Duboko grlo

Opet o Karmen!

Već smo, u prošlom broju, pisali o južnoafričkom ostvarenju “Karmen u Kajalići” Marka Dornforda-Meja koje jeste bilo apartno u crnom tunelu Pedeset petog berlinskog festivala: omiljena opera, ali izvedena na lokalnom jeziku DŽhosa, sjajno adaptirana, potpuno moderna, majstorski otpevana... Pri tom, ona savršeno funkcioniše kao film, kao uzbudljivih sto dvadeset minuta brzih a čarobnih slika i znane muzike. Rečju, to jeste film koji ulepšava dan. Ogroman entuzijazam čitave te ekipe mladih Južnoafrikanaca koji su pekli pozorišni i operski zanat dobre četiri godine u kejptaunskom teatru britanskog reditelja Marka Dornforda-Meja sada se (još jednom) isplatio: “Karmen u Kajalići” pobedila je u Berlinu, osvojila “Zlatnog medveda”.

Time je samo produžila svoj uspešan život prebacujući se iz jednog medija (pozorište) u drugi (film). Jer, “Karmen u Kajalići” je kao kejptaunsko pozorišno čudo već obišla svet praćena hvalospevima što je, na kraju krajeva, i dovelo do njene ekranizacije. Svi redom filmski debitanti, od samog reditelja do glumaca i pevača, sada su, u Berlinu, dobili još jednu krupnu potvrdu svog velikog rada i neospornog dara. Zaista dobar i tačan gest zvaničnog žirija kome je predsedavao nemački reditelj holivudske karijere Roland Emerih (“Dan nezavisnosti”, “Godzila”, “Patriota”) a među članovima su bili i, recimo, Nino Čeruti i Franka Potente.

“Karmen u Kajalići” prikazana je, inače, sredinom festivala, bila je to svetska premijera. Iz Južne Afrike ta je ekipa stigla prekinuvši, zapravo, snimanje novog filma “Misterije” (takođe ekranizacija njihove pozorišne predstave). Bili su u Berlinu tri dana i žurili kući, na nastavak posla. Kada sam pitala simpatičnog Marka Dornforda–Meja – čoveka koji je 2000. godine odlučio da promeni svoju sudbinu tako što je, iz rodnog Londona u kome se lepo kotirao kao pozorišni reditelj, jednostavno spakovao, kako kaže, mali kofer i, zaljubljen u Južnu Afriku, izmestio svoj život osnivajući teatar tamo gde ga nije bilo, u sirotinjskoj Kajalići – šta će da učini ako, ipak, njegov film pobedi u Berlinu, on je kao iz topa, bez foliranja odnosno lažne neverice, jednostavno rekao: “Vratiću se na festival. Pa, to je samo dvanaest sati leta a nema vremenske razlike.”

“Srebrnog medveda” za najbolju mušku ulogu dobio je sasvim mladi glumac Lu Tejlor Puči za ostvarenje u debitantskom filmu Majka Milsa “Thumbsucker”. Radi se o sedamnaestogodišnjem momku koji još sisa palac što, naravno, samo znači da je u ogromnom (ličnom i porodičnom) problemu. I svi bi hteli da mu pomognu, on prvi želi da prestane sa sopstvenom brukom. To je film, naravno, o teškom odrastanju, ali i o neobičnom sazrevanju jedne frustrirane porodice u kojoj su svi zatečeni tim “sisanjem palca” i pitanjem zašto im se baš tu život zaglavio.

Iz potpuno lokalpatriotskih razloga za najboljeg reditelja i najbolju glumicu 55. Berlina proglašeni su Mark Rotemund i Julija Jenč, oboje za film “Sofija Šol – poslednji dani”. Tu je reč o istinitom događaju kada je, tokom nacističke Nemačke, grupa mladih studenata iz Minhena, poznata kao “Bela ruža”, među njima i ona, Sofija Šol rasturala letke protiv daljeg vođenja već izgubljenog rata. Pa su dospeli pred preki sud i bili pogubljeni ali tako što su do samog kraja sačuvali svoje otporaško dostojanstvo. Kao autentičan događaj, to jeste istorija vredna sećanja i poštovanja. Kao film, to je tugaljivo i svakako dosadno preko svake mere.

Treba sigurno pomenuti i luckasti tajvanski film “Odlazeći oblak” Caj Ming Lijanga, koji je dobio niz sporednih nagrada, a bavi se na originalan način pornografijom kao modelom života 21. veka. Bolje zvuči kad se tako kaže, film je inače isprazan.

Toliko o laureatima.

Generalni utisak je da je kompeticija Berlinskog filmskog festivala bila slaba. Tu i tamo bi tek iskočio poneki film. Uglavnom je to bio jedan beznadežan niz ostvarenja kome nikako niste mogli da pohvatate konce: po kom li se kriterijumu tu biralo i zbog čega je cela slika takva. Recimo, sasvim je prosečan, da ne kažemo goru reč, film Andrea Tešinea “Vremena se menjaju” kojim će upravo biti svečano otvoren Fest 2005. Koještarija jedna, ali s Katrin Denev i Žerarom Depardjeom. Ona će i doći u Beograd... kao legenda evropske kinematografije. U tom filmu je vremešna lepotica koju uporno voli, svega tridesetak godina, i nikako je zaboraviti ne može njen prvi dečko. Konkretno, takođe vremešni Depardje. Lomata se za njom po Tangeru, gde je solidno udata, ne bi li je nekako vratio sebi. Užas.

Da, pitala sam Katrin Denev u Berlinu da li je istina da je zajedno sa Mišelom Pikolijem i drugim francuskim intelektualcima javno zagovarala bombardovanje Beograda i Srbije. Kratko je, a nervozno, uzvratila jednim tihim “ne”.

Još žešća strahota je nemački film “Duhovi” Kristijana Pecolda koji je takođe na programu Festa 2005, a s kojeg su ljudi bežali u Berlinu, u velikim grupama, ojeđeni, među njima i sami Nemci. Zatim, otegnuti a bešumni japanski film “Skriveni bodež” koji traje sto trideset i dva minuta, kao stvoren za dubok san. Pa nepodnošljivo neduhoviti, a morao bi to biti zato što je rađen u stilu otkačene komedije, film Vesa Andersena “Podvodni život sa Stivom Zisuom” u kome igraju Bil Marej, Kejt Blančet i Anđelika Hjuston. Uzalud su se trudili, naročito on, Bil Marej, čija je cena naglo skočila posle “Izgubljenih u prevodu”. “Podvodni život...” je jedan jadan skupi film. O “Suncu” izvikanog Aleksandra Sokurova da i ne govorimo. To je tek mrkli mrak bez smisla i sadržaja, o poslednjim danima japanskog cara Hirohita.

Nešto bolji utisak ostavio je “Azil” Dejvida Mekenzija: polovinom prošlog veka žena jednog engleskog psihijatra (izvanredna Nataša Ričardson koja je morala dobiti nagradu) zaljubljuje se u pacijenta svog muža, inače serijskog ubicu. I spremna je na sve, da ostavi muža, da se suoči sa gnevom i osudom sredine... Veoma tanana analiza opsesivne ljubavi, one koja je prešla granicu i ne pita za cenu. Solidan je, mada jedva, i američki film “U dobrom društvu” Pola Vejca s Denisom Kvejdom i Toferom Grejsom, o tome koliko pet para ne vredite i nikakve vam se zasluge ne pišu iako ste rintali u velikoj kompaniji tridesetak godina, pošto na scenu stupaju mladi. Ta nemilosrdnost (otkazi za pola minuta bez objašnjenja, ako gazda firme tako kaže) deluje u tom filmu veoma ubedljivo i sjajno liči na već normalni sistem ovog novog veka. Jedna toliko aktuelna priča.

Na svoj način veoma je aktuelna i priča filma “Raj sada” Hanua Abu-Asada o teroristima, bombašima samoubicama. Događa se u Izraelu; dva brata Palestinca se, uz blagoslov svoje porodice kao da na slavlje kreću, pripremaju za ono finalno, ono što su uvežbavali i dugo čekali. Svoj sudnji dan, ali onaj s misijom. Film, u stvari, o onome što svakodnevno gledamo na vestima. Još nije smišljena odbrana od tog napada: “Raj sada” osuđuje naravno terorizam, tačnije tu pojavu samoubistava fanatizmom zavedenih ljudi. Sasvim mladih pri tom.

Politikom se bavi i, uslovno govoreći, komedija “Jedan dan u Evropi” Hanesa Štora. To je film koji se na svoj način podsmeva ujedinjenoj Evropi. Jer, previše ona hoće, ta Evropa, a ljudi su razni, i jezici su razni, kulture takođe. Još je sve to daleko od skladne celine. Nešto o tome, ali na sasvim ozbiljan način, moglo se naslutiti i u filmu “Poslednji Miteran” Roberta Gudigijana, u kome bivši francuski predsednik (14 godina na vlasti, dva mandata) objašnjava mladom novinaru kako vidi sebe, svoju zemlju, Evropu, svet uopšte, vreme koje dolazi... Tada već omrznut, pred kraj života, Fransoa Miteran je umro uveren u ideje socijalizma i boreći se protiv rastuće globalizacije. Bio je mudar čovek kome je srce lupalo jedino na egipatsku umetnost. Inače, uzdržane i hladne prirode, glasi legenda. U filmu ga, međutim, nekako s toplinom igra Mišel Buke, dajući Miteranu možda više ljudskosti nego što je imao, ili je makar pokazivao. Trenutno se u Francuskoj digla poprilična prašina oko ovog filma; toliko godina posle Miteranove smrti strasti se još ne smiruju oko njegovog lika i dela. Ali, jedno je izvesno: Mišel Buke je fascinantan u toj teškoj ulozi i živa je nepravda da je i on u Berlinu ostao bez nagrade. Pri tom je “Poslednji Miteran” ukupno majstorski urađen film koji vas drži prikovanog do samog kraja, iako su to zapravo samo razgovori njih dvojice, predsednika i novinara, nešto što bi moralo biti zamorno i nezahvalno za ekranizaciju. Ispalo je, međutim, baš zanimljivo.

Najzad i najbolji film 55. Berlina, prikazan doduše van konkurencije: “Tickets” u režiji trojice velikana – Ermana Olmija, Abasa Kijarostamija i Kena Louča. Tačan smisao naslova tog filma bio bi u stvari “Vozne karte”. Jer, o njima se radi u sve te tri priče koje se događaju na istom mestu, u vozu koji juri negde iz centralne Evrope ka Rimu, i praktično u isto vreme, tokom tih sto petnaest minuta putovanja. Frka je ko ima a ko nema kartu i ko će gde da sedne, pri čemu je svima stalo da što pre stignu do cilja. Naoko, ništa. Ali, svi junaci tih priča imaju svoje muke i svoje snove. “Tickets” nudi jednu sliku Evrope koja je i strašna, i dirljiva, i topla, i smešna, i istinita, ima svega tu, ali s merom i pameću i velikom veštinom. Naprosto je zadivljujuće kako su ta tri reditelja, sasvim različitih kultura i filmskog rukopisa, uspela da stvore jednu toliko pitku a čvrstu strukturu. Možda se samo radi i onom da talenat jeste nepobediv, neuništiv, ovaj film je živi dokaz.

Značajno interesovanje, kao i uvek, izazvao je ugledni berlinski program “Panorama” čije su osnovne teme sada bile – politika, muzika i seks. U toj raznolikosti našao se priličan broj filmova koji se bavi vremenom nacizma. Nemci su baš udarili po svojoj mračnoj prošlosti. Od izvrsnog igranog filma “Pad: unutar Hitlerovog bunkera” Bernda Ajncingera (nominovan je za Oskara) sa fantastičnim Brunom Gancom u glavnoj ulozi do, takođe izvrsnog a dokumentarnog, “Gebelsovog eksperimenta” Luca Hahmajstera u kome je obilato korišćen ekskluzivni arhivski materijal. U delu “Panorame” posvećenom muzici bio je najatraktivniji dokumentarac “DŽordž Majkl – drugačija priča”, a u onom koji je “pokrivao” seks izazvao je najviše znatiželje film “Unutar dubokog grla” (o snimanju najčuvenijeg pornića). Toj projekciji bio je pravi podvig prisustvovati, nije pomagao ni lakat u rebro. Kao, uostalom, i mnogim filmovima na nizu programa koji su se bavili gej i lezbijskim vezama i strastima. Tek su tu navale bile ogromne mada su ta vrata sada, onako baš sasvim liberalno, širom otvorena. I to bez imalo stida, naprotiv.