Како је Киш у књизи Небојше Васовића “Лажни цар Шћепан Киш” (Народна књига, Београд) постао предмет критике која је прешла границе расправе о делу и поетици и зашла у простор презира па и отворене мржње?
 Има књига које никога не могу да обрадују. Из потпуно необјашњивих разлога Небојша Васовић је решио да напише једну такву књигу и објави је – било да је то тужна коинциденција или крајње неприлична намера – на несуђени седамдесети рођендан Данила Киша. Васовићева књига Лажни цар Шћепан Киш почиње тврдњом да се Киш “одрекао српске средине и српске књижевности”, али је на крају живота – пошто је по Васовићу “увек морао некоме да припада, да буде нечији”– прешао из Борхесовог “лобија” у “лоби Немањића” и одрекао се јеврејства без којег, по Васовићевом мишљењу, није могао на Западу “да доживи успех као писац”. Резултат је да му се, како презриво наставља Васовић, масовно вратила православна Србадија и да га од сваке критике сада бране љути православци. Кишова литература иначе је “мерена сузом саосећања према њему као човеку”, додаје у истом тону Васовић, што “открива невиђену наивност његових обожавалаца и доброг дела српске књижевне критике”. Тој критици Васовић се руга док велича онај део чаршије који је у Киша увек сумњао, а злогласног Драгана Јеремића оживљава као најзначајнијег тумача савремене српске прозе.
Васовић књигу почиње тешком моралном дисквалификацијом после које га више ништа не може зауставити да у тобоже праведничком несентиментализму ређа овакве оцене: “укус пилећих батака”; “потпуна извештаченост Кишове књижевне творевине”; “већ сам почетак Кишове књиге Рани јади натопљен је атмосфером кича”; поред “присвајања туђих текстова и идеја” Киш прибегава “трику присвајања чак и оног ненаписаног”; код Киша набрајања служе “како би се повећао број страница, па самим тим и цена”; “сваку особину Е. Сама Киш је насликао посежући за клишеима”; “Киш гаји исто оно страхопоштовање које су према историјским истинама гајили и писци соцреалисти”; “уместо да ствара књижевни лик Киш га тумачи”; Киш “није у стању да разговара ни о једној теми без подметања и извртања онога што други говоре”; “малограђанско довијање”; “кад су га ухватили у плагијаторском коришћењу”; он је “пригодни писац” који “плагира нешто што је сам прогласио трећеразредним у литератури”, а поред тога што је “оскудног талента” Киш “не преза да своје књижевно дело стави у службу политике, у службу идеолошког тумачења историје”...
Васовић нигде, макар да се нашали, није нашао ништа иоле вредно у делу Данила Киша. То показује колико је он беспоштедно проницљив, док су сви који читају Киша сентименталне будале, да не говоримо о оним глупацима који су писали критике, студије, магистарске и докторске радове о овом “белосветском” преваранту, а не уваженом и омиљеном писцу. Херој наших дана, Васовић се не устеже ни од једне дисквалификације личности и дела Данила Киша, мада је ипак сачекао да Киш умре и да прође петнаест година од смрти да све то напише. Остаје дилема када се то и како Васовић пренуо из моралног и критичарског мртвила, када се призвао свести да је највећа несрећа српске књижевности Данило Киш. Несхватљиво је шта неког ко би хтео да буде тумач књижевности може навести на писање оваквог памфлета.
Због чуђења, вероватно и резигнације над овим што је сада написао, не треба да буде прећутано да је Небојша Васовић значајан песник. Васовић је био и запажени тумач дела Ђорђа Марковића Кодера. Његова књига Поезија као изванумиште пре двадесет година “отварала је простор за једно ново и другачије читање Кодеровог стваралаштва”, писана је “полемично, неакадемски, модерно” и “свакако представља један од најважнијих момената у постепеној реафирмацији и ревалоризацији” Кодеровог стваралаштва, како оцењује Сава Дамјанов у књизи Кодер. Историја једне рецепције. Васовић је био и запажени полемичар, његови текстови деведесетих у часопису Реч посвећени Михизовој Аутобиографији о другима или Станку Ласићу који је проучавање српске књижевности у Хрватској сврстао уз бугаристику, нису заборављени. Када се Васовић, после многих година у емиграцији, недавно поново појавио у Београду, на задовољство старих знанаца и другара, спомињао је књигу полемика. То је, разуме се, привукло пажњу, али ко је могао претпоставити да то неће бити неки нови смели захват, него теоријски неисправан, критички жалостан, а људски неправедан “Полемички осврт на дело и идеје Данила Киша”, како стоји у поднаслову. Једино у чему је овим бесмисленим и злим “освртом” Васовић имао успеха јесте покушај поетичког самоубиства.
Ко пажљивије прати Васовићево дело и његове погледе на књижевност, можда је могао да примети да се нешто чудно дешава. У књизи Против Кундере (Браничево, Пожаревац, 2003) Васовић покушава да покаже површност и како теоријску, тако и идеолошку недоследност Милана Кундере. Васовић доводи у питање Кундеру и као естетичара и тумача музике, чак му се ту најбруталније руга, али уколико претерује у обесмишљавању Кундериних размишљања о Броху и Кафки, ипак је често у праву када отворено и оштро упућује прекоре Кундериној есејистичкој несолидности, поетичкој непромишљености и естетицистичкој неискрености. Васовићев полемичарски занос прикрива да му понекад недостаје стрпљења, каткад пажљивијег студирања, а некада воље да на свој аргумент примени исту врсту примедбе коју упућује Кундери. Иако је херменеутички некористан, а више штети озбиљности и укупној тежини аргументације него што читаоца узбуђује, Васовићев негаторски став можда је био неопходан да би се са толико полемичког жара писало нешто што остаје далеко од оног попришта на којем расправа са Кундером има правог смисла и оправдања.
Васовић сматра да је Кундерина популарност на Западу плод идеолошке наклоности. Западу је, мисли Васовић, блиска Кундерина проза због сродног политичког виђења стварности која је, као и дух те прозе, очигледно чешка. Сасвим супротно томе, Кундера књижевне ликове схвата као потенцијалне појмове. Мада је тиме наглавачке преокренута слика писца соцреалисте, остао је исти проблем. Уз то, Кундерин читалац уместо да се препусти приповедању, све време мора да се судара са тумачењем ликова. Ови, и још неки Васовићеви поетички мотиви и критички ставови, и воља да се “руше” величине, могли би да буду нека врста увода у “обрачун” са Данилом Кишом. Упркос томе, на самом крају ове књиге Киш се помиње тамо где Кундера говори о Раблеовим наследницима и Васовић у том часу не показује никакво нерасположење да се Киш нађе у друштву са Балзаком, Флобером и Руждијем.
Како је Киш постао предмет критике која је прешла границе расправе о делу и поетици и зашла у простор презира па и отворене мржње? Чиме је то Данило Киш заслужио да се уместо покушаја другачијег читања и тумачења његове прозе, њеног различитог разумевања и вредновања, пише памфлет који је и са становишта теорије и са становишта акрибичне провере детаља испод нивоа Јеремићевих приговора? Да је желео преокрет унутар историје савремене српске књижевности и критике, уколико већ нема шта боље да каже од давно заборављеног Јеремића, о инима да и не говоримо, могао је Васовић да покуша да докаже исправност судова свог “великог” претходника. Само у томе нема славе, па се чини да је прави узрок настанку ове књиге нека посебна, до охолости разгоропађена жеља да се привуче пажња.
Да нешто није у реду најбоље се види када на почетку књиге Васовић покушава да се наруга Кишовом стилу. Уколико при томе директно не злоупотребљава Кишов текст, Васовић се ослања на ону врсту здраворазумских и језикословних аргумената против којих је пре двадесет година протестовао тумачећи Кодера. У наступу полемике Васовић се чак директно позива на Вука да “у граматици нема вкуса”. Васовић је, дакле, потпуно променио схватање књижевности и заправо се подсмехнуо ономе што је писао пре две деценије.
Оно што забрињава, међутим, нису груба језикословна и стилистичка извртања, или ситне пакости којима се не може прикрити теоријска непромишљеност и недораслост тумачењу савремене прозе, већ једна злокобна сенка која делује као да је плод нетрпељивости посебне врсте. Васовић између осталог тражи од Киша да проговори о сарадњи Јевреја са нацистима и онима који су, како каже Васовић, “профитирали” на нацизму и стаљинизму. Васовић као да једва чека да се после онаквог почетка књиге врати питању јеврејског идентитета. Зато се горопадно дочепао Кишовог места у студији Предрага Палавестре Јеврејски писци у српској књижевности, да би ружећи Палавестрину студију свео јеврејски идентитет на “корист” и “расну”, заправо расистичку основу. Када Васовић узвикне да “немамо никаквог разлога да овде присвајамо оно што није наше”, могло би се помислити да управо он говори у име љутих православаца којима жели да отвори очи и покаже зашто Киш није “наш” писац и зашто нам он и његово дело не требају. “Као што песма јеврејског песника о грчкој маслини не припада грчкој већ јеврејској књижевности, тако ни песма јеврејског песника (Оскара Давича, прим. А.Ј.) о српском СУП-у не припада српској већ пре свега јеврејској књижевности”, закључује Васовић. Будући да дело Данила Киша у очима Небојше Васовића није боље од те удворичке песме, него је такође пропагандна књижевност, удворичка проза, онда и дело Данила Киша треба да буде одагнано из српске књижевности и враћено тами јеврејског књижевног појања. Разлог више за сумњу у Васовићеве закључке представља и нетрпељивост према Крлежи, Кишовом омиљеном писцу, те Кишова наводна љубав према страним речима “у распону од латинског до Лингуе Цроата”. Васовићу се од “Лингуе Цроата” привиђа на Кишу нешто што, тражећи ваљда неки отмен израз, назива “полиглотска губица”. Ова нељудска грубост говори сама за себе. Тако се не пише.
Све у свему, Киш опет није “наш”. Док се једни – најновији пример је текст Александра Хемона из јануарских Сарајевских свезака прештампан у прошлом викенд додатку листа Данас – везују за Киша гледајући да некако превиде како његово дело припада српској књижевности (што не значи да није и део свих литература настајалих на српскохрватском језику и, наравно, светске књижевне баштине), дотле љутити Васовић из врта српске књижевности истерује Киша као писца недостојног “нашег” књижевног раја. Од љубави и афирмације Кодера до мржње и прогона Киша, превалио је Небојша Васовић, на жалост свих нас који смо годинама са уважавањем пратили његов књижевни рад, узалудни пут од тумачења српске књижевности до самоубиства из охолости.
Злу књигу Лажни цар Шћепан Киш објавила је Народна књига, а уредник је зачудо Васа Павковић. Тешко је прихватити да уредник подржава изузетно рђав тон и стил пун презира, што су најзначајније карактеристике Васовићеве књиге, премда у прилог томе говоре неки безразложно написани текстови у којима и писцу ових редова стално нешто ружно приговара. Без обзира на то колико су критеријуми уредника који је донедавно истицао прозу Горана Петровића, а сада се са истим жаром залаже за прозу Еве Рас све мање јасни, без обзира на чињеницу да објављивање романа Милорада Улемека никоме у Народној књизи није засметало ни упола толико колико додељивање НИН-ове награде Киши и хартији Владимира Тасића, није се могло очекивати да ће бити објављена књига која без иједног ваљаног аргумента жели да унизи и дело Данила Киша и успомену на овог писца.
Александар Јерков
|
