Књижевно дело Данила Киша (1935 - 1989) вишеструко је репрезентативно за српску књижевност друге половине ХХ века. Оно је, најпре, репрезентативно по оствареним естетским вредностима, по формалној, стилској и језичкој избрушености израза, по високој поетичкој свести која прати процес поетски, често и сасвим лирски осенчене артикулације прозног садржаја, по релевантности постављених питања и фокусираних тема, по томе што, моментом своје појаве, и чињеницом свога постојања, рекапитулира већ уведени књижевни хоризонт (модернизам) и наговештава онај који ће потом уследити (постмодернизам). Најзад, и по утицају које је извршило, можда не толико на саму праксу писања, колико на опште мишљење о књижевности у једној средини која је, по природи своје традиције, у уметности речи махом наглашавала просветитељске, а затомњивала естетске функције.

Са делом Данила Киша српска књижевност је у потпуности укључена у поетички контекст европске и светске књижевности, о чему, уосталом, сведочи и рецепција пишчевих остварења, велики број превода на стране језике, висок углед који та остварења уживају у другим културама (често и тамо узимана као етичка мера одговарајућег интелектуалног ангажмана и као модел једне естетичке, уметничке реализације у историјски специфичним временима), а делимично се такав статус потврђује и њиховом позицијом у критичкој и академској мисли. Ако је од средине 50-их до краја 80-их година прошлог века књижевни опус Иве Андрића био нека врста “пробног камена” за све који се професионално баве анализом и вредновањем књижевних текстова, славистиком и јужнословенском компаратистиком, па се “мајсторско писмо” тумача могло стећи, и стицало се, у тим круговима, једино уколико се нешто релевантно написало о Андрићу, тако је, у последњој четвртини минулог столећа, Данило Киш постао нова “академска норма”, што се може додатно илустровати податком да је Кишово дело, у најновијим временима, постало и нека врста интелектуалне моде и школске и универзитетске облигатности. О Кишовим текстовима и поетичким ставовима се, у свету и код нас, пишу студентски радови и докторати, објављују књиге, организују симпозијуми, приређују темати и зборници. Одавно се већ говори о “кишологији” као посебној славистичкој дисциплини која из свих могућих углова истражује сва могућа питања што стоје у непосредној или, све чешће, посредној вези са писцем чије дело заиста јесте производ врло сложених културних, историјских, политичких, естетичких, стиломорфних, “геопоетичких”, и “по-етичких” околности, а којима је Кишов индивудални таленат дао облик, и довео их до нивоа општеважеће, симболичке сублимације.

Кишов опус је разуђен и жанровски врло богат. У њему, ипак, доминирају две компоненте. Најпре, наравно, приповедачка проза, “породични циклус/циркус”: Рани јади (1970), Башта, пепео (1965) и Пешчаник (1972) и три књиге прича: Гробница за Бориса Давидовича (1976), Енциклопедија мртвих (1983) и Лаута и ожиљци (постхумно, 1994), а потом, у не мањој мери, и есејистички радови, са Часом анатомије (1978) као вршном тачком, сумом пишчевих аутопоетичких ставова/експликација и књижевних, естетичко-етичких увида. Тај паралелизам, у којем писање фикционалних текстова прати процес освешћивања написаног, како у самој причи или роману, тако и у есејистичким текстовима, интервјуима и полемикама који им следе, учинио је да Киш постане фигура писца високог модернизма, спецификујућа и специфична и за европску и српску књижевност друге половине ЏЏ века (на пример Жан Пол Сартр, на пример Албер Ками, на пример Гинтер Грас, на пример Итало Калвино). У том смислу више је него индикативна промена типа “парадигматичног писца” у славистичкој, академској критичкој мисли о којој је већ било речи. Ако је фигуру писца какав је био Иво Андрић карактерисао став да “писац најбоље говори својим делом”, при чему се онда критичка интерпретација махом своди на препознавање, разоткривање, изрицање и систематизацију енигматичних, питијских знакова похрањених у делу (па критичар из дела “вади” оно што је писац у њега “ставио”), фигуру писца какав је био Данило Киш карактерише став да “писац о свом делу говори као и сваки други читалац”, унеколико повлашћен чињеницом да је сам прошао кроз искуство датог писања, али ван оне концепције која апсолутизује пишчево знање о тексту познатом флоскулом “да писац најбоље зна шта је хтео да каже, шта је написао”, при чему се онда критичка интерпретација указује као посебно саображавање тумаченом тексту, као довршавање и амалгамирање смисла, као писање преко написаног.

Попут сваког великог дела, које подједнако добро стоји посматрано и са становишта појединачних остварења, и са становишта интегралности опуса, и књижевно дело Данила Киша јесте нарочита синтеза најразличитијих творачких елемената српске, јужнословенске, европске и светске уметничке традиције, снагом индивидуалног дара, а у озрачју новог, појединачног (аутобиографског) и општег епохалног искуства преобликованих на нов начин. Данило Киш се, као писац и слободномислеће, интелектуално биће формирао у опирању двема најпогубнијим идеолошким измишљотинама ЏЏ века: фашизму и источноевропском тоталитаризму, од којих је прва трагички осенчила ток и природу његовог детињства, развијајући у њему лирску преосетљивост као трајну карактерну особину (видну у “породичном циклусу/циркусу”, а посебно оличену у синтагми “рани јади”), док је друга чинила његову животну свакодневицу, пратећи његово одрастање, школовање и књижевне почетке и стварајући посебан, нимало привлачан друштвени и културни контекст писања. Унутар тог контекста је Кишово инсистирање на елитизму више него природна, замало би се могло рећи одбрамбена реакција, јер је елитизам, у датом тренутку, ма колико опасан и неподобан (будући да иритира прокламовану идеју лажног егалитаризма), можда и једини могући начин за истинску реализацију уметничког дара.

...У чину писања, онако како га је Киш узимао у роману Пешчаник, дубоко лично, трауматично искуство се језички преосмишљава и досеже раван метафизичких квалитета. Не само због тога, али и због тога, Пешчаник је најзагонетнија књига Данила Киша. Када кажемо најзагонетнија, не мислимо само на поступак непрестаног гонетања којим је изведена нарација у том роману (мозаично се, у вртлогу фрагмената, час скрива и затајује, а час варљиво открива једна треперава илузија, један холограм приповедне истине), роману који епилог добија у већ апострофираном, гласовитом очевом “Писму”, него, у истој мери, мислимо и на метафизички квалитет што следује из естетског бића дела: цео људски живот, пред лицем историје, у Пешчанику је виђен као једна загонетка, као енигма коју је могуће разрешити једино смрћу, једино погледом у оностраност, ако је то уопште, и на било који начин, изводљиво.

Данило Киш Билдунгсроман Неки су критичари изјавили да Д.К. пише једну те исту књигу, и ради утехе, то јест да би ваљда мене утешили, наводе славни пример Марсела Пруста. Ствари стоје, међутим, много горе, и то не само у поређењу са Прустом. Тачно је само то да се ове три поменуте књиге - Рани јади - Башта, пепео - Пешчаник, у овом и оваквом редоследу, с једне стране можда допуњују, те би могле стајати тако поређане као неки својеврстан Билдунгсроман, у двострукој функцији, јер се у њима одсликава развој заправо двеју личности, с једне стране Андреаса Сама, а с друге стране Д.К.-а, и све би то било красно и лепо, кад ту не би постојао један чудан закон по којем се те књиге узајамно поништавају: Рани јади су садржани у роману Башта, пепео, дакле анулирани овим другим, а обе те књиге, пак, садржане су у трећој, у Пешчанику, дакле такође анулиране! И ту није потребна никаква утеха. Рани јади су скице у блоку, дакако у боји, Башта, пепео јесте цртеж графитом на платну преко којег су дошле тамне боје Пешчаника, густе, пастуозне, прекриле контуре исцртане графитом, а скице из блока престале су сад већ да имају икакав смисао и значај. (Добра сумња, 1973)

Тајна, дакле, није само у приповедном поступку (мада је њиме посредована) већ у смислу дела. О Пешчанику је до сада написана читава мала библиотека најразличитијих могућих студија, расправа, есеја, анализа, али тајна смисла остаје: текст романа није умртвљен галванским шоковима критичке интерпретације, што је најпоузданији знак да је посреди несвакидашње вредно књижевно дело. “Феномен измиче, отима се, јер онде где смо мислили да имамо посла са једним изванредним, бескрајно усавршеним механизмом, налази се, у ствари, један космос који дише, један живи организам.” Тако запажа Пјотр Равич у предговору француског издања Пешчаника. Подсетимо се: у Кишовој породичној трилогији Пешчаник је кулминаторна тачка, у обликовном, естетском, значењском, метафизичком и у сваком другом погледу. Хотимична лирска невиност Раних јада и постепено долажење до трагичких увида у свет у Башти, пепелу у Пешчанику уступају место час лирској емпатији, а час објективистички хладној вивисекцији човековог (појединачног и општег) историјског удеса. И још је нешто изузетно важно: некадашњи демон наивности преображава се, том књигом, у демона идеологије: првотни склад доласка на свет (схваћен дословно, али и библијски) бива брутално нарушен горким талогом искуства целокупне историје, пред којом ни геније Едуарда Сама не може ништа друго него да меланхолично резигнира. Преко судбине Едуарда Сама ми, на трагу првих сигнала из Псалма 44, детектујемо долазак великог таласа идеологије у Кишово приповедање, таласа који горњу тачку своје амплитуде досеже у књигама Гробница за Бориса Давидовича и Енциклопедија мртвих, када сенка комесара дефинитивно наткриљује сенку јогија. Едуард Сам је, наравно, јоги који подлеже притиску видљивих и невидљивих комесара, то јест, оних што присилом воље и вољом силе уређују свет.

Читалац у роман Пешчаник улази полако и не без извесног отпора према суочавању са непознатим. (Сведеност перспективе, која, у случају Пешчаника, и дословно, личи на пипање у мраку, за разлику од свевидећег ока романописца ЏИЏ века, парадигматична је за модерни роман.) На почетку, имамо осећај да се налазимо на улазу у лавиринт. Но, после извесног времена, док корак по корак, и реч по реч, освајамо унутрашњост романескног простора, полако уочавамо одређену симетричност и аналогичност текста: оно што се помаља фрагментарно, и на махове, у једном тренутку резултира утиском интегралне визије. Вештина прозне дескрипције предмета, њиховог готово кинематографски прецизног кадрирања из различитих углова, рађа пуноћу лика и призора или, како каже Пјотр Равич: “То није, дакле, само фотографија подигнута до нивоа врло велике уметности него је то и непозната мешавина фотографије и рендгенског снимка у служби једне зналачке и рафиноване композиције, која доводи до изванредног резултата.”

У смењивости различитих приповедних поступака и са писмом које, као блесак муње, унатраг осветли целину наизглед раскомаданог, а у ствари, непрестаном променом тачке посматрања, динамички посматраног романескног хоризонта, склапа се, пред очима читаоца, слика једне људске фигуре чија судбина метафорички оличава (боље рећи, оваплоћује) људску патњу од нашега века. И ако ту слику, мозаичним слагањем 67 фрагмената различитога типа и порекла и са шест различитих нивоа (“Пролог”, “Слике с путовања”, “Белешке једног лудака”, “Истражни поступак”, “Испитивање сведока” и “Писмо или садржај”), као какав пуззле, на крају, технички, успешно реконструишемо, ипак ће претећи тајна о постојању: вратићемо се првим и последњим питањима на која одговора једноставно нема, па нема. Али, зато, има уметности која нам открива њихову дубину и важност, и ствара илузију оживљеног језика, илузију да нећемо претећи ми, али ће претећи дело. “А све што наџиви смрт, јесте једна мала ништавна победа над вечношћу ништавила - доказ људске величине и Јахвине милости. Нон омнис мориар.” Тако гласе, апстрахујемо ли “Писмо”, закључне речи Пешчаника...

Михајло Пантић