LJubavne priče

Naravno da se u Herceg Novom, na Kanli kuli, zdušno aplaudiralo crnogorskom filmu

“Opet pakujemo majmune”, prvom posle toliko vremena. Pri tom je to simpatična komedija (sa šest lica), smeštena u sobu iznajmljenog stančića negde u Podgorici, a rađena prema nadahnutom scenariju mlade Milice Piletić i u režiji, takođe, mlade Marije Perović. Nevolje mladog bračnog para i drage komšije, ukratko mali život ali iskazan kroz duhoviti dijalog i u režiji jedne, izvesno, darovite debitantkinje. Našlo se tu i sjajnih glumaca čija imena treba istaći: od atraktivne i već afirmisane Jelene Đokić (koja je imala čak tri filma na festivalu) i Bore Stjepanovića (omiljenog profesora Fakulteta filmskih umjetnosti na Cetinju), do lepog Branimira Popovića, zatim Andrije Miloševića, Dubravke Vukotić i Ivone Čović. Lak i nepretenciozan film, rađen da bi bio zabavan pre svega, s državnim novcem (RTCG i Ministarstvo za kulturu CG), na najbolji način dokazuje koliko je talentovanih ljudi u Crnoj Gori s kojima ona može računati u svojoj iznova rođenoj kinematografiji. Jer, sve to dolazi upravo sa Cetinja, te visoke škole koja je ozbiljno shvatila svoj posao i svoju misiju.

Filmom “Opet pakujemo majmune” okončan je i festival. Ukupno gledajući, bile su to uzbudljive večeri zato što (veoma) odana publika stvara od njega svetkovinu, spektakl ako hoćete, ona živo učestvuje u svemu što se dešava (mediteranski duh, šta li?), tako da su ti dani zaista praznik u Herceg Novom. LJubav je to, ona velika, koja čuva festival već osamnaest godina.

Ove sezone se, pri tom, imalo šta i videti. Generalno, jedan zanimljiv program a, u stvari, gotovo ukupna domaća filmska produkcija. Sad se, štaviše, ona grana u srpsku, crnogorsku i vojvođansku. Molim lepo! Kakva država, takve i kinematografije.

Recimo, vojvođanska: na festivalu je bila prisutna s filmovima “Kenedi se vraća kući” Želimira Žilnika i “Memo” Miloša Jovanovića. Koliko se oni među sobom razlikuju (nebo i zemlja), toliko odudaraju i od ostalih ostvarenja. To samo znači da vojvođanska kinematografija ide svojim putem. Žilnikov film je remek-delo u svom (igrano-dokumentarnom) žanru, dramatičan esej o sudbini Roma koje su, posle deceniju i duže, nemačke vlasti jednostavno isterale. Tako da su oni, naročito mladi među njima, bukvalno nigde, tačnije negde po Srbiji a većina zna samo nemački jezik. Dospeli su u strašnu zamku bez svoje krivice i lutaju ovom zemljom a da ih niko ne vidi. Žilnik se, uostalom, uvek bavi marginalcima čije se muke vide samo srcem.

A “Memo”? Film iz porodične radionice Miloša Jovanovića ili čudo svoje vrste koje kruži ovogodišnjim letnjim festivalima. Gledaš, a ne veruješ! Savršena lepota kadrova u kombinaciji sa pričom čije konce ni uz najbolju volju ne možeš da pohvataš; privlačan i odbojan istovremeno, ne ostavlja nikog ravnodušnim; pretenciozna papazjanija ali vizuelno atraktivna. To je prvi igrani film ovog reditelja koji je odmah hteo sve: da pokaže istoriju svoje Panonije, kako kaže, tokom celog dvadesetog veka i, u isto vreme, svoj specifični rukopis koji juri sopstvenu filmsku estetiku nimalo se ne obazirući na to ima li koga još u dvorani, pod vedrim nebom. Valjda je to doslednost, ono nešto za biografiju.

I tako dolazimo do srpskih ostvarenja. Na primer, do filma “Kad porastem biću kengur” Radivoja-Raše Andrića za koji bi se moglo reći i da je čisto beogradski. Po svemu. Autorima, mestu dešavanja, specijalnom žargonu, svakako duhu. Jedan vrlo tužan film koji, opet, često izaziva smeh. Jedna istinski relevantna tema - besciljan život mladih danas i ovde - ali u formi urbane komedije. U stvari, izuzetno dobar scenario-dijalog mladog Miroslava Momčilovića: kad se tako nešto ima u rukama, dalje se samo stvara. Ovog puta je ta formula bajno funkcionisala. Uz to i sa izvanrednom glumačkom ekipom: Sergej Trifunović, Marija Karan, Boris Milivojević, Gordan Kičić, Nebojša Glogovac, Miodrag Fišeković, Lazar Strugar i - zaista - mnogi drugi.

“Sjaj u očima” Srđana Karanovića je film nešto starijeg datuma, prikazan, recimo, na festivalu u Veneciji pre dve godine a zatim i na nizu drugih, davno je prošao kroz domaće bioskope i uveliko pokupio dobre kritike. Osvojio, tako, i tri nagrade upravo sada u Herceg Novom (za masku, muziku i scenario). Izuzetno suptilno rađen film o posledicama rata i raspada zemlje, o onima koji se traže, živima i mrtvima zajedno, u istom kadru, pre svega o ljubavi dvoje mladih izbeglica. Fin rad na krupne teme. Festivalu su prisustvovali glumci Ivana Bolanča i Senad Alihodžić čije su karijere u Zagrebu, odnosno Sarajevu, značajno krenule posle debitovanja u tom filmu Srđana Karanovića.

Nije običaj ni na neuporedivo većim festivalima da jedan reditelj ima dva filma u konkurenciji. U Herceg Novom se to desilo Milošu Radoviću, tako je ispalo, što bi se reklo. Čovek dugo nije ništa snimio, još takoreći od vremena kada je u Kanu dobio “Zlatnu palmu” za kratki film “Iznenadna i prerana smrt pukovnika K.K.” a onda ga je sreća pogledala i, tras, dva komada: “Pad u raj” i “Mali svet”. Prvi nemoguć (kao priča, kao gluma, kao sve), drugi - “Mali svet” - gotovo besprekoran. Kad dugo ne radite, rekao je Miloš Radović u Herceg Novom, a imate na stolu gomilu sopstvenih scenarija, onda se, sa otvaranjem mogućnosti, dohvatite najtežeg projekta, što je “Mali svet” bio. Priča o sudbini ali s komične strane. Zbog toga što se, po reditelju, toj nepoznatoj sili, svakako jačoj od nas, može (nekako) prići samo humorom. Uz glumačku ekipu snova - Lazar Ristovski i Bogdan Diklić koji su upravo pobedili u Herceg Novom, zatim Miki Manojlović i Branko Đurić Đura - autor je ponudio jedan izrazito zanimljiv a višeslojan film koji se ceo zbiva u samo jednom danu i to, uglavnom, na autoputu. Ako ga još niste videli, vi to jednostavno treba da učinite: i takve filmove, neobične na svaki način, ima srpska kinematografija.

Ona, jasno, ima i filmove poput “Pljačke Trećeg rajha” Zdravka Šotre. U većoj, bogatijoj produkciji taj film možda ne bi smetao. Ovako, on deluje suvišno. Naročito posle onolikog bioskopskog uspeha “Zone Zamfirove”. Nije, drugim rečima, lako ponoviti magiju.

Na neki način je to, ipak, uspelo Slobodanu Šijanu čiji film “Siroti mali hrčki” još nije dospeo u bioskope, niti se zna da li će uopšte. Dugih petnaest godina je reditelj najboljeg jugoslovenskog filma svih vremena “Ko to tamo peva” čekao, strpljivo i tiho, da počne snimanje filma po antologijskoj drami Gordana Mihića. Za potrebe filma Mihić je napisao i scenario prebacujući priču u sadašnje vreme. Tako smo dobili jedan, u stvari, angažovan i interesantan politički film u kome se uvek subverzivni Šijan, da tako kažemo, obračunava sa svima nama, pre i posle 5. oktobra. Šijan, međutim, kaže da je to pre svega film o našoj inerciji: uvek su nam drugi krivi za ono što se događa. Još i kaže da je, posle tolikog čekanja, danas zadovoljan pukom činjenicom što je taj film završen. Mirno je primio vest da je na festivalu ostao bez nagrade; Šijan je krajnje uzdržan čovek.

To, dabome, uopšte ne važi za LJubišu Samardžića; on je nezaustavljiv, njegova energija je nepresušna. Morate biti tim zadivljeni. Svojim najnovijim filmom “Jesen stiže, Dunjo moja” on je ne samo okončao, kako tvrdi, svoj rad na bolnim temama iz naše skorije prošlosti i ponudio jednu par ekselans ljubavnu dramu već je postigao i ono što uvek neskriveno hoće: da trijumfuje. Tako je film “Jesen stiže, Dunjo moja” zgrnuo niz nagrada, uključujući i najveću, Gran pri festivala, a “Zlatnu mimozu” dobila je i mlada Kalina Kovačević, inače kći Siniše Kovačevića i LJiljane Blagojević, za ulogu šepave, nesrećne Anice. Tako je odlučio žiri u sastavu Boro Drašković, Stevan Koprivica i Mirko Vlahović.

Kao što se uglavnom zna, film je snimljen prema motivima balade Đorđa Balaševića o Vasi Ladačkom. Još pre snimanja su se njih dvojica teško posvađali, stvar je na sudu, a Samardžić u Herceg Novom nije želeo da išta od toga komentariše. Ostaje svejedno da u filmu nema onog jakog emotivnog naboja kao kada Balašević na kraju svoje balade vrisne: kada nisam s onom koju volem.

Podrazumeva se da je LJubiša Samardžić ponosan na ono što je uradio. Kaže: “Došao je bio trenutak kada sam hteo da snimim jednu filmsku priču koja je daleko od naše sumorne stvarnosti. I to je ova filmska priča koja će braniti ljubav pošto je ona, ljubav, poslednjih godina izgubila svoj smisao.”

Podrazumeva se, prema tome, i da je film “Jesen stiže, Dunjo moja” nužno veoma patetičan i, onda, a potpuno u skladu, konvencionalno režiran. Tu nema ničeg novog.

Zato nas je - tim novim - tresnuo sve skupa na Kanli kuli novi film Dragana Marinkovića “Diši duboko”. Prvi srpski film o lezbijskoj ljubavi. Ta ljubav jeste u prvom planu (izvrsna gluma Jelene Đokić i Ane Franić), ali “Diši duboko” po scenariju Hajdane Baletić zadire daleko dublje u poljuljane, porušene porodične odnose. Razume se i konflikte (velike uloge Mire Furlan i Bogdana Diklića). Rečju, jedan složen film čvrste strukture koji se riskantno upušta u, do danas, zabranjenu temu ove kinematografije. Ostao je, jasno, bez ijedne nagrade.