Autentični šarm svetske dame

Svoje mesto u Ateljeu 212 i, kasnije, u pozorištu sveta osvajala je sama. Znala je šta hoće, ali je znala i kako da sprovede to što hoće. Mira Trailović preminula je, skrhana opakom bolešću, u prvom satu 7. avgusta 1989, u 66. godini. Zoran Ratković, njen dugogodišnji saradnik i koreditelj čuvene “Kose”, sećao se da mu je krajem jula, već skoro nepokretna, iz postelje na Vojnomedicinskoj akademiji izložila ideju da njih dvoje, opet zajedno, postave na scenu Bitef teatra britanske srednjovekovne misterije. Čak je tražila da Ratković i Jovan Ćirilov što pre naprave podelu. LJubomira Draškića je, pri oproštaju, zamolila da pazi na Atelje. Mira Banjac veruje da su njeni poslednji svesni trenuci bili vezani za pozorište.

Volela je da podseti kako je ulaskom u Atelje 212 završeno njeno lutanje po sopstvenoj ličnosti. U stvari, sve ono što je pre toga radila, bila je priprema za njene osvajačke pohode u pozorištu. Smisao za veličinu, tako će bliska saradnica objasniti njenu potrebu da neprestano proširuje i produbljuje prostore svoga delovanja. Po energiji kojom je pokretala akcije i ljude oko sebe, po zamahu i sadržaju ideja, po entuzijazmu s kojim je te ideje nametala i sprovodila najbliža je, u poređenjima savremenika, Bojanu Stupici s kojim je, uostalom, u Ateljeu počela i na čijim je temeljima, Bojanovim, fizičkim i umetničkim, podigla i uzdigla ovo pozorište. Kada se jednom Dušan Matić upitao šta joj treba da vodi pozorište kad bi mogla da bude, na primer, direktor “Generaleksporta”, ona je, tobože ljutito, ali s iskrenošću u koju se u ovoj prilici ne sme sumnjati, primetila kako je verovala da je pesnik više ceni. Kada su isticali iznad svega njene menadžerske sposobnosti, pa pri tom jetko dodavali da je ona jedina osoba za koju je pouzdano utvrđeno da može glavom kroz zid, nije poricala da, uz ostale, ima i te osobine, da one jesu korisne i neophodne za direktora fabrike ili šefa samoposluge, ali da se s njima, bez posebnog dara, ne može voditi jedno pozorište. Prasnula bi kada bi uz njeno ime lepili etiketu “sjajan organizator”: “Ja sam kreator pozorišta, a organizator sam loš.”

Kreirala je Atelje 212, kreirala je Bitef, ali je, upozoriće Dejan Mijač, kreirala i Miru Trailović. Nema ničeg paradoksalnog u tom zapažanju, ako se zna da je za upravnicu Ateljea 212 postavljena maltene kao privremeno rešenje. Svoje mesto u ovom teatru i, kasnije, u pozorištu sveta, osvajala je sama. Niko je, veli Mijač, nije namestio, niko je nije pogurao. Borislav Mihajlović Mihiz, stari njen prijatelj kome je ponudila mesto savetnika u Ateljeu 212 kada su mu, kao politički nepodobnom, praktično sva vrata bila zatvorena, ovako je, u svom duhu, skicirao njen psihološki portret: “Ona ima autentični šarm svetske dame, radni kapacitet jednog amalina, komunikacionu frekvenciju moćne radio stanice, informisanost jedne enciklopedije i prirodnu upornost jednog kompresora. Govori sve važnije evropske jezike, čak i one koje ne zna. Ima kockarski smisao za rizik, veoma diskretno korigovan domaćičkom opreznošću.”

Donkihotski borac, pozorišna lavica, odlučna, preduzimljiva, dovitljiva, vešta, svetska žena, žena s maskom, najposlovnija žena jugoslovenskih pozorišta, uporna, ambiciozna. U Nansiju, gde je dve godine vodila Teatar nacija, kao izabranik francuskog ministra kulture Žaka Langa i svetskog pozorišnog vrha, prozvali su je gvozdenom damom, ali su je slikovito doživeli i kao “buldožer ispod vizona”. Nije krila da joj gode svi ti epiteti, mada ih je, s koketnom nonšalancijom, prividno odbijala. U svakom slučaju, nije pristajala da je smatraju površnom osobom: “Možda tako delujem u nekim vidovima svoje ljubaznosti.” “Jež”, koji ju je redovno uzimao za metu svojih humorističko-satiričkih komentara, izračunao je da ona ima 24 karakteristična osmeha. Od peckanja se branila novim osmesima, ponavljajući, po ko zna koji put, da je ona u osnovi jedna vrlo ozbiljna osoba. Za Mijača ona je, u metafori, velika vulkanska magma iz koje se polako stvaraju oblici, a docnije i kristal. LJubomir Simović, koji je imao prilike da je pobliže upozna dok je režirala njegovo “Čudo u Šarganu”, svoj utisak o njoj sažima u sintagmu “vulkan Mira Trailović”.

Prirode nesumnjivo izuzetno složene, izazivala je ljude da u nekim njenim postupcima vide samo ono što je spoljna manifestacija njenog ponašanja. U suštini, složiće se oni koji su je bolje poznavali, ona je u svakom trenutku znala šta hoće, ali je znala i kako da sprovede to što hoće. Ako je izgledalo da na putu do svog cilja skreće na sporedne staze, bila je to varka. LJubiša Ristić smatra da ju je velikom činilo upravo to što je umela da razdvoji važno od nevažnog, marginalno od kapitalnog, a to što se naizgled zabavljala neznatnim stvarima, činilo je tek deo njene strategije koju drugi često nisu razumeli. Sve što je radila zapravo je bilo u funkciji ostvarenja krupnih ciljeva. Uostalom, njoj su, podseća LJubomir Simović, bili tesni i Atelje, i Srbija, i srpski i jugoslovenski pozorišni prostor; njena energija tražila je veliku, internacionalnu scenu. Na toj sceni ona se osećala kao kod svoje kuće, jednako se trudeći da i pozorišni Beograd, s njom, podeli isto osećanje.

U sredini u kojoj se uspeh prašta teže od neuspeha, ni nju nije mimoišla ta čaša žuči. Zoran Ratković će zabeležiti da su joj osporavali gotovo sve, čak i njenu ljubav prema pozorištu. Zavidljivi, kreativno nemoćni ljudi nisu žalili truda da e, po meri svojih sitnih, šićardžijskih interesa, optuže za karijerizam, beskrupuloznost, samoreklamerstvo, da dovedu u pitanje sve što radi, da stave pod sumnju i njena najveća dela, kao što je Bitef. Bilo je, pak, onih koji su je poštovali, ali je nisu razumeli. Nije tome, čini se, pridavala veliku pažnju ili, bolje reći, podozrive ili zlobne komentare primala je sa gospodstvenim dostojanstvom. Bar za to, da glumi gospodstvo, nisu je mogli optužiti. Bila je, u pravom smislu te reči, gospođa, i po poreklu i po životu.

Kada je, 1984, pod dramatičnim okolnostima, podnela neopozivu ostavku na mesto upravnice Ateljea 212, doživela je to kao najteži udarac sudbine. Odmah se, istina, bacila u novi poduhvat, otvaranje Bitef teatra, ali sa odlaskom iz Ateljea ona je, čini se, izgubila najvažnije što je u životu imala: svoju istinsku kuću. Iako je maestoznim gestima odagnavala turobna raspoloženja, nije mogla da prikrije da se oseća kao majka kojoj su oduzeli dete. Prvi i jedini put priznala je svom prijatelju i najodanijem saradniku Jovanu Ćirilovu: “Kako je teško celog života biti jači nego što si u stvari!”