Kiša, pivo i pomalo džeza

Ideš na Pori DŽac? A kažeš da živiš u Srbiji? Pa, reci mi, šta je u Poriju tako interesantno da se prevali toliki put? Osim piva, ha, ha!”, čudi se moj cimer, mladi Finac, u kabini broda Silja Europa, obeznanjen od alkohola posle neprospavane noći u diskoteci Mesečina.

Kažem mu da je festival poznat daleko izvan granica Finske. Mislim da mi ne veruje – prosečan finski ljubitelj muzike zna za Pori Jazz, ali ga ne doživljava kao priliku da vidi elitu svetskog džeza, niti mu je to bitno. Pori je za Fince kao za Srbe Guča: mali grad (76 hiljada stanovnika) u kom se može provesti veseo letnji vikend, uz glasnu muziku iza svakog ćoška, tiganje sa istočnjačkim specijalitetima i pivo u potocima. Proslavi 40. rođendana svedočilo je, po proceni organizatora, 120 hiljada posetilaca (50 hiljada prodatih karata), na 11 scena u gradu. Na 116 koncerata (62 besplatna) nastupilo je 157 sastava (780 pojedinaca). Čak 1 200 volontera pomaže malom organizacionom timu da događaj ispuni visoke svetske standarde.

A počeo je skromno – u proleće 1966. godine, grupa zaljubljenika u džez zakazala je festival u parku Kirjurinluoto, na adi u delti reke Kokemaenjoki. Tokom jednog vikenda, uz učešće lokalnih grupa i tek nekoliko inostranih gostiju, prvi Pori Jazz okupio je 1 300 ljudi – dovoljno da ohrabri organizatore da zakažu novo druženje za godinu dana. Od 1985. godine festival traje devet dana, broj posetilaca je već 50 hiljada, da bi od sredine devedesetih festivalu prisustvovalo više od sto hiljada ljudi. Formula koja se ustalila poslednjih godina podrazumeva po jedno komercijalno ime (obično izvan sveta džeza) u dnevnom programu na sceni Koncertnog parka Kirjurinluoto, koje će animirati pet do petnaest hiljada ljudi da kupi ulaznicu od 50 evra, a onda će se taj novac “potrošiti” za “pravi” džez na drugim mestima – često pred jedva stotinu svedoka, među kojima polovina nije kupila karte.

Još jedna sličnost sa Gučom: prva polovina festivala uvek predstavlja lako zagrevanje sa lokalnim izvođačima. Svesno stižem tek u četvrtak, na prvi koncert, u parku Kirjurinluoto, kontrabasiste Čarlija Hejdena i njegovog novog dela Land Of The Sun. Za sever Evrope, vreme je neverovatno – pokušavam da se odbranim od sunca u senci bine. (Ispostaviće se da su ipak – kao da je Hejden nazivom svog benda razgrnuo oblake – to bili i jedini trenuci pristojnog vremena. Do kraja festivala, žestoka kiša se spušta u preciznim intervalima – po pola sata na svaki sat – na jedinu radost prodavaca kabanica.) Land of The Sun daje zvučni opis sieste, na sanjalačke teme meksičkog kompozitora Hozea Marokina: nežno i tiho, sa posebnom pažnjom prema svakom odsviranom tonu, instrumentima i njihovim bojama. Uz upoznavanje sa mladim duvačima – Majkl Rodrigez (truba), Oriente Lopez (flauta), Toni Malabi i Miguel Zenon (saksofoni) – posebno je bilo zanimljivo osluškivati velike tehničare Gonzala Rubalkabu (klavir) i Antonija Sančeza (bubnjevi), kako se, po zamisli Hejdena, igraju na donjem pragu čujnosti, a ipak stvaraju raskošnu podlogu za soliste u frontu.

Za pozitivan finansijski bilans ovogodišnjeg festivala bili su “zaduženi” DŽejmi Kalam, Krejg Dejvid, Lorin Hil i Pointer Sisters. Lice sa naslovne strane kataloga, Hil je dovela 15 hiljada ljudi, ali nije opravdala pažnju ni organizatora ni publike. Izbegla je susret sa novinarima, sat vremena je trenirala strpljenje publike pred izlazak na scenu, a onda tek da je nešto više pevala nego recitovala. Žalosno je da takva zvezda dozvoli sebi da najbolje primljena pesma bude obrada “Killing Me Softldž (NJith This Song)” Roberte Flek. Pointer Sisters i Krejg Dejvid su se prošvercovali u džez društvo, a nisu ni pokušali da nekako prilagode program događaju. Dejvid bar zna zašto je došao: ovo je bila zgodna prilika za promociju novog albuma i ugovaranje nekog solo koncerta u Finskoj kad se ploča pojavi u radnjama. Soul sestre još žive na slavi iz osamdesetih, što je publika prepoznala reagujući slabom posetom poslednjeg dana festivala. Jedino britanski pijanista i pevač DŽejmi Kalam pripada džez porodici, mada to njegovim fanovima verovatno nije važno. Klinac dobro izgleda, ima izvrstan šou – skače po klaviru i vrti kukovima kao Elvis mameći uzdahe curica – pa ne verujem da iko mari što svira sjajno i izvodi kvalitetnu muziku, na razmeđu svinga, bluza i rokenrola. Histerija u prvim redovima liči na bitlmaniju, a pitanje koje se otima je kada će Kalam napustiti brod koji ga je izveo na pučinu i zaigrati na zlatnoj palubi MTV-a.

Susrete s ozbiljnim džezom trebalo je tražiti na manjim scenama – moj omiljeni prostor je Pori teatar, “najstarije i najlepše pozorište u zemlji”, gde, pred oko 200 svedoka, nastupaju sastavi avangardne orijentacije. U okviru trodnevnog programa Ultra Music (po danima: Norveški zvučni pejzaži, Sloboda-Sad i Ukus rokenrola), u selekciji francuskog majstora eksperimenta Šarla Žila, predstavljeno je 15 sastava/solista iz Skandinavije i centralne Evrope. Norveški sastavi Karl Seglem Band, Merrinjinkle, Supersilent i Close Erase oslikali su varijetete interesovanja na jednoj od danas najjačih evropskih džez scena – od zanimanja za folklor, preko savremene improvizovane muzike, do elektronike i drum and bass-a. Sloboda-Sad je, naravno, označavalo susret sa majstorima free jazz-a. Čuli smo kakva sve zvučna čuda mogu da izađu iz samo jednog saksofona (solo nastup Matsa Gustafsona), kako “ratuju” tri saksofona u slobodnoj vožnji (Zanussi 3/5), te dva drugačija izdanja iste ritam sekcije – Ingebrigt Haker Flaten (bas) i Pal Nilsen-Lov (bubnjevi) – sa različitim saksofonistima na megdanu – Matsom Gustafsonom (totalni free jazz) i Fredrikom LJungkvistom (organizovanija, ali i dalje avangardna svirka). Ukus rokenrola bio je, zapravo, DŽez za Generaciju H. Daleko najzabavniji program na festivalu otvorio je nastup trojice japija u belim odelima pod imenom Johnndž Lamarama, u postmodernom loncu džeza, roka, regea, folka i serf muzike. Kasper Tranberg (truba, Danska – inače veliki zaljubljenik u srpske trubače) izveo je postavu Bugponjder sa sličnim idejama čudnih mešavina uticaja. Holandski pevač Han Buhrs (videli smo ga i u Beogradu sa grupom Palinckdž) imao je solo nastup i čudnu pank-garažnu spojku sa francuskim muzičarima (Un Mec Une Porte). A zatim su isti Francuzi navukli mongolske narodne nošnje za program LJuelljues Fiers Mongols: Led Zeppelin Brass Band, najotkačenijih obrada pesama grupe Led Zeppelin koje se mogu zamisliti. Na mestu DŽon Pol DŽonsovih klavijatura bio je vergl (!) Veronik Mugan, bubnjeve je – dostojno sećanju na DŽona Bonema – šamarao Erik Delbujs, a tri duvača u frontu su vozila rifove DŽimija Pejdža i melodije Roberta Planta. Teško je poverovati, ali vatra ovog sastava gorela je kao na koncertima slavnog rok kvarteta. Po dobroj navici, Ultra Music večeri, Šarl Žil je onda pozvao sve učesnike na Led Zeppelin džem sešn, okončan spektakularnim osvrtom na “Since I’ve Been Loving DŽou” dvadesetak muzičara na sceni.

Izvanredan džez svirao se pred (polupraznom, naravno – više ljudi je uvek bilo u susednom pabu, gde je konzumiranje alkohola bilo dozvoljeno) koncertnom salom Promenade. Saksofonista Odian Poup napravio je omaž bubnjaru Maksu Rouču, svom nekadašnjem šefu. Uz pomoć Edija Hendersona (truba), Tajrona Brauna (kontrabas), Prinsa Louše (bubnjevi) i gosta-domaćina Reiska Leinea (bubnjevi), demonstrirao je stilove-tehnike preminule džez legende očekujući (i dobijajući) od publike aktivno učestvovanje na primerima suočavanja neparnih i parnih ritmova – Roučovog specijaliteta. Roj Hejns je briljirao i u Poriju. Neverovatno je s kojom energijom 80-godišnji bubnjar ulazi u svaki nastup, s istim željama – da bend bude dobar i da publici bude dobro. Ovde je imao mnogo teži zadatak nego u Vjenu, Hagu i Peruđi – ostalo je dosta praznih mesta u sali i atmosfera je dugo bila veoma napeta. Kao poslednje sredstvo, zadao je ritam valcera za “Dunavske valove”, a onda ipak uspeo da animira sve prisutne da pevaju zajedno sa bendom. Moutin Reunion LJuartet je srećan spoj muzičara sa uspešnim solo karijerama – Rik Margica (saksofon, SAD), Pjer de Betman (klavir, Francuska), braća Fransoa i Lui Mutan (bas i bubnjevi, Francuska) – koji su zajednički poduhvat shvatili kao motiv za istraživanje savremenih bibap puteva, uz obilje originalnog materijala i autentično tretiranje prošlosti džeza. Kanadski gitarista Tim Posgejt odabrao je neobično okruženje – trubu (Tina Alemano), saksofon/flautu/klarinet (Kvinsen Nahof) i tubu (Hauard DŽonson) – za izazovan eksperiment bojama i ritmom, u odsustvu instrumenata čija bi to bila tipična namena (klavir, bas i bubnjevi). Nisu im nedostajali...

Kompleks montažnih objekata Karjaranta, za festival prigodno nazvan Voodoo Citdž, nudio je gostima zabavu/đuskanje do ranog jutra, u džez-fank-soul-latino diskotekama (Ibiza House, Ibiza Club i Ultra Lounge) i klubu Jazz Center. Pre ponoći su svirali veliki orkestri – The Big Three Palladium Orchestra (sa sinovima Tita Puentea, Tita Rodrigeza i Mačita), Los Van Van (kubanski šampioni salse), Sun Ra Arkestra (rege i soul viđeni očima džeza) i Pori All Star Big Band (sa fenomenalnim gostom Kenijem Garetom, koji je odsvirao verovatno najduži solo na festivalu u numeri Stivija Vondera “Isn’t She Loveldž”, pred predsednicom Finske Tarjom Halonen u publici!). Onda bi na scenu izlazili manji bendovi različitog usmerenja, ali obavezno sa naglašenim plesnim karakterom muzike: James Tadžlor LJuartet (pioniri britanskog acid-jazz-a), Blacknuss (švedski hip-hop sastav), Louie Vega & His Elements of Life (njujorška latino-soul-DJ družina) i gitarista DŽoni Leng (jedan od najboljih bluzera mlađe generacije). A kad bi već uveliko svanulo, za po pedesetak najizdržljivijih igrača (koje pivo još nije oborilo s nogu), kalifornijski bugi-vugi pijanista Mič Vuds i njegovi Rocket 88’s su kuvali sving, džamp i rokenrol u ritmu veselih 50-ih i u najboljoj tradiciji Luja DŽordana i Keba Keloveja.

Izlazak na dnevno svetlo evropskog Severa u četiri sata ujutro predstavlja suočavanje sa realnošću festivala koji je prerastao svrhu zbog koje je nastao. Provlačeći se između stotina tela poleglih po gradskim pločnicima ili onih koji se tek spremaju da skliznu u neko blato na pola puta do kuće, pokušavam da misli zadržim na dobroj muzici koju sam slušao. Jake emocije uspevaju da oteraju ružne slike.

Vojislav Pantić