Samoubistvo iz oholosti

Ima knjiga koje nikoga ne mogu da obraduju. Iz potpuno neobjašnjivih razloga Nebojša Vasović je rešio da napiše jednu takvu knjigu i objavi je – bilo da je to tužna koincidencija ili krajnje neprilična namera – na nesuđeni sedamdeseti rođendan Danila Kiša. Vasovićeva knjiga Lažni car Šćepan Kiš počinje tvrdnjom da se Kiš “odrekao srpske sredine i srpske književnosti”, ali je na kraju života – pošto je po Vasoviću “uvek morao nekome da pripada, da bude nečiji”– prešao iz Borhesovog “lobija” u “lobi Nemanjića” i odrekao se jevrejstva bez kojeg, po Vasovićevom mišljenju, nije mogao na Zapadu “da doživi uspeh kao pisac”. Rezultat je da mu se, kako prezrivo nastavlja Vasović, masovno vratila pravoslavna Srbadija i da ga od svake kritike sada brane ljuti pravoslavci. Kišova literatura inače je “merena suzom saosećanja prema njemu kao čoveku”, dodaje u istom tonu Vasović, što “otkriva neviđenu naivnost njegovih obožavalaca i dobrog dela srpske književne kritike”. Toj kritici Vasović se ruga dok veliča onaj deo čaršije koji je u Kiša uvek sumnjao, a zloglasnog Dragana Jeremića oživljava kao najznačajnijeg tumača savremene srpske proze.

Vasović knjigu počinje teškom moralnom diskvalifikacijom posle koje ga više ništa ne može zaustaviti da u tobože pravedničkom nesentimentalizmu ređa ovakve ocene: “ukus pilećih bataka”; “potpuna izveštačenost Kišove književne tvorevine”; “već sam početak Kišove knjige Rani jadi natopljen je atmosferom kiča”; pored “prisvajanja tuđih tekstova i ideja” Kiš pribegava “triku prisvajanja čak i onog nenapisanog”; kod Kiša nabrajanja služe “kako bi se povećao broj stranica, pa samim tim i cena”; “svaku osobinu E. Sama Kiš je naslikao posežući za klišeima”; “Kiš gaji isto ono strahopoštovanje koje su prema istorijskim istinama gajili i pisci socrealisti”; “umesto da stvara književni lik Kiš ga tumači”; Kiš “nije u stanju da razgovara ni o jednoj temi bez podmetanja i izvrtanja onoga što drugi govore”; “malograđansko dovijanje”; “kad su ga uhvatili u plagijatorskom korišćenju”; on je “prigodni pisac” koji “plagira nešto što je sam proglasio trećerazrednim u literaturi”, a pored toga što je “oskudnog talenta” Kiš “ne preza da svoje književno delo stavi u službu politike, u službu ideološkog tumačenja istorije”...

Vasović nigde, makar da se našali, nije našao ništa iole vredno u delu Danila Kiša. To pokazuje koliko je on bespoštedno pronicljiv, dok su svi koji čitaju Kiša sentimentalne budale, da ne govorimo o onim glupacima koji su pisali kritike, studije, magistarske i doktorske radove o ovom “belosvetskom” prevarantu, a ne uvaženom i omiljenom piscu. Heroj naših dana, Vasović se ne usteže ni od jedne diskvalifikacije ličnosti i dela Danila Kiša, mada je ipak sačekao da Kiš umre i da prođe petnaest godina od smrti da sve to napiše. Ostaje dilema kada se to i kako Vasović prenuo iz moralnog i kritičarskog mrtvila, kada se prizvao svesti da je najveća nesreća srpske književnosti Danilo Kiš. Neshvatljivo je šta nekog ko bi hteo da bude tumač književnosti može navesti na pisanje ovakvog pamfleta.

Zbog čuđenja, verovatno i rezignacije nad ovim što je sada napisao, ne treba da bude prećutano da je Nebojša Vasović značajan pesnik. Vasović je bio i zapaženi tumač dela Đorđa Markovića Kodera. NJegova knjiga Poezija kao izvanumište pre dvadeset godina “otvarala je prostor za jedno novo i drugačije čitanje Koderovog stvaralaštva”, pisana je “polemično, neakademski, moderno” i “svakako predstavlja jedan od najvažnijih momenata u postepenoj reafirmaciji i revalorizaciji” Koderovog stvaralaštva, kako ocenjuje Sava Damjanov u knjizi Koder. Istorija jedne recepcije. Vasović je bio i zapaženi polemičar, njegovi tekstovi devedesetih u časopisu Reč posvećeni Mihizovoj Autobiografiji o drugima ili Stanku Lasiću koji je proučavanje srpske književnosti u Hrvatskoj svrstao uz bugaristiku, nisu zaboravljeni. Kada se Vasović, posle mnogih godina u emigraciji, nedavno ponovo pojavio u Beogradu, na zadovoljstvo starih znanaca i drugara, spominjao je knjigu polemika. To je, razume se, privuklo pažnju, ali ko je mogao pretpostaviti da to neće biti neki novi smeli zahvat, nego teorijski neispravan, kritički žalostan, a ljudski nepravedan “Polemički osvrt na delo i ideje Danila Kiša”, kako stoji u podnaslovu. Jedino u čemu je ovim besmislenim i zlim “osvrtom” Vasović imao uspeha jeste pokušaj poetičkog samoubistva.

Ko pažljivije prati Vasovićevo delo i njegove poglede na književnost, možda je mogao da primeti da se nešto čudno dešava. U knjizi Protiv Kundere (Braničevo, Požarevac, 2003) Vasović pokušava da pokaže površnost i kako teorijsku, tako i ideološku nedoslednost Milana Kundere. Vasović dovodi u pitanje Kunderu i kao estetičara i tumača muzike, čak mu se tu najbrutalnije ruga, ali ukoliko preteruje u obesmišljavanju Kunderinih razmišljanja o Brohu i Kafki, ipak je često u pravu kada otvoreno i oštro upućuje prekore Kunderinoj esejističkoj nesolidnosti, poetičkoj nepromišljenosti i esteticističkoj neiskrenosti. Vasovićev polemičarski zanos prikriva da mu ponekad nedostaje strpljenja, katkad pažljivijeg studiranja, a nekada volje da na svoj argument primeni istu vrstu primedbe koju upućuje Kunderi. Iako je hermeneutički nekoristan, a više šteti ozbiljnosti i ukupnoj težini argumentacije nego što čitaoca uzbuđuje, Vasovićev negatorski stav možda je bio neophodan da bi se sa toliko polemičkog žara pisalo nešto što ostaje daleko od onog poprišta na kojem rasprava sa Kunderom ima pravog smisla i opravdanja.

Vasović smatra da je Kunderina popularnost na Zapadu plod ideološke naklonosti. Zapadu je, misli Vasović, bliska Kunderina proza zbog srodnog političkog viđenja stvarnosti koja je, kao i duh te proze, očigledno češka. Sasvim suprotno tome, Kundera književne likove shvata kao potencijalne pojmove. Mada je time naglavačke preokrenuta slika pisca socrealiste, ostao je isti problem. Uz to, Kunderin čitalac umesto da se prepusti pripovedanju, sve vreme mora da se sudara sa tumačenjem likova. Ovi, i još neki Vasovićevi poetički motivi i kritički stavovi, i volja da se “ruše” veličine, mogli bi da budu neka vrsta uvoda u “obračun” sa Danilom Kišom. Uprkos tome, na samom kraju ove knjige Kiš se pominje tamo gde Kundera govori o Rableovim naslednicima i Vasović u tom času ne pokazuje nikakvo neraspoloženje da se Kiš nađe u društvu sa Balzakom, Floberom i Ruždijem.

Kako je Kiš postao predmet kritike koja je prešla granice rasprave o delu i poetici i zašla u prostor prezira pa i otvorene mržnje? Čime je to Danilo Kiš zaslužio da se umesto pokušaja drugačijeg čitanja i tumačenja njegove proze, njenog različitog razumevanja i vrednovanja, piše pamflet koji je i sa stanovišta teorije i sa stanovišta akribične provere detalja ispod nivoa Jeremićevih prigovora? Da je želeo preokret unutar istorije savremene srpske književnosti i kritike, ukoliko već nema šta bolje da kaže od davno zaboravljenog Jeremića, o inima da i ne govorimo, mogao je Vasović da pokuša da dokaže ispravnost sudova svog “velikog” prethodnika. Samo u tome nema slave, pa se čini da je pravi uzrok nastanku ove knjige neka posebna, do oholosti razgoropađena želja da se privuče pažnja.

Da nešto nije u redu najbolje se vidi kada na početku knjige Vasović pokušava da se naruga Kišovom stilu. Ukoliko pri tome direktno ne zloupotrebljava Kišov tekst, Vasović se oslanja na onu vrstu zdravorazumskih i jezikoslovnih argumenata protiv kojih je pre dvadeset godina protestovao tumačeći Kodera. U nastupu polemike Vasović se čak direktno poziva na Vuka da “u gramatici nema vkusa”. Vasović je, dakle, potpuno promenio shvatanje književnosti i zapravo se podsmehnuo onome što je pisao pre dve decenije.

Ono što zabrinjava, međutim, nisu gruba jezikoslovna i stilistička izvrtanja, ili sitne pakosti kojima se ne može prikriti teorijska nepromišljenost i nedoraslost tumačenju savremene proze, već jedna zlokobna senka koja deluje kao da je plod netrpeljivosti posebne vrste. Vasović između ostalog traži od Kiša da progovori o saradnji Jevreja sa nacistima i onima koji su, kako kaže Vasović, “profitirali” na nacizmu i staljinizmu. Vasović kao da jedva čeka da se posle onakvog početka knjige vrati pitanju jevrejskog identiteta. Zato se goropadno dočepao Kišovog mesta u studiji Predraga Palavestre Jevrejski pisci u srpskoj književnosti, da bi ružeći Palavestrinu studiju sveo jevrejski identitet na “korist” i “rasnu”, zapravo rasističku osnovu. Kada Vasović uzvikne da “nemamo nikakvog razloga da ovde prisvajamo ono što nije naše”, moglo bi se pomisliti da upravo on govori u ime ljutih pravoslavaca kojima želi da otvori oči i pokaže zašto Kiš nije “naš” pisac i zašto nam on i njegovo delo ne trebaju. “Kao što pesma jevrejskog pesnika o grčkoj maslini ne pripada grčkoj već jevrejskoj književnosti, tako ni pesma jevrejskog pesnika (Oskara Daviča, prim. A.J.) o srpskom SUP-u ne pripada srpskoj već pre svega jevrejskoj književnosti”, zaključuje Vasović. Budući da delo Danila Kiša u očima Nebojše Vasovića nije bolje od te udvoričke pesme, nego je takođe propagandna književnost, udvorička proza, onda i delo Danila Kiša treba da bude odagnano iz srpske književnosti i vraćeno tami jevrejskog književnog pojanja. Razlog više za sumnju u Vasovićeve zaključke predstavlja i netrpeljivost prema Krleži, Kišovom omiljenom piscu, te Kišova navodna ljubav prema stranim rečima “u rasponu od latinskog do Lingue Croata”. Vasoviću se od “Lingue Croata” priviđa na Kišu nešto što, tražeći valjda neki otmen izraz, naziva “poliglotska gubica”. Ova neljudska grubost govori sama za sebe. Tako se ne piše.

Sve u svemu, Kiš opet nije “naš”. Dok se jedni – najnoviji primer je tekst Aleksandra Hemona iz januarskih Sarajevskih svezaka preštampan u prošlom vikend dodatku lista Danas – vezuju za Kiša gledajući da nekako previde kako njegovo delo pripada srpskoj književnosti (što ne znači da nije i deo svih literatura nastajalih na srpskohrvatskom jeziku i, naravno, svetske književne baštine), dotle ljutiti Vasović iz vrta srpske književnosti isteruje Kiša kao pisca nedostojnog “našeg” književnog raja. Od ljubavi i afirmacije Kodera do mržnje i progona Kiša, prevalio je Nebojša Vasović, na žalost svih nas koji smo godinama sa uvažavanjem pratili njegov književni rad, uzaludni put od tumačenja srpske književnosti do samoubistva iz oholosti.

Zlu knjigu Lažni car Šćepan Kiš objavila je Narodna knjiga, a urednik je začudo Vasa Pavković. Teško je prihvatiti da urednik podržava izuzetno rđav ton i stil pun prezira, što su najznačajnije karakteristike Vasovićeve knjige, premda u prilog tome govore neki bezrazložno napisani tekstovi u kojima i piscu ovih redova stalno nešto ružno prigovara. Bez obzira na to koliko su kriterijumi urednika koji je donedavno isticao prozu Gorana Petrovića, a sada se sa istim žarom zalaže za prozu Eve Ras sve manje jasni, bez obzira na činjenicu da objavljivanje romana Milorada Ulemeka nikome u Narodnoj knjizi nije zasmetalo ni upola toliko koliko dodeljivanje NIN-ove nagrade Kiši i hartiji Vladimira Tasića, nije se moglo očekivati da će biti objavljena knjiga koja bez ijednog valjanog argumenta želi da unizi i delo Danila Kiša i uspomenu na ovog pisca.