Pravi izbor

Kad je odlučio da na scenu postavi “Smrtonosnu motoristiku”, Egon Savin je učinio pravi izbor, jer ona bez sumnje spada u dva ili tri najznačajnija komada Aleksandra Popovića, a od kako je napisana, bar ukoliko su u pitanju glavna beogradska pozorišta, izvedena je samo jednom, pre skoro četrdeset godina.

Osim toga, on je, u saradnji s Nebojšom Romčevićem, pomoću niza dramaturških rešenja osvežio taj komad, obavljajući tako i velik deo rediteljskog posla. Pored vidljivih, očiglednih intervencija kao što su skraćivanje teksta, eliminisanje nekoliko dramskih lica ili ponavljanje početne scene u dva maha, Egon Savin je pribegavao i manje uočljivim promenama, koje su se sastojale u zgušnjavanju fabule, u usporavanju zapleta, u nedozvoljavanju likovima da previše koriste jezičke kalambure da bi proizvodili smešne, lakrdijaške situacije. A možda je još i važnije što reditelj nije dopustio da predstava isključivo bude farsična karikatura jedne, sada već prohujale epohe i ljudi koji su u njoj živeli.

Za takvu vrstu adaptacije, koja je odredila i karakter predstave u celini, Egon Savin je imao i krupan povod i odgovarajuće pokriće u dramskom tekstu. Oni su u tome što je po količini i kakvoći životne građe koju obuhvata “Smrtonosna motoristika” bez premca u čitavom opusu Aleksandra Popovića, iako nesumnjivo sadrži i brojne sirove šale i mnoštvo grubih preterivanja u svakom pogledu. Uostalom, sve te promene, a osobito one u upotrebi jezika i fokusiranju središta zbivanja, i učinjene su zato da se ojača životna, pa i psihološka uverljivost likova i situacija koji ulaze u sastav radnje.

To je, naravno, dovelo i do pomeranja predstave iz oblasti farse, gde je mogla da se nađe zbog toga što komad možda ima i nametljiv komičan efekt, u područje psihološke emocionalne, životne melodrame, koja se preko opisa “jakih i čistih osećanja” pre svega obraća sentimentalnoj strani čovekove, gledaočeve prirode.

Šta je na taj način dobijeno, šta izgubljeno? Time je gotovo sasvim redukovana satirična dimenzija komada, odbačena je mogućnost da se povodom privatnog govori o društvenom. A omogućeno je da se u stilizovanoj formi, s likovima koji su ili preoblikovani u lutke nalik Barbikama, ili su tek ovlaš karikirani stvarni ljudi, u stvari, s ironične poludistance prikaže uzbudljiva i setna priča o jednom ljubavnom slučaju, o izdajstvu, o ljubomori, o povratku u toplo porodično gnezdo. Ako je žrtvovano ono što pripada komediji, koja po pravilu u gledaocu podstiče priliv životnog elana, zauzvrat je stvorena predstava, koja, bez padanja u plačevnost, izaziva saosećanje s ljuskom patnjom, makar ona bila u osnovi i komična.

U ovoj predstavi su šansu dobili i iskoristili mnogi dobri glumci. Ali, mada su i Milica Mihajlović, i Mladen Andrejević, i Nenad Ćirić, i Miša Janketić, koji su igrali Katicu, Svetu, Ganeta i Čika Dragog, oblikovali spolja pitoreskne, a iznutra – žive likove, u njoj su dominirali Nenad Jezdić i Isidora Minić, koji su joj udahnuli dušu. Oni su, precizno vođeni od reditelja, u predstavu uneli i emotivan napon i dragocenu dozu humora, koje su prefinjeno preplitali, osnažavajući jedno u drugom. Dok je prvi, u ulozi Duleta, pokazivao kako se jedan čuburski Don Žuan, sličan razgoropađenom petlu, postepeno transformiše, pošto ga obuzme groznica ljubomore, u duševnog čoveka, u smušenog sanjara s istanjenim živcima, duga je, kao Marela, oživela lik mlade, priproste žene, koja je najdirljivija kad je smešna, a najkomičnija u trenucima ispoljavanja svojih najdubljih osećanja.

Ukratko govoreći, tananim ogoljavanjem skeleta “Smrtonosne motoristike”, neprestanim poistovećivanjem s njim i stalnim distanciranjem od njega, Egon Savin je efektno kreirao predstavu u kojoj je melodrama podignuta na jedan viši nivo, gde ne deluje kao iskvarena tragedija, već otkriva svoje najbolje osobine – prvobitnu iskrenost, direktnu komunikaciju s gledalištem, zaraznu sceničnost koju u nju unosi dobra gluma.