Стивен Мајер је професор на Одсеку политичких наука Колеџа за оружане снаге на Универзитету за националну одбрану у Вашингтону. Пре него што је постао предавач, радио је 23 године у ЦИА бавећи се спољнополитичким анализама, а последњих пет година провео је на месту извршног директора Одељења за балканске операције и, како каже, “посматрао креирање једне погрешне политике”.

У организацији Српско-америчког центра у Београду је одржан тродневни скуп “Регионална стабилност и проблеми западног Балкана”. Гост је био и амерички професор Стивен Мајер, који је одржао предавања “Српска дилема” и “Дејтонски споразум – десет година касније”.

Мајер је познат по својим изузетно критичким ставовима према америчкој политици на Балкану, а нарочито према решењима која су сматрана успесима те политике, као што је Дејтонски споразум.

- Никада нисам мислио да је Дејтон добра идеја. Нисам видео да је то решење, већ је то више била ситуација у којој Америка показује да може да утиче и да спроведе своју вољу. Сматрало се да Босна мора да буде држава, али план није помогао, него је довео до поделе. Нико се у Вашингтону не би сложио да је оно што је учињено у ствари само подела, али то се догодило.

Ако се ишта у Босни променило, онда се променило у негативном смислу, погледајте где је била, а где је сада. Економски развој је блокиран, чак и унутар саме Босне економска сарадња између етничких заједница није добро развијена. Ако погледате питање центара политичке моћи, она је у рукама међународних представника и америчког амбасадора. Политички званичници немају капацитете ни вољу да ураде оно што мора да се уради, а и оно што је урађено и што се ради углавном је само на захтев међународних представника.

Однос етничких заједница још није ни близу интегрисаности и социјалној структури каква је потребна да би се створила мултиетничка држава. Шта год да погледате – друштво, економију, војску која још увек није јединствена – видећете да има веома мало помака. У почетку је Америка давала веома велика обећања, али данас су многи врло скептични...

Шта би онда била алтернатива Дејтонском споразуму?

- Од почетка је грешка Клинтонове администрације била у томе што се сматрало да мора да постоји држава Босна, а ствари су се после Дејтона још више искомпликовале, јер је тај споразум гарантовао различите ентитете, што је по дефиницији отежавајућа околност за уједињење, за опстанак државе. Осим тога, Дејтон гарантује специјалне везе РС са Србијом, Херцег Босне са Хрватском, а све то није добро за једну државу… Мора се признати да то није успело и требало би потражити друга решења. Многи од нас се залажу за то – да признамо да није успело. Покушана је политичка изградња државе, у којој нисмо успели.

Наравно, ако разговарате са америчком администрацијом највише што ћете добити јесте да треба испунити Дејтонски споразум, али ја сматрам да све треба да буде на столу, укључујући и границе. Нека људи у РС гласају, нека кажу шта желе, желе ли да буду део Србије, Босне, желе ли да буду независни. Нека то исто кажу у Херцег Босни. Никада нико то није питао, није питао људе како виде себе, а то је суштина демократије и демократске процедуре: питати људе шта желе. Оно што у америчкој администрацији никада нису до краја разумели јесте важност ентитета овде, ми кажемо да разумемо, али нисмо питали да ли људи желе да живе заједно. Ако желе, у реду, ако не желе, такође је у реду.

Али, можемо да претпоставимо какав би био одговор. Да ли би нас то вратило на почетак деведесетих и гурнуло у нови рат?

- Наравно, највећи проблем настаје ако Срби желе да буду део Србије, а Хрвати Хрватске. То би значило да остављате муслимане, Бошњаке, у веома тешкој позицији, али мислим да би снажна међународна гаранција ту помогла. Сада имамо демократске владе у Србији и Хрватској које нису склоне оружаним конфликтима, и уз међународне гаранције муслимански ентитет може да постоји, да се одржи.

Наравно, многи се плаше дестабилизације региона, али прошли смо време Милошевића, Изетбеговића, Туђмана. Период када су они били активни био је период стварања националних идентитета, држава, то је прошло, прошао је распад Југославије. Мислим да насиље не мора неопходно да буде изазвано границама. У Европи границе више нису тако важне, али овде још увек јесу. Није ништа аутоматски лоше са етнички дефинисаном државом. На Балкану пре свега мора да се реши најважније питање – етничко, и да се нађе неко прихватљиво решење, јер док се то не реши неће бити ни политичког ни економског напретка.

Значи ли то да би исти принцип требало применити и приликом решавања косовског питања?

- Србија неће добити цело Косово назад, али имам утисак из разговора са српским интелектуалцима и владом да они и не желе то, цена би била превисока. Али, Србија може да добије део, мислим да би део северно од Ибра требало да буде део Србије. Био сам тамо, разговарао са људима, већином су Срби, нема разлога да то не буде Србија.

Не разумем зашто је проблем мењати границе, цела историја Балкана у последњих 15 година је мењање граница, распад Југославије је мењање граница, Дејтонски споразум је установио унутрашње границе, није онда тако страшно предложити нову границу на Ибру, на крају то сада и јесте граница. Чува је КФОР. Када сам дошао на стварну границу Косова и Србије била је само једна кућица и једна особа која никога није проверавала.

Албанци имају стратегију и желе независност, они кажу да нема преговора, али не мора тако да остане, уосталом, то ће се решавати уз помоћ међународне заједнице.

Али, Србија треба да формулише стратегију око тога шта жели, да буде агресивна у политичком смислу, да разговара са Европском унијом, са Вашингтоном, мислим да би они били вољни да саслушају. Демократска Србија мора да предузме кораке, јер их не предузима већ шест година.

Уколико то не уради, проблем ће решити други и решење би могло бити у супротности са интересима Србије, ту неће много значити да ли ће се решавати ове године или 2007, 2008. године.

Да ли би укључење у Партнерство за мир и приближавање НАТО-у гарантовало заштиту стабилности региона?

- Европска унија има 25 чланица, а од тога је 16 у НАТО. Неке су земље одлучиле да НАТО није добар за њих, а и даље постоје. Не треба да будете део клуба само зато што су у њему други, треба да видите шта добијате. Да ли вам то развија сигурност, ко вам је непријатељ због кога вам треба та сигурност? Да сам у Београду, имао бих озбиљне сумње да ли је улазак у НАТО у интересу Србије. Али, мислим да Пакт за стабилност јесте и да Европска унија јесте, нарочито ако устав буде прихваћен у свих 25 земаља.