Jedan dan za istinu

Od brda stvari koje je ispričao Vladimir Popović, nekadašnji šef Biroa za komunikacije vlade Zorana Đinđića, lavinu pitanja je pokrenula tvrdnja da je Rade Bulatović, načelnik Bezbednosno informativne agencije (nekada OZNA, UDBA, DB, a uvek tajna policija,odnosno Služba), veoma mnogo podataka poklonio američkoj agenciji CIA, koja takvom poklonu ni u snu nije mogla da se nada. Ta činjenica može da ima mnogo značenja; jedno moguće je i da je Bulatovića dosta i njegovima ( DSS plus Vlada Srbije), a izvesno je da on više nije u “bratskim” odnosima sa Acom Tomićem, bivšim načelnikom Kontraobaveštajne službe Vojske Srbije i Crne Gore.

Bulatović, poznat po priči da je kao činovnik ambasade u kolima usred Rima ostavio nekoliko hiljada maraka koje je, a šta bi drugo, onda neko pokupio, prvo je negirao da je iz BIA bilo šta poklonjeno Amerikancima, da bi se naknadno setio da njima jeste nešto poklanjano ali je to učinio Goran Petrović, načelnik Državne bezbednosti od januara do novembra 2001. godine.

Petrović je odavno meta Bulatovića koji je po partijskom, odnosno vladinom nalogu i napravio dve komisije u BIA o ubistvu Momira Gavrilovića i o prisluškivanju Vojislava Koštunice koji je tada bio predsednik SR Jugoslavije.

“Bulatovićev disk” je treća afera od 5. oktobra u kojoj su predmet spisi i arhiva Službe. NIN razgovara sa Petrovićem o njegovom odnosu sa Bulatovićem i mogućnosti da je ovaj poklonio Amerikancima nešto što se nikome ne poklanja. Ali, prvo o njegovoj krivici ili nevinosti, pa o prethodnim aferama, pa o Bulatovićevom disku, pa o Službi i Koštunici.

Iz Službe ste otpušteni 1999. godine pod optužbom da ste odavali tajne. Šta vam je dokazano?

- Ništa. Načelnik Beogradskog centra Milan Radonjić mi je rekao da ima nekih podataka da sam izdao, pa je razgovarano sa mnom po principu “Ej, seti se gde si bio i šta si pričao”...Potom mi je pretresan stan, sve za jedno popodne. Nikada mi nije rečeno šta sam uradio. Sutradan sam otpušten iz Službe sa obrazloženjem da sam odavao državne tajne Zoranu Mijatoviću. Sa njim se jesam video nekoliko puta, ali uvek u društvu sa još nekim iz Službe. Inače, Mijatović je koji mesec ranije otišao sa mesta pomoćnika načelnika DB-a Srbije. To je izgledalo kao da poručnik iz kasarne iz Obrenovca odaje tajne načelniku Generalštaba koji je pre mesec dana otišao u penziju. Nikada nije vođen disciplinski postupak, nikada mi nije saopštena optužba, nikada ništa nije dokazano. Bilo je to vreme kada su Slobodanu Miloševiću trebali strani špijuni.

Na kom ste mestu tada radili?

- Tada sam bio šef Američke grupe.

A sada afere sa dokumentima Službe. Rade Marković je, uz vašu asistenciju, osuđen zato što je iz Službe izneo diskove sa njenom arhivom?

- Izneo je disk sa dosijeima o liderima DOS-a, na čelu sa Koštunicom i Đinđićem. To je nekih 9 000 strana dokumenata. Za to je, sa još nekoliko ljudi, pravosnažno osuđen.

Eto nas i kod “Bulatovićevog diska”. Da li ste vi znali za tu priču pre pojavljivanja Vladimira Popovića u “Insajderu” Televizije B92 u kojoj on prvo optužuje Bulatovića da je izneo celokupnu arhivu, a potom to svodi na dokumentaciju za 2003. godinu?

- Popović je temperamentan, pričao je sedam sati za “Insajder” i nisam siguran da valjano barata svim podacima o dokumentima, dokumentaciji, izveštajima, arhivama. Ne mislim da je šteta što je bio neprecizan.

Može li i godišnja arhiva na jedan disk?

- Nikakav problem.

Šta sadrži godišnji izveštaj Službe, koji je po Popoviću, Bulatović blagonaklono poklonio Amerikancima?

- Prvo, nabraja se sve šta je Služba radila te godine, hronologija, šta je na kom predmetu urađeno i kako je urađeno...To je skener, to je krvna slika Službe...

Iz toga se saznaje njen način rada?

- Naravno. I više od toga; saznaje se i unutrašnja i spoljna politika jedne zemlje. Tu vam piše, na primer, da je Beogradski centar imao po Amerikancima te i te obrade, po Rusima te i te, po islamskom terorizmu...Dakle, znate sve o Službi: čime se bavi, kako se bavi, dokle je stigla...

Da li ste sigurni da je Bulatović toliko bogato darivao Amerikance kao što tvrdi Popović?

- Nemam ja potrebe da budem siguran ili nesiguran. Popović tvrdi, a država, ako je zanima, to može da proveri.

Mislite da se to lako može proveriti?

- Dovoljna su 24 sata da se to sazna. Treba da pozovete sve ljude iz Službe koji su putovali u Ameriku sa Bulatovićem. Zna se gde su u Upravi informatike te diskete, diskovi, ko nosi laptop, zna se kada je i gde je taj išao na put...Neće biti problem i ako se utvrdi da Bulatović to nije uradio. Kao što nije bio problem kada su me optužili da sam ubio Gavrilovića, nego je problem kada se završi istraga i ne kaže se da ja to nisam uradio.

Zašto je Bulatović vas optužio da ste izneli dokumenta Amerikancima?

- Čovek ima maniju gonjenja Gorana Petrovića. Od 2001. godine traje akcija diskreditovanja Gorana Petrovića.

Putovali ste u Ameriku sa Dušanom Mihajlovićem, ministrom policije. Šta ste im nosili?

- Imali smo razgovore u CIA i Stejt dipartmentu posle mnogo godina. Razgovarali smo o našim problemima, Kosovu, saradnji. Bio sam tamo posle samo dva meseca boravka na čelu Službe, ne znam šta sam mogao da im dam.

Zar se u takvim prilikama ne nose neki papiri, analize, nalazi?

- Ako je tematski razgovor – kriminal, terorizam...- vode se ekspertski razgovori i nose se ekspertske analize i te se informacije razmenjuju i taj protok podataka je neprekidan. Mi smo tada saopštili, jer je već bila otvorena Ibarska magistrala, da je Služba zloupotrebljavana i za likvidaciju ljudi.

Koji je motiv da neko iznese rečenu dokumentaciju, ako je, naravno, Popović u pravu?

- Zašto je špijun-špijun: iz ideoloških ili materijalnih razloga.

Kako da od maja 2004. godine, kada je Bulatović bio u CIA, ta priča nije obelodanjena?

- Nije to problem, nego je problem da vidimo da li je to tačno.

A ko to u Srbiji treba da uradi?

- Vlada Srbije.

Zašto bi ona bila zainteresovana kada je on njen službenik? Pašće senka i na nju?

- Odlično, neka građani znaju da vlada nije zainteresovana.

A da li je to posao za javnog tužioca?

- Da. On to treba da radi čak i kada čuje neku priču kao trač.

Da li Odbor za bezbednost Skupštine Srbije može da ispita tu stvar?

- Može ako hoće.

Milorad Mirčić, predsednik tog odbora, daje 10 dana Bulatoviću da dokaže nevinost?

- Već sam rekao, istina se može saznati za jedan dan.

Ni afera “Perišić-Nejbor” nije srušila vladu Zorana Đinđića?

- Ova vlada ima još veći đon od obraza nego što je to imala vlada Zorana Đinđića, što su već pokazali mnogi ministri. Neće im pasti na pamet da daju ostavke ako se dokaže da je Popović govorio istinu.

Dugo niste u dobrim odnosima sa Bulatovićem. Javno, vaš sukob je počeo kada ste rekli da su vas na saslušavanju o ubistvu Momira Gavrilovića pitali šta znate o podacima o organizaciji i kadrovima službe koje je ovaj dostavio Radetu Bulatoviću. Taj podatak je značio da je i Bulatović bio umešan u pravljenje drugačije Službe, paralelne vašoj, odnosno Službi Vlade Srbije, što je valjda neki uvod u državni udar?

- Već u novogodišnjem obraćanju je Bulatović rekao da je ponašanje rukovodstva DB-a u ubistvu Gavrilovića bilo indikativno. Oni koji njega savetuju, ne daju mu da saopšti da je droga uništena, da služba nije ubila Gavru. Ja sam u “Insajderu” Televizije B92, pošto sam bio optužen da stojim iza ubistva Gavrilovića, rekao da nisam ubio Gavru, da nisam preprodavao drogu koju sam pronašao a koju je Služba držala u sefu Komercijalne banke.

Meni je bilo oduzeto pravo na odbranu, pa je odmah poveden disciplinski postupak zato što sam se usudio da kažem da nisam prodao drogu, da nisam ubio Gavru, da nisam prisluškivao Koštunicu...Ako je neko posle “Insajdera” ostao u zabludi o meni i ubistvu Gavrilovića, on ima koeficijent inteligencije 50.

U UBPOK-u (Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala) dvojica inspektora su me saslušavali o ubistvima Slavka Ćuruvije i Momira Gavrilovića o čemu sam već sto puta govorio. Novo je bilo samo to što je snimanje tog kadra počelo po 28. put. Inženjer iz uprave tehnike je pozvan da kaže šta je tajno slušao po mom nalogu. Kada je rekao ništa, sa mesta visokog funkcionera u upravi tehnike prebačen je na Jelovu goru da održava neki beznačajni predajnik. Naravno, dao je otkaz. Onda je i njegova žena pozvana na razgovor i rečeno joj je da bi bilo dobro da se njen muž priseti nekih stvari. Razgovarano je sa čovekom koji je 20 godina u pratećem aparatu, Gavrin školski drug i prijatelj. Rekao im je da već 20. put ponavlja da Gavra nije praćen. Valjda iznerviran, dodao je: “I da sam šest meseci na bolovanju, znao bih šta smo radili i koga smo radili. Da mi je Petrović dao nalog da pratimo Gavru, pa prvi bih mu ja to javio.”

Sam Bulatović je seo u kola i otišao u Smederevo da sasluša Branka Jovanovića, bivšeg načelnika Beogradskog centra, kome je rekao: “Razmisli malo pa mi javi.” Odgovorio mu je što i Milan Obradović, bivši šef beogradske policije. “Pa, ljudi moji, da znam ko je ubio Gavru, sam bih ga hapsio.”

Ja se Radetom Bulatovićem ne bavim, video sam ga dva puta u životu, na vojnoj vežbi u Nikincima i jednom pre toga...

A na prijemu u britanskoj ambasadi?

- Da, ali tada nismo reči progovorili jer je on pobegao od mene na drugi kraj...Ponavljam, on nije predmet mog interesovanja, ali, znate onu narodnu: pustio bih ja njega ali neće on mene. Kada god sam se oglašavao, reagovao sam na njegove optužbe. Tako i sada: nisam ja rekao da je on nešto davao Amerikancima, nego je on to tvrdio za mene. Ali, kada god oni imaju neki problem, odmah se sete mene i prebace nešto na moja pleća, ranije Gavru, drogu, prisluškivanje, sada iznošenje dosijea Amerikancima.

Suštinski ste optuženi i za prisluškivanje jednog novinara “Danasa”. Bulatović, koji očigledno, kao i Dragan Jočić, ima strah od javnosti, odmah se pojavio sa dokazima da novinar jeste prisluškivan. I to se vama pripisivalo?

-Prisluškivanjem se bavi Služba, a ne Goran Petrović. Služba se bavi bezbednosno i obaveštajno interesantnim pojavama, organizacijama, pojedincima bez obzira na njihovo zanimanje. To mogu da budu i novinari, zašto da ne. Gde piše da Služba ne sme da prisluškuje novinara, advokata, lekara...ako su oni bezbednosno interesantni i ako to proceni operativac? Inače, u to vreme ti snimci nisu bili nikakav dokaz na sudu.

Ali, bilo je pitanje da li ste imali sudsko pokriće za to prisluškivanje?

- To je njihov poslednji adut i odgovoriću na njega kada ga upotrebe. Za sada: rađeno je na adekvatan način.

Kada su Jočić i Bulatović došli na rukovodeća mesta u policiji i Službi, vi ste zvanično bili savetnik ministra policije, dakle, Dragana Jočića. Šta ste ga savetovali?

- Kada sam otišao sa mesta načelnika DB-a, raspoređen sam na mesto savetnika ministra i odmah upućen na ispomoć u Ministarstvo inostranih poslova, gde sam postao pomoćnik ministra i direktor Službe informacija i dokumentacije. Kada me je Vuk Drašković razrešio te funkcije, pokušavao sam u više navrata da se obratim ministru, jer nemam drugog pretpostavljenog. Zvao sam telefonom nebrojeno puta, tražio da mi se zakaže razgovor, na kraju sam mu poslao telegram u kome sam ga zamolio da mi kaže kada i gde da dođem na posao. To je bilo početkom maja prošle godine. Niko se nije javio do decembra, kada sam posle pojavljivanja u “Insajderu” dobio obaveštenje da sam raspoređen na mesto analitičara za protivpožarnu zaštitu. Pokrenut je i disciplinski postupak pod optužbom da sam intervjuima u “Vremenu” i “Blicu”, protivno uredbi ministra, dao izjave koje su štetile ugledu MUP-a. U međuvremenu sam oslobođen optužbe da sam kršio uredbu, ali je ostalo da sam naneo štetu ugledu MUP-a zbog čega sam raspoređen na niže radno mesto u trajanju od dve godine. Na to rešenje sam se žalio, a u završnoj reči sam rekao da sam morao da se branim od optužbi da je Služba prodala 600 kilograma droge, da smo ubili Gavru...Dakle, svojim intervjuima sam hteo da sa Službe skinem hipoteku kriminala. I rekao sam da najveću štetu MUP-u nanosi sam ministar neprofesionalnim istupima u javnosti kada, na primer, na pitanje novinarke da li će hapsiti haške optuženike, odgovori: “Što ste vi žene krvoločne!” Rekao sam i da je moj najbolji svedok Vojislav Koštunica koji je shvatio kakvu štetu nanosi Jočić, pa mu je zabranio istupanje u javnosti. Konačno, uzeli su mi i pasoš.

Vi mislite da vas progone. Zašto to rade?

- Zato što sam u “Insajderu” rekao da smo se 2000. godine tragično podelili na one koji su hteli da menjaju brzo i mnogo i na one, a tu mislim na Vojislava Koštunicu, koji su progutali priču, koju im je plasirao ne znam ko, da ne treba da se menja ništa, pogotovo ne vojska i pogotovo ne službe bezbednosti, jer će to destabilizovati zemlju i sistem. Ja sam u praksi pokazao besmislenost te teze, ja sam promenio sve u Službi, ja sam uhapsio Radeta Markovića...i nisu propali ni narod ni država...

Sa kime ste u zimu 2000. godine iz kabineta Koštunice razgovarali i ko vam je to rekao da su službe i vojska stubovi države?

- LJiljana Nedeljković, šef kabineta Vojislava Koštunice.

Odakle vam potreba da razgovarate sa njom?

- Nije bila potreba, sticajem okolnosti bio sam u prilici da razgovaram.

Ko je tražio taj razgovor?

- Oni su zvali mene kao čoveka koji poznaje Službu. Tada sam već rekao da se Služba mora menjati, bio je to šamar, a posle, mislim da mi Koštunica nikada neće oprostiti što sam uhapsio Radeta Markovića i pokazao da ima kriminalaca u Jedinici za specijalne operacije i što sam dokazao da Služba stoji iza ubistava Ćuruvije, Stambolića i atentata na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali...Da to nisam uradio, Marković bi bio uvaženi građanin i direktor Instituta za bezbednost a Branko Crni šef Službe, jer je takav bio plan i onda se ništa ne bi saznalo o zločinima...

I vama se pripisuje da ništa niste promenili u Službi?

- Sto puta sam ponovio da sam od 11 načelnika promenio 10, i počeo sam da menjam načelnike centara po unutrašnjosti kojih ima 17. Treba vam vremena da nekoga smenite: da vidite ko je ko, šta je radio, da nađete zamenu. Radite nužno, promenite šefa Beogradskog centra i načelnike uprava, potom redom.

Ostavili ste Mišu Teodorovića koji je rukovodio spaljivanjem

11 490 dokumenata (preko 35.000 stranica) po nalogu Radeta Markovića?

- Prvo dva detalja. Teodorović je rekao da se sva ta dokumenta nalaze na mikrofilmovima, a podsećam da sam ja na konferenciju za novinare doneo dve kartonske kutije – dosijea lidera “Otpora” Konstantinovića i Homena...Da je sve uništeno, odakle onda ta dva dosijea. Ponavljam, tolerisali smo neke dok nismo našli zamenu. Smešno je da sada kažem kako sam planirao da na prelazu iz 2001. u 2002. obavim drugi talas kadrovskog raščišćavanja u Službi...

Da li ste podneli tužbu protiv ljudi koji su spaljivali dokumenta?

- Ne. Konsultovali smo se sa tužilaštvom. Odluku nije doneo Teodorović već šef Službe. Dakle, to nije bilo ilegalno spaljivanje. I kome sudu da podnosimo prijave, tamo gde su dokumenta spaljivana u Vranju, Nišu, Zrenjaninu... Ali, zaboravljate da smo mi sačinili prvu belešku o tom spaljivanju. Da smo ostali, i to bismo raščistili.

Da li su vama sve te priče o iznošenju papira iz Službe dokaz da sve vreme deo Službe ratuje protiv drugog njenog dela?

- Postoji jedna makedonska pozorišna predstava koja ima naslov “Mamu mu jebem ko je prvi počeo”. Kada sam ja bio načelnik Službe, nijedan papir iz nje nije izašao, niti sam išao sa novinarima po kafićima da im saopštavam tajne. Ja sam iz Službe izneo generalsku uniformu i ni jedan jedini papir.

Iznošenje papira ne šteti ni ugledu Službe, jer ga nema, ni države jer ovo teško da možemo da nazovemo državom. Ali, sigurno nanosi štetu poslovima koje država ima sa svetom. Jer, kada nas sa strane gledaju, i vide da iz Vojske izlaze papiri, iz Službe, obelodanjuju se pisma iz kabineta predsednika...,onda nema autoriteta ni institucije ni države. Što bi oni sa nama takvima razgovarali o Kosovu?