Najzagonetnija knjiga Danila Kiša

Književno delo Danila Kiša (1935 - 1989) višestruko je reprezentativno za srpsku književnost druge polovine HH veka. Ono je, najpre, reprezentativno po ostvarenim estetskim vrednostima, po formalnoj, stilskoj i jezičkoj izbrušenosti izraza, po visokoj poetičkoj svesti koja prati proces poetski, često i sasvim lirski osenčene artikulacije proznog sadržaja, po relevantnosti postavljenih pitanja i fokusiranih tema, po tome što, momentom svoje pojave, i činjenicom svoga postojanja, rekapitulira već uvedeni književni horizont (modernizam) i nagoveštava onaj koji će potom uslediti (postmodernizam). Najzad, i po uticaju koje je izvršilo, možda ne toliko na samu praksu pisanja, koliko na opšte mišljenje o književnosti u jednoj sredini koja je, po prirodi svoje tradicije, u umetnosti reči mahom naglašavala prosvetiteljske, a zatomnjivala estetske funkcije.

Sa delom Danila Kiša srpska književnost je u potpunosti uključena u poetički kontekst evropske i svetske književnosti, o čemu, uostalom, svedoči i recepcija piščevih ostvarenja, veliki broj prevoda na strane jezike, visok ugled koji ta ostvarenja uživaju u drugim kulturama (često i tamo uzimana kao etička mera odgovarajućeg intelektualnog angažmana i kao model jedne estetičke, umetničke realizacije u istorijski specifičnim vremenima), a delimično se takav status potvrđuje i njihovom pozicijom u kritičkoj i akademskoj misli. Ako je od sredine 50-ih do kraja 80-ih godina prošlog veka književni opus Ive Andrića bio neka vrsta “probnog kamena” za sve koji se profesionalno bave analizom i vrednovanjem književnih tekstova, slavistikom i južnoslovenskom komparatistikom, pa se “majstorsko pismo” tumača moglo steći, i sticalo se, u tim krugovima, jedino ukoliko se nešto relevantno napisalo o Andriću, tako je, u poslednjoj četvrtini minulog stoleća, Danilo Kiš postao nova “akademska norma”, što se može dodatno ilustrovati podatkom da je Kišovo delo, u najnovijim vremenima, postalo i neka vrsta intelektualne mode i školske i univerzitetske obligatnosti. O Kišovim tekstovima i poetičkim stavovima se, u svetu i kod nas, pišu studentski radovi i doktorati, objavljuju knjige, organizuju simpozijumi, priređuju temati i zbornici. Odavno se već govori o “kišologiji” kao posebnoj slavističkoj disciplini koja iz svih mogućih uglova istražuje sva moguća pitanja što stoje u neposrednoj ili, sve češće, posrednoj vezi sa piscem čije delo zaista jeste proizvod vrlo složenih kulturnih, istorijskih, političkih, estetičkih, stilomorfnih, “geopoetičkih”, i “po-etičkih” okolnosti, a kojima je Kišov indivudalni talenat dao oblik, i doveo ih do nivoa opštevažeće, simboličke sublimacije.

Kišov opus je razuđen i žanrovski vrlo bogat. U njemu, ipak, dominiraju dve komponente. Najpre, naravno, pripovedačka proza, “porodični ciklus/cirkus”: Rani jadi (1970), Bašta, pepeo (1965) i Peščanik (1972) i tri knjige priča: Grobnica za Borisa Davidoviča (1976), Enciklopedija mrtvih (1983) i Lauta i ožiljci (posthumno, 1994), a potom, u ne manjoj meri, i esejistički radovi, sa Časom anatomije (1978) kao vršnom tačkom, sumom piščevih autopoetičkih stavova/eksplikacija i književnih, estetičko-etičkih uvida. Taj paralelizam, u kojem pisanje fikcionalnih tekstova prati proces osvešćivanja napisanog, kako u samoj priči ili romanu, tako i u esejističkim tekstovima, intervjuima i polemikama koji im slede, učinio je da Kiš postane figura pisca visokog modernizma, specifikujuća i specifična i za evropsku i srpsku književnost druge polovine DŽDŽ veka (na primer Žan Pol Sartr, na primer Alber Kami, na primer Ginter Gras, na primer Italo Kalvino). U tom smislu više je nego indikativna promena tipa “paradigmatičnog pisca” u slavističkoj, akademskoj kritičkoj misli o kojoj je već bilo reči. Ako je figuru pisca kakav je bio Ivo Andrić karakterisao stav da “pisac najbolje govori svojim delom”, pri čemu se onda kritička interpretacija mahom svodi na prepoznavanje, razotkrivanje, izricanje i sistematizaciju enigmatičnih, pitijskih znakova pohranjenih u delu (pa kritičar iz dela “vadi” ono što je pisac u njega “stavio”), figuru pisca kakav je bio Danilo Kiš karakteriše stav da “pisac o svom delu govori kao i svaki drugi čitalac”, unekoliko povlašćen činjenicom da je sam prošao kroz iskustvo datog pisanja, ali van one koncepcije koja apsolutizuje piščevo znanje o tekstu poznatom floskulom “da pisac najbolje zna šta je hteo da kaže, šta je napisao”, pri čemu se onda kritička interpretacija ukazuje kao posebno saobražavanje tumačenom tekstu, kao dovršavanje i amalgamiranje smisla, kao pisanje preko napisanog.

Poput svakog velikog dela, koje podjednako dobro stoji posmatrano i sa stanovišta pojedinačnih ostvarenja, i sa stanovišta integralnosti opusa, i književno delo Danila Kiša jeste naročita sinteza najrazličitijih tvoračkih elemenata srpske, južnoslovenske, evropske i svetske umetničke tradicije, snagom individualnog dara, a u ozračju novog, pojedinačnog (autobiografskog) i opšteg epohalnog iskustva preoblikovanih na nov način. Danilo Kiš se, kao pisac i slobodnomisleće, intelektualno biće formirao u opiranju dvema najpogubnijim ideološkim izmišljotinama DŽDŽ veka: fašizmu i istočnoevropskom totalitarizmu, od kojih je prva tragički osenčila tok i prirodu njegovog detinjstva, razvijajući u njemu lirsku preosetljivost kao trajnu karakternu osobinu (vidnu u “porodičnom ciklusu/cirkusu”, a posebno oličenu u sintagmi “rani jadi”), dok je druga činila njegovu životnu svakodnevicu, prateći njegovo odrastanje, školovanje i književne početke i stvarajući poseban, nimalo privlačan društveni i kulturni kontekst pisanja. Unutar tog konteksta je Kišovo insistiranje na elitizmu više nego prirodna, zamalo bi se moglo reći odbrambena reakcija, jer je elitizam, u datom trenutku, ma koliko opasan i nepodoban (budući da iritira proklamovanu ideju lažnog egalitarizma), možda i jedini mogući način za istinsku realizaciju umetničkog dara.

...U činu pisanja, onako kako ga je Kiš uzimao u romanu Peščanik, duboko lično, traumatično iskustvo se jezički preosmišljava i doseže ravan metafizičkih kvaliteta. Ne samo zbog toga, ali i zbog toga, Peščanik je najzagonetnija knjiga Danila Kiša. Kada kažemo najzagonetnija, ne mislimo samo na postupak neprestanog gonetanja kojim je izvedena naracija u tom romanu (mozaično se, u vrtlogu fragmenata, čas skriva i zatajuje, a čas varljivo otkriva jedna treperava iluzija, jedan hologram pripovedne istine), romanu koji epilog dobija u već apostrofiranom, glasovitom očevom “Pismu”, nego, u istoj meri, mislimo i na metafizički kvalitet što sleduje iz estetskog bića dela: ceo ljudski život, pred licem istorije, u Peščaniku je viđen kao jedna zagonetka, kao enigma koju je moguće razrešiti jedino smrću, jedino pogledom u onostranost, ako je to uopšte, i na bilo koji način, izvodljivo.

Danilo Kiš Bildungsroman Neki su kritičari izjavili da D.K. piše jednu te istu knjigu, i radi utehe, to jest da bi valjda mene utešili, navode slavni primer Marsela Prusta. Stvari stoje, međutim, mnogo gore, i to ne samo u poređenju sa Prustom. Tačno je samo to da se ove tri pomenute knjige - Rani jadi - Bašta, pepeo - Peščanik, u ovom i ovakvom redosledu, s jedne strane možda dopunjuju, te bi mogle stajati tako poređane kao neki svojevrstan Bildungsroman, u dvostrukoj funkciji, jer se u njima odslikava razvoj zapravo dveju ličnosti, s jedne strane Andreasa Sama, a s druge strane D.K.-a, i sve bi to bilo krasno i lepo, kad tu ne bi postojao jedan čudan zakon po kojem se te knjige uzajamno poništavaju: Rani jadi su sadržani u romanu Bašta, pepeo, dakle anulirani ovim drugim, a obe te knjige, pak, sadržane su u trećoj, u Peščaniku, dakle takođe anulirane! I tu nije potrebna nikakva uteha. Rani jadi su skice u bloku, dakako u boji, Bašta, pepeo jeste crtež grafitom na platnu preko kojeg su došle tamne boje Peščanika, guste, pastuozne, prekrile konture iscrtane grafitom, a skice iz bloka prestale su sad već da imaju ikakav smisao i značaj. (Dobra sumnja, 1973)

Tajna, dakle, nije samo u pripovednom postupku (mada je njime posredovana) već u smislu dela. O Peščaniku je do sada napisana čitava mala biblioteka najrazličitijih mogućih studija, rasprava, eseja, analiza, ali tajna smisla ostaje: tekst romana nije umrtvljen galvanskim šokovima kritičke interpretacije, što je najpouzdaniji znak da je posredi nesvakidašnje vredno književno delo. “Fenomen izmiče, otima se, jer onde gde smo mislili da imamo posla sa jednim izvanrednim, beskrajno usavršenim mehanizmom, nalazi se, u stvari, jedan kosmos koji diše, jedan živi organizam.” Tako zapaža Pjotr Ravič u predgovoru francuskog izdanja Peščanika. Podsetimo se: u Kišovoj porodičnoj trilogiji Peščanik je kulminatorna tačka, u oblikovnom, estetskom, značenjskom, metafizičkom i u svakom drugom pogledu. Hotimična lirska nevinost Ranih jada i postepeno dolaženje do tragičkih uvida u svet u Bašti, pepelu u Peščaniku ustupaju mesto čas lirskoj empatiji, a čas objektivistički hladnoj vivisekciji čovekovog (pojedinačnog i opšteg) istorijskog udesa. I još je nešto izuzetno važno: nekadašnji demon naivnosti preobražava se, tom knjigom, u demona ideologije: prvotni sklad dolaska na svet (shvaćen doslovno, ali i biblijski) biva brutalno narušen gorkim talogom iskustva celokupne istorije, pred kojom ni genije Eduarda Sama ne može ništa drugo nego da melanholično rezignira. Preko sudbine Eduarda Sama mi, na tragu prvih signala iz Psalma 44, detektujemo dolazak velikog talasa ideologije u Kišovo pripovedanje, talasa koji gornju tačku svoje amplitude doseže u knjigama Grobnica za Borisa Davidoviča i Enciklopedija mrtvih, kada senka komesara definitivno natkriljuje senku jogija. Eduard Sam je, naravno, jogi koji podleže pritisku vidljivih i nevidljivih komesara, to jest, onih što prisilom volje i voljom sile uređuju svet.

Čitalac u roman Peščanik ulazi polako i ne bez izvesnog otpora prema suočavanju sa nepoznatim. (Svedenost perspektive, koja, u slučaju Peščanika, i doslovno, liči na pipanje u mraku, za razliku od svevidećeg oka romanopisca DŽIDŽ veka, paradigmatična je za moderni roman.) Na početku, imamo osećaj da se nalazimo na ulazu u lavirint. No, posle izvesnog vremena, dok korak po korak, i reč po reč, osvajamo unutrašnjost romanesknog prostora, polako uočavamo određenu simetričnost i analogičnost teksta: ono što se pomalja fragmentarno, i na mahove, u jednom trenutku rezultira utiskom integralne vizije. Veština prozne deskripcije predmeta, njihovog gotovo kinematografski preciznog kadriranja iz različitih uglova, rađa punoću lika i prizora ili, kako kaže Pjotr Ravič: “To nije, dakle, samo fotografija podignuta do nivoa vrlo velike umetnosti nego je to i nepoznata mešavina fotografije i rendgenskog snimka u službi jedne znalačke i rafinovane kompozicije, koja dovodi do izvanrednog rezultata.”

U smenjivosti različitih pripovednih postupaka i sa pismom koje, kao blesak munje, unatrag osvetli celinu naizgled raskomadanog, a u stvari, neprestanom promenom tačke posmatranja, dinamički posmatranog romanesknog horizonta, sklapa se, pred očima čitaoca, slika jedne ljudske figure čija sudbina metaforički oličava (bolje reći, ovaploćuje) ljudsku patnju od našega veka. I ako tu sliku, mozaičnim slaganjem 67 fragmenata različitoga tipa i porekla i sa šest različitih nivoa (“Prolog”, “Slike s putovanja”, “Beleške jednog ludaka”, “Istražni postupak”, “Ispitivanje svedoka” i “Pismo ili sadržaj”), kao kakav puzzle, na kraju, tehnički, uspešno rekonstruišemo, ipak će preteći tajna o postojanju: vratićemo se prvim i poslednjim pitanjima na koja odgovora jednostavno nema, pa nema. Ali, zato, ima umetnosti koja nam otkriva njihovu dubinu i važnost, i stvara iluziju oživljenog jezika, iluziju da nećemo preteći mi, ali će preteći delo. “A sve što nadživi smrt, jeste jedna mala ništavna pobeda nad večnošću ništavila - dokaz ljudske veličine i Jahvine milosti. Non omnis moriar.” Tako glase, apstrahujemo li “Pismo”, zaključne reči Peščanika...

Mihajlo Pantić