Kada su jurili gliseri

1.Ubistvo i samoubistvo su obeležili pripovest o jednom vremenu Herceg Novog. O vremenu kada su jurili gliseri prema drugoj obali. Ovo je priča o čoveku koji je ubio.

Peo se uz liticu. Sa strane sa koje nikad niko nije došao do crkve.

Iza njega je ostao mrtvac u prašini.

Pucao je dok je bilo metaka u pištolju. Sad je bilo gotovo.

Sad je bilo sve gotovo.

Ostalo je da uradi ono što je planirao za kraj.

Da završi sa sobom. Da izvrši presudu koja je davno donesena.

Vešanje na zvoniku crkve.

Pre nego što ga stignu potere.

Jedna koju su vodili milicioneri.

Ili druga koju su vodili prijatelji ubijenog.

Mučenje se primicalo kraju.

Vrata crkve bila su zatvorena.

Rupio je ramenom o desna vrata, kao nekad pre mnogo godina, i vrata su popustila.

Pre nego što je stigao da se navikne na mrak crkve, začuo je režanje.

Video je hromog vuka.

Vuka koji je lizao krv sa poda.

Iz očiju svetog Pantelejmona su se slivale krvave suza.

Vuk je lizao krv sa patosa crkve.

Rogati vuk. Hromi vuk koji ga je pratio.

Odavno su se znali. Škrbo i on. Odavno ga je rogati pratio.

Ali sad su prvi put bili jedan drugom toliko blizu.

Popeo se na zvonik lagano zatvarajući vrata za sobom.

Poznavao je njegove navike. Znao je da neće krenuti odmah za njim. Znao je da neće krenuti dok ima krvi. Znao je da se potera približava.

Sedeći na zvoniku, video ih je u dolini.

I već je od lanca napravio zamčicu za vrat.

Odlučio je da popuši još jednu cigaretu. Pušio je i gledao u more.

Nije mislio ništa.

Zaliv je pod njim izgledao kao neko švajcarsko jezero okruženo planinama. Krenuo je da zgužva kutiju i baci je kad je otkrio još jedan metak u džepu.

Zapalio je cigaretu na cigaretu i odjednom počeo da se smeje.

Setio se reči starog profesora večernjeg akta Dragana Lubarde: A što se ne ubije Kardelj.

Setio se priče o Miruni koja se zamakla konopcem za veš.

Zar da se zamakne ko kakva ženetina. Kao da je pronašao zlatnik.

Zar da oskrnavi zvonik. Iako nikada nije bio blizu Bogu.

Sišao je sa zvonika i dvesta metara dalje pronašao škrapu. Naslonio se tako da i kad bude mrtav ostane da stoji. U skoro ležećem položaju. Hteo je da poteru uspravno sačeka.

Ubio je Gospodarovog kuma. Koji mu je davao pare pod kiriju.

Nije više mogao da podnese pritisak.

NJihovo svakodnevno dolaženje.

Kad god su imali slobodnog vremena dolazili su da se iživljavaju. A imali su mnogo vremena.

Znao je da ga neće ostaviti živog i odlučio je da prekrati.

Vuk je osetio miris krvi i krenuo za njim. Ili je to bio nečiji golem pas.

Video ga je kako liže krv.

I povukao obararč.

Herceg Novi je danima pričao o tome.

A onda se priča pretvorila u legendu. Da li su šta iz nje oni koji daju novac pod kiriju naučili. Da li su od toga naučili oni što uzimaju novac pod kiriju. Herceg Novi je tih grad. Sa dugim pamćenjem. Desilo se pre nekoliko godina, ali grad pamti.

2. Srećem ga svakog jutra. Po očima sam ga prepoznao.

“Bio sam poslednji branilac kasarne ‘Staniša Opsenica’.

Borili smo se protiv ustaša od prvoga devetog do dvadeset drugog devetoga. Branili smo kasarnu, iako nas je napadalo oko hiljadu ustaša. Odolevali smo zato što smo imali borbeni komplet u svim tenkovima. I posle potrošene municije i granata jedan doktor iz Rijeke, koji je radio u stacionaru, izvesio je belu zastavu. Pokupili su nas i odveli u bolnicu. Iz bolnice su nas ukrcali i odveli u Klanac. Pored Gospića jedno mesto. Tu su nas postrojili uza zid crkve. I prozivali jednog po jednog na razgovor u jednu kućicu u blizini crkve. Došao sam na red. Ispred kućice prišao mi je jedan i odsekao mi nožem kragnu od safari košulje. Udario me je kundakom u pleksus tako da sam pao. Jedna ženska što je radila u sudskoj straži udarila me je nogom u glavu. Polili su me vodom. Došao je Tomislav Merčep koji me je udario električnom palicom po nosu. Odneli su me u jednu garažu gde je bilo skladište stočne hrane. Tu sam prenoćio. Sutra ujutru su mi vezali oči, stavili me u jedan pinc-gauer i vozili desetak kilometara od klanca. Jedan je u međuvremenu pitao je li i on za Šaranovu jamu. Ovaj drugi rekao je ne. Onda su me okrenuli i doveli u jednu školu. Pošto sam tu nekad održavao traktore i kombajne osetio sam da je to škola u Klancu. Tu su mi vezivali na male prste električni induktor. Jedan Švabo je okretao induktor, a ovaj mu je prevodio da sam ja ubio hrvatsku decu iz kasarne, da sam bio snajperista. Mada sam samo bio elektromehaničar i održavao vojnu tehniku. Posle toga Tomislav Merčep mi je zabio bajonetu u teme dok je Švabo okretao induktor i govorio “šajze, šajze”.

Procurila mi je krv iz temena preko lica. Posle toga su me pustili. U jednu drugu sobu gde sam video svoje ratne drugove sve u krvi. Izveli su nas ispred škole i dali nam crevo da se operemo. Vratili su nas nazad u taj isti magacin, gde smo proveli dvanaest dana. U mom sastavu je bila i jedna ženska, Rada Čubrić koja je bila kantinjerka u kasarni u Gospiću, Mitar Knežević, Duško Milić, takođe radnici kantine. Posle dvanaest dana su nas odveli u zatvor u Gospić, gde su nas slomili definitivno. Zidovi sobe u koju su nas ubacili bili su svi od krvi. Kad sam došao svesti, pored glave, pored mog nosa video sam oko jedan litar usirene krvi. To smo posle očistili i tu nas nisu posle dirali jedno petnaest dana dok se nismo malo oporavili. Onda su nas slali na prisilni rad u polje da vadimo kropir. Na temperaturi od minus petnaest u safari košulji i tankim pantalonama i plitkim cipelama bez čarapa. Tako sam proveo osamdeset dana, dobijao sam dnevno jednu šnitu hleba namazanu paštetom, posle sam dobio kiblu i kantu vode. Nuždu veliku nisam vršio dvadeset dana. Mučili su nas strahovito. Stavljali pištolj u usta, pa onda prazan pa okine, pa tako. Onda svaki put električnom palicom. Imao sam povredu baze lobanje. Prao sam ovcama noge u Trnovcu na farmi. Tamo smo stalno sakrivani od komisije Crvenog krsta. Jedno jutro su ih iznenadili. Prvi put da mi se upalilo svetlo. I video sam da već imam šanse da preživim. Registrovali su me i dali mi legitimaciju pod brojem 1922. Od tada su nam dali po malo svetla i neku knjigu da možemo čitati, ali ja sam bio na spisku i svako veče sam obavezno dobijao batine. I to sa vodom. Bilo je smrzavanje, preživeo sam i to. Posle toga su me preveli u Kerestinec, u Zagreb. Tu su mi slomili svaku kost. Tihomir Orešković, Marko Svetić... Onda je došao trenutak razmene u Bosanskom Šamcu. Dvadesetog januara u ponoć.”

Miloš Bogdanović je radio trideset sedam godina kod vojske kao majstor. Vrhunski majstor za elektroniku tenkova, podmornica, bagera. Trebalo je da dobije stan. Dobio je rešenje da je tehnološki višak. Doneli su mu ga u bolnicu.