18.04.
2024.
Šta je „sejanje oblaka“ i da li je izazvalo poplavu u Dubaiju
Tačno je, Dubai radi "sejanje oblaka", ali koliki je faktor to zapravo imalo u poslednjoj oluji.
Početkom godine u koju smo zakoračili, “Fond Ribnikar” pri “Politikinoj” kući u saradnji sa “Narodnom knjigom” objavio je izuzetno značajno delo – “Oblici svojine u našoj istoriji srednjeg veka” čiji je autor Vladislav F. Ribnikar. Objavljivanje ovog dela dvadesetogodišnjem Vladislavu donelo je Vidovdansku nagradu koja mu je uručena 1891. godine. U to vreme Vidovdansku nagradu dodeljivala je Beogradska opština. Mladi Ribnikar bio je nagrađen i sa četiri stotine ondašnjih dinara.
Da bi dočarao kakvi su pravno-ekonomski odnosi vladali u srednjovekovnoj Srbiji, mladi Ribnikar je veoma iscrpno pisao o odnosima u zajednicama u kojima su živeli naši preci, Stari Sloveni. On navodi da su relacije među ljudima u slovenskim plemenima bile, reklo bi se, gotovo savršene. Danas izgleda neprimereno to što kod naših predaka nije postojala lična imovina, sve je bilo zajedničko. Rezultat je – nije bilo siromašnih. Kada je reč o zemlji na kojoj se živelo, između ostalog, Ribnikar piše i ovo: “Zemlja, na kojoj je živelo jedno takvo pleme, zvala se plemenština. Ta se zemlja nije mogla deliti, ona je bila opšte imanje celog plemena, koje su svi podjednako uživali. Nepokretnog ličnog imanja nije bilo. Nije, dakle, čudo što tada svojine u pravom smislu te reči nije moglo ni biti.”
Takođe, zanimljivo je istaći da su žene uživale veliku slobodu, Ribnikar piše o tome ovako: “Žena nije stajala u neograničenoj vlasti svoga muža, već je bila punopravna ličnost, koja je čak i na sudu mogla svedočiti. Ona je imala polovinu muževljevog imanja.” Ovakve odnose mladi Ribnikar smatra pohvalnim. Siromaštvo i svakojake nedaće Srbima su doneli pravno i zakonsko ugledanje na Vizantiju. Jedni su, nažalost, postajali sve siromašniji i bedniji, drugi sve bogatiji i bahatiji...Ovaj primer je lepa apologija visokoj prethrišćanskoj kulturi koju su baštinili Stari Sloveni. Nažalost, običaj je da se prethrišćanske civilizacije smatraju inferiornijim od hrišćanske. Prisetimo se samo knjige Rolanda Rajta “Oteti kontinenti” u kojoj Rajt piše o tome kako su se “civilizovano i kulturno” ponašali neki franjevci koje je predvodio zloglasni Dijego Delanda, kada su mačem hteli Majama da nametnu hrišćanstvo. Porušili su velelepne građevine, kakve je hrišćanska Evropa samo mogla da sanja. I ne samo to – svirepo su ubijali nedužne ljude... Prema Ribnikarovoj studiji – Vizantija nam je došla glave. Srbi su naučili od Vizantinaca da bogato daruju manastire. Pa umesto da manastiri ostanu ono što i treba da budu – samotišta u kojima žive podvižnici – postali su centri bogatstva i svakog drugog obilja. From bi rekao – lep primer anatomije destrukcije... Bogumili, kako piše Vladislav Ribnikar, zagovarali su stari poredak, slovenski. U kome čovek nije mogao da bude rob, kao u Vizantiji. Velika pretnja bili su bogumili, ti anarhisti duha – od kojih su drhtali lažni hrišćani. Konačno, bogumili, kao i naši preci Stari Sloveni, živeli su u društvu bez države, dakle – bili su anarhisti. Nisu li društvo bez države naučavali velikani anarhističke misli, poput Bakunjina, Kropotkina i Prudona. Da prenesemo stvar u današnje vreme. Da smo ostali da živimo po modelu “plemenštine” poslanici ne bi mogla bahato da sebi povećaju plate na gotovo sedamdeset i šest hiljada dinara, dok piloti borbenih aviona i doktori nauka zarađuju između dvadeset i tri i trideset hiljada dinara. Tako nešto nemoguće je u društvu bez parazita države. Kada je reč o nasilju nad ženama – model “plemenštine” nedostižan je uzor poštovanja žene, koju su naši preci visoko cenili, verujući da je planeta Zemlja zapravo žena. Mnogo toga da se naučiti iz studije dvadesetogodišnjeg Vladislava F. Ribnikara. Nažalost, Ribnikar piše: “Srpskom narodu nije bilo dosuđeno da se samostalno razvija i napreduje, već u njegov život prodreše mnogi strani elementi, koji iskvariše lepe i čiste srpske običaje, napojivši ga svojim štetnim duhom.” U nastavku, Ribnikar dodaje: “Nasuprot srpskom plemenskom životu, u kome se jasno i lepo ogledao kulturni duh celokupnog slovenskog plemena, stajala je vizantijska imperija sa svojom lažnom, izveštačenom kulturom. Ona je već bila moralno pala, a i materijalno stanje ne može biti gore.”
Peđa Radosavljević
Vidi Vido, što nisi video Na dan Svetog Vida saopštena nam je rezolucija Informbiroa. Tog dan formiran je 1992. godine DEPOS. Na Vidovdan 2001. godine, glavna gazimestanska zvezda iz 1989. Slobodan Milošević isporučen je Haškom tribunalu... Vidovdan pripada onim praznicima koje proslavlja srpski narod koji sadrži različite elemente i slojeve: verske, kako hrišćanske, tako i paganske, istorijske ali i ne najmanje važne – arhetipske. Naši preci, Stari Sloveni, obožavali su boga Vida. Vid je pripadao plejadi solarnih božanstava. Verovalo se da je davao ljudima vid, da je vidao rane, i da je bio zaštitnik vidara. Takođe, Vid se smatrao i bogom podviga. Kada je reč o istorijskim aspektima, nemoguće je ne spomenuti Kosovsku bitku koja se odigrala na Gazimestanu daleke 1389. godine. Ovaj istorijski događaj prelama se kroz istoriju srpske vojnopolitičke hronologije. Arhetipski elementi Vidovdana duboko su utkani u srpsko nacionalno biće. Spomenute elemente predstavlja naša poslovična nesloga, sklonost ka izdaji i gajenje osećanja da pripadamo narodima mučenicima, poput Hazara, Jevreja, Jermena i Kurda. Ostale arhetipske osobine koje su pozitivne čine nas slobodoljubivim, hrabrim, požrtvovanim... Prisetimo se nekih događaja koji su se odigrali na Vidovdan. Pored legendarne Kosovske bitke, na dan Svetog Vida, saopštena nam je rezolucija Informbiroa, onomad, kada smo se posvađali sa Rusima. Takođe na Vidovdan 1999. godine formiran je DEPOS, na kome se potvrdila srpska nesloga kada je reč o jedinstvenom nastupu srpske opozicije. Zatim, na Vidovdan, donesen je i čuveni istoimeni ustav. Da je život ironičan, uverava nas i Vidovdan 2001. godine, kada je glavna gazimestanska zvezda iz 1989. godine Slobodan Milošević isporučen Haškom tribunalu koji, usput budi rečeno, liči na sve samo ne na sud. Tog Vidovdana 2001. godine, Sloba, koji je sebe smatrao srpskim Homeinijem, kazao je prilikom odvođenja u Hag, između ostalog, i ovo: “Dobro ste obavili ovaj posao, ali zapamtite, braćo Srbi, danas je Vidovdan.” Ondašnji premijer Zoran Đinđić i junoša Čedomir Jovanović navodno nisu znali da je tog dana bio Vidovdan. Nije nego! Dakle, Vidovdan je, kako bi to jungovci rekli, usađen duboko u srpsko kako individualno, tako i u kolektivno nesvesno. Ovaj praznik koji se nekada slavio po starom kalendaru petnaestog juna, pomeren je za trinaest dana unapred i danas se proslavlja dvadeset i osmog juna. Neki numerolozi šarlatani kazali bi da pomeranje za trinaest dana ovaj dan čini nesrećnim? Da je naš narod stopljen sa Vidovdanom, uveravaju nas mnoga imena i prezimena u našem narodu: Vidak, Vidoje, Vidosav, Vidojko, Vida, Vidosava, kao i prezimena – Vidić, Vidaković. Vidojković... U kalendaru Srpske pravoslavne crkve ne postoji svetac sa imenom Vid. Pre više od jednog veka, 1892. godine, crkva Svetog Vida prvi put unosi u kalendar kao svoj praznik, stavljajući ga u zagradu, iza starozavetnog proroka Amosa i kneza Lazara, čije kultove je obeležavao naš narod, ovako o počecima slavljenja Vidovdana piše u svojoj knjizi “Godišnji običaji u Srba”, naš zapaženi etnolog Mile Nedeljković. U narodu Vidovdan slovi kao dan proricanja i gatanja. Uz pomoć trave vidivčice, prema knjigama starostavnim, naš se narod lečio. Takođe, na taj dan se u poljima nije radilo. U protivnom, kukuruzu ne bi nikli klipovi, grožđe bi se sasušilo... U Homolju, Meki srpske magije, verovalo se da će “godina omanuti” ako toga dana u polju ne bude bilo oblaka. U Gruži, narod je smatrao da ptica kukavica na Mladence počinje da kuka za poginulim kosovskim junacima a da prestaje sa “svojom pesmom” od Vidovdana. Šumadinci veruju da sve vode na dan Svetog Vida, poteku – crvene kao krv. Običaj da se na Vidovdan gata za srećnu devojačku udaju, tako što devojke pod glavu stavljaju vido-travu, da bi im se u snu ukazao budući đuvegija, svedoče o našoj paganskoj prošlosti, koja i dan-danas živi u narodu. Takođe na dan Svetog Vida su se iz kuće iznosile stvari “na sunce”, posebno nova odeća, posteljina, ćilimi i oprema za udaju. Potom, izgovarale bi se magijske formule kao na primer – “Vidi Vido, što nisi video”. Na Kosovu se iznosio novac da ga “vidi sunce”. Kod Rusa se Vidovdan smatrao krajem setvenih radova. Naša slovenska i paganska braća govorila bi : “Ko seje posle Vidovdana, taj će tražiti žita”. Sveti Vid je poznat kod Bugara, Poljaka, Hrvata, Slovenaca. Naša slovenska bratska plemena, danas narodi, svetog Vida poštuju i slave kao zaštitnika voda, očnog vida i smatraju ga isceliteljem očnih bolesti. Prema delu “Slovenska mitologija – enciklopedijski rečnik” koje je objavio “Cepter”, žene su na Vidovdan brale lekovite trave, stavljale bi ih u vodu u kojoj bi se umivale i izgovarale bajalice, kao što je “Vidivčice Bogu sestrice, što očima videle, rukama stvorile”. U nekim krajevima žene bi se umivale rosom, a u Sremu bi izvodile ćerke pred kuću sa ručnim radom, učeći ih da izgovaraju magijske formule – “Vid, Vidovdan, što videla očima, rukama umela da uradim”.
