goran Marković, Ratko Božović i Slobodan Vučetić. I kukaju na plate, na galopirajuću inflaciju. Nemam živaca to da slušam i, tu im smelo izložim ideju o žigolo biznisu. Kažem im da sam spreman da ih iznajmljujem novobogatašicama, “dafinama” ranih devedesetih! Kako? Tako, lepo. Zakazujem im sastanke u “Plavom jahaču” sa dobrostojećim usamljenim damama. Tu, u kafiću, od mene dobiju gratis kafu i kolače najbolje u gradu, pravila ih je Olivera Borisavljević. A cene? Dama za kontakt ostavlja “Plavom jahaču” 50 maraka, a sve što na mozak i na onu stvar zarade neka bude njino! I, sve kao zezanje, zezanje, ali, vidim, sviđa im se ideja. Zagrizu. I tog popodneva sve razradimo u “Plavom jahaču”; ko sve pravi štimung, da li živa muzika ili stereo, španska ili rege, ko plaća taksi za damu... I, tako sve u sitna creva. Osnuju oni i žigolo sindikat da ih ja, kao poslodavac, ne eksploatišem. Naoštre se, brate, napale se. Napalim se i ja. Organizujem i “dorađivače” ako ovi moji intelektualci, slučajno, zakažu na poslu. Bio tu, u rezervi, Žarko Laušević sa mladim glumačkim lavovima. Jer, dama ne sme da trpi, a firma mora da čuva obraz. A nabavio sam, brate, i “dorađivače” što sa Dorćola, što sa Voždovca, što sa bosanskog ratišta. Bred Pit bi, među njima, bio kao nedonošče... Kad sutra, pred “potpisivanje ugovora” žigolo bratija se pišmanila. Kao: “Mi smo mislili da se ti zezaš...” A onda, opet, kuknjava: Kako da se živi sa sedam maraka... Eto, to su ti intelektualci. Zbog njih je propala i Oktobarska revolucija. Zbog njih je propao i moj “Plavi jahač” na Studentskom trgu, a i onaj koji je osnovao Vasilij Kandinski. Dragan Jovanović