Баш као у оној познатој изреци, и у прозним остварењима Светлане Велмар Јанковић име је знак. О томе можда најбоље сведоче наслови њених романа као што су “Лагум”, “Бездно”, “Нигдина”, или најновији, “Востаније”, та “реч коју су образовани Срби, насељени у Трсту крајем ЏВИИИ и почеком ЏИЏ века, употребљавали кад су хтели да кажу Устанак”. Вадећи из заборава старе речи и ретке појмове и стављајући их у прочеље својих књига Велмар Јанковићева, по свему судећи, исказује схватање слично ономе које је, на овај или онај начин, могуће пронаћи и у новијој прози Радована Белог Марковића, Мирослава Јосића Вишњића или, рецимо, Мира Вуксановића, односно у песништву Милосава Тешића и још неких песника сродног опредељења. Овакво разумевање наговештава обрисе једне нарочите поетичке појаве која би се најкраће могла описати парадоксалном синтагмом нових архаиста као неформалног и спонтаног списатељског круга који је обликован приступом што подразумева (о)смишљену и ангажовану језичку евокативност и “старомодност” у служби актуелног интегративно-културног интереса.