Nadživeti priču

Prvi roman niškog pesnika Zvonka Karanovića pripada onom ne baš zamašnom, ali zato pažnje vrednom delu prošlogodišnje produkcije koji, uprkos svemu, tvrdoglavo o(p)staje van tzv. glavnih književnih tokova. Poput „Slivnika” i „Išmaila” ranijih, neočekivanih NIN-ovih slavodobitnika Zorana Ćirića i Vladimira Arsenijevića, i „Više od nule” predstavlja, naime, na neki način presnu i „neispeglanu” priču sa rok-pank margine, pripovedno svedočenje o protivrečnim pokušajima jednog alternativnog, u našim uslovima i poprilično autsajderskog pogleda na svet da pronađe i odbrani svoje mestašce pod suncem.

Iako je – budući hronološki smešteno u predbombardmansku Srbiju 1998/99 – dato sa svojevrsnom retro-zadrškom, u Karanovićevom slučaju ovo svedočenje sa margine ima, međutim, i sasvim simptomatičnu aktuelnost. Aleksandar Đorđević, alias Korto, glavni akter i narator ovog zanimljivo ispripovedanog romana tipičan je, ali istovremeno i atipičan „mali preduzetnik” predoktobarske, no isto tako i postoktobarske Srbije sve do naših dana. Kao vlasnik muzičke radnje s piratskim izdanjima, koji ipak nikad nije napravio spektakularan „obrt sredstava”, jer nije smogao snage da se pozabavi i sistematskim raspačavanjem „narodnjaka”, on je, dakle, na svoj način dvostruko kodiran junak u okviru socijalnih obrazaca vremena, ali i odabranog alternativno-kulturnog gledanja na stvari. Značajno obeležen revoltom prema svemu što nosi pečat mentaliteta i provizorne „filozofije” miloševićevski ustrojene zajednice, Karanovićev provincijski buntovnik s razlogom u isti mah je, prema tome, i sam bezmalo zavisni „korisnik” njihovih gnjilih plodova. Ova protivrečnost se možda ponajbolje ogleda u laviranju između dijametralno suprotnih ideoloških stanovišta, kakve su „prozapadnjačka” konstatacija da „kad odrasteš na rokenrolu nije teško da postaneš antikomunista”, odnosno „antizapadnjačka”, stereotipna balkansko-slovenska junakova izjava nakon povratka iz Amerike: „Rešio sam da ostavim potragu za životnim eldoradom zarad punog kofera nečega za šta sam verovao da čini moju dušu.”

Upravo u preseku ovako polarizovanih predstava oblikuje se, rekao bih, paradigmatičnost i mogući čitalački značaj Karanovićevog romana. Neposrednije, na izvestan način sirovije političan nego najveći broj sličnih, za globalno-postmodernistički duh prijemčivih domaćih literarnih preduzeća, on taj angažman sve vreme preispituje i podriva iznutra, suočavajući se sa vlastitom nedozrelošću i generacijskom olakošću, jednako kao i s nedoteranom i neulepšanom podložnošću svepalanačkim navikama. Zbog toga i priklanjanje anegdotski epizodičnom i trivijalno-dosetkaškom („Položio sam gramatiku, al’ sam pao na pisci” i sl.) pripovednom maniru ovde, čini se, može biti legitimno iščitavano u dvostrukom ključu – kao egzibicionistička poetička nehajnost, ali jednako tako i kao dopuštanje sopstvenom udesu neemancipovanosti da se takoreći neusiljeno oglasi u jeziku i stilu. Otuda i krajnji smisao ovog prikazivanja jednog svekoliko podvostručenog događanja, koje ima svoju manifestnu i svoju latentnu dimenziju, nije u prividnom zapletu „urbanog omladinskog romana” na temu „zajebati sistem” i uraditi makar „nešto veliko”, s podrazumevanim vrhuncima u sve žešćim seks - en - trip - en - parti pustolovinama i u antiklimaksnom bekstvu od ratnog ludila na samom završetku romana kao konačnoj afirmaciji okrutno jednostavne životne filozofije, sažete u Igi - Pop - sloganu No fun mdž babe no fun. Ne, stvarni, ne samo generacijski smisao i tek donekle prikriveni vrhunac romana dat je, po svoj prilici, u onome što prethodi zapletu a što će nadživeti samu priču i njenu prividnu mnoštvenost imenovanja i događajnu sabirljivost.

„Ti si ono što izabereš... ti si ono što je tvoj ukus”, veli na jednom mestu muzički manijak Korto, objašnjavajući da „Pošto živimo u postmodernom vremenu, deklaracija muzičkog ukusa je deklaracija ličnosti.” Na izvestan način, ove reči nose i potencijalnu smisaonu šifru Karanovićevog romana. Jer ako je, kao znak civilizacijske emancipacije, mogućnost izbora, a ne esencijalističko-metafizička, odnosno civilizacijsko-istorijska „zadatost” muzičkog ili bilo kog drugog identiteta, zaista jedna od prihvatljivih definicija postmodernizma, onda se situacija u kojoj priča zatiče junake ukazuje kao još uvek neizbežno pred-postmoderno iliti retrogradno „tranziciono” stanje duha, određeno na dva oprečna, ali u osnovi istovetna načina, kao odsustvo izbora, tj. nesloboda, ili pak kao kontra-neslobodan, a to znači neminovno i prinudan, tj. suštinski takođe neslobodan izbor u odnosu na vladajući ukus. Kroz lokalno prepoznatljiv siže o pokušajima nekoliko niških rokera da tu, u provinciji globalne provincije, „provuku devu kroz iglene uši” i pod sveprisutnom represijom režima i mentaliteta sačuvaju svoj način života a njegov bilans podignu makar na „više od nule”, Karanovićev roman nam zanatski nešto ležernije, ali zato možda kulturološki izrazitije od nekih drugih „umivenih” i „doteranih” generacijskih ostvarenja, „ispod” ili „iznad” same priče, prevashodno na tematsko-simboličkom planu, u stvari pripoveda presudnu i neizvesnu povest o sudbini postmodernističkog senzibiliteta kod nas.