Faktor Mitrohin

Posle afere “Topčider”, koja je u velikoj meri poljuljala autoritet i ugled Vojske SCG, na udar je došla još jedna bezbednosna poluga naše zemlje. Šef srpske Bezbednosno- informativne agencije (BIA) Rade Bulatović optužen je ništa manje nego za veleizdaju. Doduše, nisu ga optužili zvanični državni organi, već famozni “insajder” Vladimir-Beba Popović, čije izlaganje je u istoimenoj emisiji TV B92 izazvalo burne reakcije, što mu je, verovatno, i bio cilj.

U drugom delu svog intervjua za B92, šef Biroa za informisanje u vladi pokojnog premijera Zorana Đinđića, pored optužbi na račun aktuelnog premijera Vojislava Koštunice “da je bio politički kišobran Đinđićevim ubicama”, i tvrdnji da su premijerove ubice imale podršku “u delu vojske, SPC, SANU i među ruskim obaveštajcima”, za direktora BIA Bulatovića je doslovce rekao: “To je čovek koji ne da se ne razume u taj posao, nego jedino što je uradio i po čemu će ostati upamćen, to je po činu veleizdaje, koji je takođe jedan od još nezabeleženih slučajeva u istoriji Službe. Da je načelnik Službe bezbednosti jedne države napravio kopiju arhive te službe, celokupnu, i odneo i predao drugoj državi i drugoj službi. To je uradio Rade Bulatović kad je odlazio u Ameriku...” Na pitanje – kako kompletnu arhivu, Popović ne odustaje: “Kompletnu arhivu Državne bezbednosti nasnimio, poneo sa sobom i predao Amerikancima.” Posle dve TV seanse Popović je otputovao u inostranstvo i komunikaciju sa ovdašnjom javnošću i nekim državnim organima nastavio sa bezbedne distance.

Navodi Vladimira Popovića u “Insajderu” pokrenuli su u javnosti mnoga pitanja o iznošenju arhiva DB-a iz zemlje, o tome ko je to radio i zašto, da li su Popovićevi navodi tačni i ko bi i da li bi zbog toga trebalo da odgovara. Drugim rečima, ima li Srbija svog Mitrohina i ko bi to mogao da bude? Naime, Vasilij Nikitič Mitrohin, bivši arhivar KGB-a jedinstven je primer u svetu, pošto je tokom dvanaest godina rada za britansku obaveštajnu službu Londonu dostavio šest kamiona materijala koji su kasnije postali poznati kao “Mitrohinova arhiva”. Vladimir Popović nešto slično spočitava Radetu Bulatoviću, ali ne u etapama već u “cugu”, izazivajući time podozrenje, što zbog sumnjive tehničke izvodljivosti, što zbog očigledne sumanutosti takvog poduhvata. Za Bogoljuba Milosavljevića, stručnjaka za pitanja bezbednosti, predaja ili iznošenje arhive bilo koje službe su nezamislivi. “To ne može da se dogodi sve dok neka zemlja postoji”, smatra Milosavljević.

Na frapantne Popovićeve navode BIA je reagovala zvaničnom izjavom svog šefa Radeta Bulatovića: “Odgovorno izjavljujem da se radi o notornim lažima i besmislicama koje imaju za cilj da destabilizuju ključne državne institucije, a da li je neko ranije nešto nosio i davao, ostaje da se proveri.” Kasnije će se saznati da je BIA odmah pokrenula inicijativu i kod nadležnog tužilaštva, kako bi se, zbog teških optužbi, utvrdila krivična odgovornost ili za veleizdaju ili za veliku laž.

Popović nije ispoštovao nalog beogradskog Okružnog javnog tužilaštva da u informativnom razgovoru sa policijom pojasni i dokumentuje svoje tvrdnje, poručivši da bi to radije obavio u našem diplomatskom predstavništvu u Beču, gde inače ima mesto boravka, iako i on i njegovi pravni zastupnici znaju da bi na taj način došlo do znatne povrede diplomatskih protokola.

U međuvremenu, za slučaj se zainteresovao i Odbor za bezbednost Skupštine Srbije a izjave njegovog predsednika, radikala Milorada Mirčića, dodatno su uzburkale javnost. Optužujući Vlast DOS-a da je u njeno vreme deo arhive srpske tajne policije predat američkoj obaveštajnoj službi CIA, Mirčić je naveo da mu je šef BIA Rade Bulatović rekao da su “određeni CD-ovi” srpske tajne policije predati Amerikancima, ali da se to dogodilo u periodu “kada je na čelu DB-a bio Goran Petrović, a ministar policije Dušan Mihajlović”.

Bio je to novi okidač za lavinu međusobnih optužbi prozvanih aktera, političkih zvaničnika, “dušebrižnika” državnih interesa, sledbenika Bebe Popovića i inih. Kada su se prozvani “ispucali”, Mirčić malo ublažio ton (“nas ne interesuje ime, već funkcija, bez obzira da li je to Jovica Stanišić, Goran Petrović ili Rade Bulatović, a Rade Bulatović je samo decidirano rekao da otkad je on na čelu BIA, ni on ni njegovi saradnici nisu umešani u to”) i naložio BIA da u roku od 10 dana napismeno i dokumentovano dokaže ko je izneo kopije arhiva BIA iz zemlje i predao CIA, ponovo se javio i Beba Popopvić. Poprilično reterirajući u odnosu na svoju prvu izjavu, Popović sada Bulatovića optužuje da je tokom posete Vašingtonu obaveštajnoj službi SAD dostavio celokupan izveštaj o radu BIA za 2003. godinu sa operativnom arhivom. Pismo su dobili i probrani politički zvaničnici a uvid u njega su imali i odabrani mediji.

U “dopunjenom izdanju” Popović iznosi konkretne podatke koji bi mogli da trasiraju put buduće istrage. U dokumentu nazvanom “Informacija”, koji je potpisala i Biljana Kovačević-Vučo, šef Popovićevog advokatskog tima, Popović direktno optužuje Bulatovića za špijunažu, ali poimenice proziva još nekoliko ljudi koji su, navodno, bili u timu koji je, zajedno sa direktorom BIA, posetio SAD u drugoj polovini maja 2004. godine. To su: Radiša Roskić, načelnik Prve uprave (u tekstu se navodi i da je u Miloševićevo vreme bio jedan od najbližih saradnika Radeta Markovića), Rajko Savić Senka, zaposlen u Upravi za međunarodnu saradnju BIA, kao i IT menadžer, predstavnik Jedanaeste uprave (Uprava za informatiku). Upravo ta osoba, čije ime se ne navodi, po nalogu direktora Bulatovića je sa sobom ponela laptop, na čijem su se hard disku nalazili nasnimljeni svi podaci BIA.

Posetu je, kako se tvrdi u “Informaciji”, organizovao službenik Stejt departmenta Bert Braun, koji je za vreme mandata Vilijema Montgomerija službovao u ambasadi SAD u Beogradu. Popović tvrdi da je Montgomeri kaznio Brauna jer se “neprimereno mešao u unutrašnje političke prilike u Srbiji i bio blizak sa određenim licima uhapšenim tokom Sablje”. Popović tvrdi i da američki domaćin nije tražio informacije, nego da im ih je Bulatović ponudio samoinicijativno a da su se među poverljivim informacijama našli svi podaci iz te godine o licima koja su bila predmet operativne obrade.

Upućeni tvrde da izveštaj o radu tajne službe za prethodnu godinu ima status državne tajne. To nije obiman dokument, ima 110 do 120 strana, možda i manje. NJegov sastavni deo je i plan rada za sledeću godinu. Celovit izveštaj dobija najviše pet ljudi – načelnik, odnosno direktor i njegovi pomoćnici. U njemu su podaci, recimo, o merama prisluškivanja, osnovama za njih, broju angažovanih agenata na pojedinim poslovima, broju otkrivenih stranih agenata. Pretpostavka je da bi za Amerikance veoma interesantni bili naši obaveštajni zahvati po Istoku unazad 10 do 20 godina, naročito što se tiče dvostrukih igara sa ruskom službom.

Do okončanja istrage ostala su i nagađanja da li je reč o špijunaži ili obaveštajnoj saradnji. Sve obaveštajne službe sveta imaju neku vrstu saradnje i razmene podataka i predavanje informacija inostranim obaveštajnim službama nije krivično delo ako je ostvareno u okviru uobičajene međunarodne obaveštajne saradnje. “Znam da su do polovine 2002. godine određeni podaci dati, i da je to obavljeno na zvaničnom nivou, uz znanje ministra i ambasade SAD, ali je to rađeno i s drugim službama”, potvrdio je Božo Prelević, bivši savetnik ministra unutrašnjih poslova za pitanja reforme policije i međunarodne saradnje.

Prema rečima iskusnih obaveštajaca, priprema poseta obaveštajnih delegacija se obavlja veoma studiozno i u okviru radnog programa. Nikada ne idu zajedno načelnik Službe i njegov zamenik. Obično idu: načelnik, pomoćnik za kontraobaveštajni rad i eventualno načelnik za analitičke poslove.

Naravno, sa pojedinim službama se dogovara tekuća razmena informacija i podataka, pod uslovom da se ne ugrožava sistem bezbednosti naše zemlje, kao i izvor takvih informacija. Amerikanci su, posle terorističkog napada 11. septembra 2001. godine, posebno bili zainteresovani za informacije u vezi sa Al kaidom i njenim delovanjem na Balkanu. Naša Služba bezbednosti im je davala te podatke jer time naša bezbednost nije bila ugrožena.

U oči pada i jedna bizarnost – svi načelnici DB-a išli su u Ameriku, Rusiju i, začudo, u Egipat, mada niko ne ume da objasni zašto i u ovu severnoafričku zemlju. S druge strane, Rusi su voleli da, prilikom dočeka, sa svoje strane upriliče impozantan broj ljudi, što je takođe čudno.

U trenutnom fokusu javnosti su Rade Bulatović i Goran Petrović, ali se zaboravlja da su u Ameriku išle i garniture Andreje Savića i Miše Milićevića. Svi su tamo čak slali i ljude na obuku. NIN-ov izvor tvrdi da se u takvim prilikama vrši rigorozna kontrola ljudi sa obuke, da ne bi bili vrbovani za američku službu, pa otud i pitanje da li je u svim garniturama koje su bile na čelu Službe vršena takva kontrola.

Inače, kontakti sa CIA nisu prekidani ni u vreme izolacije zemlje, a ojačao ih je i učvrstio Jovica Stanišić. Posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, Stanišić je ugostio prvog američkog obaveštajca DŽona Dojča, a predvodio je i delegaciju DB-a u poseti SAD. Sa sobom je vodio i načelnika analitike i šefa za kontraobaveštajni rad. Poseta je za cilj imala upoznavanje sa načinom računarske obrade podataka. Naša delegacija je bila zadovoljna viđenim jer je utvrdila da naš softver ne zaostaje za njihovim. Za razliku od SAD, sa britanskom obaveštajnom službom kontakti su obnovljeni tek posle petooktobarskih događaja i skidanja Miloševićevog režima, iako ima tvrdnji da je njihovo delovanje najaktivnije na ovim prostorima. Upravo su postojali njihovi planovi da se naša Služba potpuno ukine i pravi nova, po uzoru na neke afričke zemlje.

I ovu aferu, sa navodnim ustupanjem dragocene arhive tuđoj tajnoj službi, mnogi vide kao pokušaj demontaže i rušenja naše tajne službe, u dobroj meri pomognute spolja.