Према наводима младог Рибникара, у организацији живота Старих Словена није било сиромашних, насиља над женама. Декаденција је наступила са “лажном византијском културом”
 Почетком године у коју смо закорачили, “Фонд Рибникар” при “Политикиној” кући у сарадњи са “Народном књигом” објавио је изузетно значајно дело – “Облици својине у нашој историји средњег века” чији је аутор Владислав Ф. Рибникар. Објављивање овог дела двадесетогодишњем Владиславу донело је Видовданску награду која му је уручена 1891. године. У то време Видовданску награду додељивала је Београдска општина. Млади Рибникар био је награђен и са четири стотине ондашњих динара.
Да би дочарао какви су правно-економски односи владали у средњовековној Србији, млади Рибникар је веома исцрпно писао о односима у заједницама у којима су живели наши преци, Стари Словени. Он наводи да су релације међу људима у словенским племенима биле, рекло би се, готово савршене. Данас изгледа непримерено то што код наших предака није постојала лична имовина, све је било заједничко. Резултат је – није било сиромашних. Када је реч о земљи на којој се живело, између осталог, Рибникар пише и ово: “Земља, на којој је живело једно такво племе, звала се племенштина. Та се земља није могла делити, она је била опште имање целог племена, које су сви подједнако уживали. Непокретног личног имања није било. Није, дакле, чудо што тада својине у правом смислу те речи није могло ни бити.”
Такође, занимљиво је истаћи да су жене уживале велику слободу, Рибникар пише о томе овако: “Жена није стајала у неограниченој власти свога мужа, већ је била пуноправна личност, која је чак и на суду могла сведочити. Она је имала половину мужевљевог имања.” Овакве односе млади Рибникар сматра похвалним. Сиромаштво и свакојаке недаће Србима су донели правно и законско угледање на Византију. Једни су, нажалост, постајали све сиромашнији и беднији, други све богатији и бахатији...Овај пример је лепа апологија високој претхришћанској култури коју су баштинили Стари Словени. Нажалост, обичај је да се претхришћанске цивилизације сматрају инфериорнијим од хришћанске. Присетимо се само књиге Роланда Рајта “Отети континенти” у којој Рајт пише о томе како су се “цивилизовано и културно” понашали неки фрањевци које је предводио злогласни Дијего Деланда, када су мачем хтели Мајама да наметну хришћанство. Порушили су велелепне грађевине, какве је хришћанска Европа само могла да сања. И не само то – свирепо су убијали недужне људе... Према Рибникаровој студији – Византија нам је дошла главе. Срби су научили од Византинаца да богато дарују манастире. Па уместо да манастири остану оно што и треба да буду – самотишта у којима живе подвижници – постали су центри богатства и сваког другог обиља. Фром би рекао – леп пример анатомије деструкције... Богумили, како пише Владислав Рибникар, заговарали су стари поредак, словенски. У коме човек није могао да буде роб, као у Византији. Велика претња били су богумили, ти анархисти духа – од којих су дрхтали лажни хришћани. Коначно, богумили, као и наши преци Стари Словени, живели су у друштву без државе, дакле – били су анархисти. Нису ли друштво без државе научавали великани анархистичке мисли, попут Бакуњина, Кропоткина и Прудона. Да пренесемо ствар у данашње време. Да смо остали да живимо по моделу “племенштине” посланици не би могла бахато да себи повећају плате на готово седамдесет и шест хиљада динара, док пилоти борбених авиона и доктори наука зарађују између двадесет и три и тридесет хиљада динара. Тако нешто немогуће је у друштву без паразита државе. Када је реч о насиљу над женама – модел “племенштине” недостижан је узор поштовања жене, коју су наши преци високо ценили, верујући да је планета Земља заправо жена. Много тога да се научити из студије двадесетогодишњег Владислава Ф. Рибникара. Нажалост, Рибникар пише: “Српском народу није било досуђено да се самостално развија и напредује, већ у његов живот продреше многи страни елементи, који искварише лепе и чисте српске обичаје, напојивши га својим штетним духом.” У наставку, Рибникар додаје: “Насупрот српском племенском животу, у коме се јасно и лепо огледао културни дух целокупног словенског племена, стајала је византијска империја са својом лажном, извештаченом културом. Она је већ била морално пала, а и материјално стање не може бити горе.”
Пеђа Радосављевић
|
Види Видо, што ниси видео
На дан Светог Вида саопштена нам је резолуција Информбироа. Тог дан формиран је 1992. године ДЕПОС. На Видовдан 2001. године, главна газиместанска звезда из 1989. Слободан Милошевић испоручен је Хашком трибуналу...
Видовдан припада оним празницима које прославља српски народ који садржи различите елементе и слојеве: верске, како хришћанске, тако и паганске, историјске али и не најмање важне – архетипске.
Наши преци, Стари Словени, обожавали су бога Вида. Вид је припадао плејади соларних божанстава. Веровало се да је давао људима вид, да је видао ране, и да је био заштитник видара. Такође, Вид се сматрао и богом подвига.
Када је реч о историјским аспектима, немогуће је не споменути Косовску битку која се одиграла на Газиместану далеке 1389. године. Овај историјски догађај прелама се кроз историју српске војнополитичке хронологије.
Архетипски елементи Видовдана дубоко су уткани у српско национално биће. Споменуте елементе представља наша пословична неслога, склоност ка издаји и гајење осећања да припадамо народима мученицима, попут Хазара, Јевреја, Јермена и Курда. Остале архетипске особине које су позитивне чине нас слободољубивим, храбрим, пожртвованим...
Присетимо се неких догађаја који су се одиграли на Видовдан. Поред легендарне Косовске битке, на дан Светог Вида, саопштена нам је резолуција Информбироа, ономад, када смо се посвађали са Русима. Такође на Видовдан 1999. године формиран је ДЕПОС, на коме се потврдила српска неслога када је реч о јединственом наступу српске опозиције. Затим, на Видовдан, донесен је и чувени истоимени устав. Да је живот ироничан, уверава нас и Видовдан 2001. године, када је главна газиместанска звезда из 1989. године Слободан Милошевић испоручен Хашком трибуналу који, успут буди речено, личи на све само не на суд. Тог Видовдана 2001. године, Слоба, који је себе сматрао српским Хомеинијем, казао је приликом одвођења у Хаг, између осталог, и ово: “Добро сте обавили овај посао, али запамтите, браћо Срби, данас је Видовдан.” Ондашњи премијер Зоран Ђинђић и јуноша Чедомир Јовановић наводно нису знали да је тог дана био Видовдан. Није него!
Дакле, Видовдан је, како би то јунговци рекли, усађен дубоко у српско како индивидуално, тако и у колективно несвесно. Овај празник који се некада славио по старом календару петнаестог јуна, померен је за тринаест дана унапред и данас се прославља двадесет и осмог јуна. Неки нумеролози шарлатани казали би да померање за тринаест дана овај дан чини несрећним? Да је наш народ стопљен са Видовданом, уверавају нас многа имена и презимена у нашем народу: Видак, Видоје, Видосав, Видојко, Вида, Видосава, као и презимена – Видић, Видаковић. Видојковић...
У календару Српске православне цркве не постоји светац са именом Вид. Пре више од једног века, 1892. године, црква Светог Вида први пут уноси у календар као свој празник, стављајући га у заграду, иза старозаветног пророка Амоса и кнеза Лазара, чије култове је обележавао наш народ, овако о почецима слављења Видовдана пише у својој књизи “Годишњи обичаји у Срба”, наш запажени етнолог Миле Недељковић.
У народу Видовдан слови као дан прорицања и гатања. Уз помоћ траве видивчице, према књигама староставним, наш се народ лечио. Такође, на тај дан се у пољима није радило. У противном, кукурузу не би никли клипови, грожђе би се сасушило... У Хомољу, Меки српске магије, веровало се да ће “година оманути” ако тога дана у пољу не буде било облака. У Гружи, народ је сматрао да птица кукавица на Младенце почиње да кука за погинулим косовским јунацима а да престаје са “својом песмом” од Видовдана. Шумадинци верују да све воде на дан Светог Вида, потеку – црвене као крв. Обичај да се на Видовдан гата за срећну девојачку удају, тако што девојке под главу стављају видо-траву, да би им се у сну указао будући ђувегија, сведоче о нашој паганској прошлости, која и дан-данас живи у народу. Такође на дан Светог Вида су се из куће износиле ствари “на сунце”, посебно нова одећа, постељина, ћилими и опрема за удају. Потом, изговарале би се магијске формуле као на пример – “Види Видо, што ниси видео”. На Косову се износио новац да га “види сунце”. Код Руса се Видовдан сматрао крајем сетвених радова. Наша словенска и паганска браћа говорила би : “Ко сеје после Видовдана, тај ће тражити жита”. Свети Вид је познат код Бугара, Пољака, Хрвата, Словенаца. Наша словенска братска племена, данас народи, светог Вида поштују и славе као заштитника вода, очног вида и сматрају га исцелитељем очних болести. Према делу “Словенска митологија – енциклопедијски речник” које је објавио “Цептер”, жене су на Видовдан брале лековите траве, стављале би их у воду у којој би се умивале и изговарале бајалице, као што је “Видивчице Богу сестрице, што очима виделе, рукама створиле”. У неким крајевима жене би се умивале росом, а у Срему би изводиле ћерке пред кућу са ручним радом, учећи их да изговарају магијске формуле – “Вид, Видовдан, што видела очима, рукама умела да урадим”.
Вратимо се на почетак, архетипским хоризонтима Видовдана. Неретко може да се чује и опаска да славећи Видовдан, прослављамо сопствени пораз на Косову. Може и тако да се размишља. Међутим, ако успемо да освестимо архетипске основе Видовдана, како индивидуално, тако и колективно несвесно уписане и наше национално биће – онда – прослављање Светог Вида – није слављење пораза – већ сусрет са сопственом природом нашег национа – наше историјске и, како то каже Владимир Велмар Јанковић, космичке судбине. |
|
