Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   27.05.2020. 12:45
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Рубрике
Шах
Фељтон
Култура
Одјеци
НИН упитник
Друштво
Свет
Лични став
Спорт
Интервју
Политика
Економија
Људи
Недељник
Колумне
Реч недеље
Језик
Постекологија
Штап и шаргарепа

 

Свет


Чисте сузе и нечиста савест

Раскол у државном, политичком и војном врху Хрватске био је највидљивији управо на месту где се, десет година раније, чинило да читава земља дише једним националним, али и етничким дахом

Прослава десетогодишњице операције „Олуја” била је један од најтужнијих догађаја у новијој хрватској историји. Мада је јавност данима припремана за велики спектакл, било је јасно да ни организатори, ни учесници прославе на Книнској тврђави нису били уверени ни у оно што говоре, ни у оно што чују.

 

Председник државе Стјепан Месић био је извређан као никада раније, а ни речи премијера Санадера да „Олуја” треба да се одвоји од злочина који су касније чињени у српским селима око Книна, нису наишле на бољи пријем. Државни дневник Хрватске телевизије емитован из Книна био је пример лажне слике и жалосне истине. Бура је односила и микрофоне и гласове водитеља, а припремљени културни програм ометали су киша и неуобичајено хладно време. На терасама Книнске тврђаве у наивној кореографији промицали су младићи и девојке у бојама хрватске тробојнице. Синхронизација је била лоша, а рудиментарни гласови хрватских естрадних звезда смењивали су се с укоченим и патетичним говорима позоришних првака који су некад глумили у Шекспировим комадима, а данас читају родољубне песмице на самој ивици писмености. Председник државе био је видно уморан и зловољан због некултурног дочека домаћина, а премијер и шеф државног парламента Владимир Шекс безброј пута су понављали да је операција „Олуја” била „чиста као суза” и да је за све крив Слободан Милошевић.

 

На Книнску тврђаву истовремено су се пели побуњени генерали са сликама Фрање Туђмана, Гојка Шушка и Анте Готовине предвођени сином покојног председника Мирославом Туђманом. Њихова приватна прослава „Дана побједе и домовинске захвалности” завршена је урнебесним концертом проусташки декларисаног певача Марка Перковића Томпсона чији су домет били и остали стихови „бацај бомбе, побиј банду”. Раскол у државном, политичком и војном врху земље био је највидљивији управо на месту где се, десет година раније, чинило да читава земља дише једним националним, али и етничким дахом. Ове слике обишле су све заинтересоване медије и посматрачима су биле далеко занимљивије од хеликоптера и МИГ-ова хрватског ваздухопловства, као и од свих дванаест ешелона овдашње војске и полиције постројених у част празника који за Хрватску и њене грађане све више постаје терет, а све мање понос.

 

Шта је погрешно на слици која се декларативно описује као највеличанственији пример војног јунаштва и политичке мудрости у читавој историји Хрватске, од „стољећа седмог” и свих њених краљева, банова, намесника, губернатора и председника?

 

Најпогубнија погрешка своди се на политичку процену да је „Олуја” била доказ да хрватска држава коју је тада водио Фрањо Туђман има предност над свим осталим републикама бивше Југославије и да је то алиби за све злочине који су извршени у овој акцији и после ње. Политички врх тадашње Хрватске показао је да пати од „наполеонског комплекса” и да се лоше сналази у проценама времена и простора. Чињеница да је „Олуја” завршена у рекордно кратком року није последица ратне вештине хрватске војске и полиције, него испражњених подручја која су „освајали”. Чињеница да је „Олујом” срушена „држава у држави” није последица политичке мудрости српског и хрватског вођства, него њиховог међусобног договора. Чињеница да је председник Туђман уочи „Олује” позвао српско становништво Книнске крајине да не напушта своје домове, више говори о његовој потреби да се у демагогији такмичи са Слободаном Милошевићем, него о жељи за мултинационалним и мултиконфесионалним карактером правне државе у Хрвата која тежи европским стандардима 21. века.

 

Чињеница да нови људи који овде данас воде државу и владајућу партију, с десет година закашњења, позивају судове да казне злочине над српским цивилима, не говори о жељи да се сви Срби који су, због притисака и насиља различитих врста напустили Хрватску, врате у своја обитавалишта. Реч је само о непријатном наслеђу Туђманових заблуда који квари пожељан дојам Хрватске као „мале, симпатичне, демократске и космополитске земље”, како је својевремено признао већ заборављани шеф парламента у Загребу Жарко Домљан у време кад је земља донела свој „божићни Устав” према коме Срби више нису били конститутивни народ у Хрватској.

 

Политичари власти и опозиције у Загребу и осталим већим градовима Хрватске, због жеље за очувањем функције, „Олују” данас славе неумереним заносом и управо трагикомичном реториком. Они с мало више осећања за време и простор у коме живе, споменуће и невине српске цивиле и њихове запаљене куће. Све што су изрекли звучи неубедљиво, стигло је касно и нема потврде у стварном животу. У стварности, Книн је данас град који води 25 година стара жена, најмлађа градоначелница у Европи, Јосипа Римац. У стварности, она је симбол марионете којом управља екстремна локална десница.

 

Највећи успех на локалним изборима у овом граду освојили су управо бирачи Самосталне демократске српске странке др Војислава Станимировића и др Милорада Пуповца. Книном данас ипак влада десна коалиција ХДЗ-а и његових десних фракција преименованих у друге странке. У стварности, у Книну Срби више немају могућност утицаја на локалну власт, чак ни у мери у којој су то имали до сада.

 

У стварности, „Олуја” је само оних неколико фаталних сати који су преокренули ток догађаја у Хрватској и око ње. У домаћој интерпретацији, они су спречили „нове Сребренице” у Бихаћу, омогућили потписивање Дејтонског споразума у америчкој бази „Рајт Петерсон” и завршили рат у бившој Југославији. Неколико фаталних сати „Олује” Хрватској је истовремено донело закаснело сазнање да у њиховој непосредној близини живе људи који немају никаквог разлога да славе „Олују”. Зато што су тада остали без породица, без кућа, без сопственог идентитета и могућности да га докажу било каквим документом било које новонастале државе бивше Југославије. Ако случајно успеју да се врате на места која су напустили, локалне власти данима и месецима отезаће с издавањем „особних исказница Републике Хрватске”. Кад понестане других разлога, нерасположена чиновница, нешто млађа од книнске градоначелнице, у Задру или околици, осорно ће им рећи да дођу за месец дана, јер она у свом налив-перу данас за њих нема – тинте (мастила).

 

Па кад популарне новине урбаног становништва Хрватске, загребачки „Јутарњи лист”, у пропагандним колумнама објашњава грађанима зашто Хрватска ипак треба да слави „Олују”, један од разлога биће свакако и чињеница да је чиновница иза задарског полицијског шалтера добила нову политичку патрону тинте или мастила за своје налив-перо. Онима који су изгубили све, њен је потпис довољан. Вреди више од протеклог живота, имагинарних аутомобила увезених без царине на „бранитељске повластице”, више од инвалидских пензија у тридесетој години, више од молитве за мртве у католичкој книнској цркви Светог Анте или у далеко мање посећеној православној цркви Светих Ћирила и Методија у оближњим Кистањама.

Америчка улога у “Олуји”

Сједињене Америчке Државе активно су сарађивале у припреми “Олује”, надзирале је и директно иницирале: зелено светло председника Клинтона пренео је тадашњи војни аташе у Загребу

 

Будући да је САД више занимала ситуација у БиХ него у РХ, од Хрватске се тражило да омогући инсталирање војне базе с беспилотним летјелицама. Основни увјет је био да то буде најстрожа тајна, да не би изгледало да се САД сврставају на једну страну. Сједињене Америчке Државе нису само надзирале комплетну акцију “Олуја”, него су и активно сурађивале с Хрватском војском на њеној припреми, те је на крају и изравно иницирале. Зелено свјетло Бијеле куће, односно предсједника Била Клинтона за акцију “Олуја” пренио је потпуковник Ричард К. Херик, тадашњи војни аташе САД у Загребу. Неколико дана прије почетка “Олује” Херик је посјетио Маркицу Ребића, који је уз Мирослава Туђмана, тада равнатеља ХИС-а, и Миру Међимурца, тада шефа СИС-а, најинтензивније комуницирао с америчким војним и обавјештајним службама, због чега је 1996. и добио од Питера Галбрајта, тадашњег амбасадора САД у Загребу, Мериториус Сервице Медал. Херик је Ребићу предао поруку да САД немају ништа против тога да операција “Олуја” почне, те да мора бити “чиста и брза”, односно да треба завршити у пет дана. Ребић је, како Национал дознаје, био изненађен што је тако важна политичка и војна порука пренесена на таквој разини, те је о Херикову посјету одмах писменим путем извијестио државни врх, о чему и данас постоји свједочанство у архивима. При том је важно напоменути да је у тој линији “заповиједања” у потпуности био избачен велепосланик Питер Галбрајт, те да је порука била пренесена од предсједника Клинтона, Ентонија Лејка, тада савјетника за националну сигурност, и Вилијама Перија, министра обране, преко Ребића до министра Гојка Шушка и предсједника Туђмана.

 

То је био врхунац међусобне сурадње САД и Хрватске, која се почела развијати 1992, на почетку српско-муслиманског рата. Клинтон је 1995. био пред другим изборима, а Боб Дол био је републикански предсједнички кандидат који је тражио да Конгрес донесе одлуку о укидању ембарга на оружје за муслимане у БиХ. Клинтону је регија постала битна због унутарњих ствари у САД и његова опстанка на власти. У стратегији рјешавања кризе одлучили су искористити Хрватску да се преко ње удари по српским снагама у БиХ, стога је и потписана Сплитска декларација Изетбеговић – Туђман, која је допуштала улазак ХВ-ових снага под командом Анте Готовине у БиХ те сурадњу с Армијом БиХ. Да би се могла остварити та операција, ХВ је морао доћи на Динару изнад Книна и операцијом “Олуја” ослободити Крајину, те се одмах пребацити својим јединицама у БиХ како би се стиснуло Србе и присилило Милошевића на потписивање мировног споразума у Дејтону. То је била Клинтонова борба с временом, јер му је требало брзо рјешење кризе како би зауставио Долову иницијативу и пред својим се бирачима показао као одлучан предсједник који може ријешити и тако велике кризе као што је била она на тлу бивше Југославије, а чије су страхоте сваки дан биле приказиване на ЦНН-у и другим великим америчким ТВ постајама. Да не би имао на леђима Енглезе и Французе, Клинтон је заобишао класичну дипломацију, како би у случају неуспјеха могао тврдити да у томе није судјеловао. Но будући да је акција, коју је у његово име водио Ричард Холбрук, добро завршила, обојица су је у својим књигама истакнули као врло успјешну.

 

Суочен с тешким стањем у Хрватској и БиХ пред изборе за други мандат, амерички предсједник Бил Клинтон одлучио је помоћи хрватски напор за ослобађање територија: преко свог војног аташеа у Загребу активно је припремио и судјеловао у операцији “Олуја”.

 

Први контакти на највишој обавјештајној разини почели су 1992, кад је на челу ДИА-а (Дефенце Интеллигенце Агенцџ – Војна обавјештајна агенција) био генерал Џемс Клепер. У Хрватској су његови људи били потпуковник Ричард Херик и његов помоћник Иван Шарац. Шарац је имао чин наредника четвртога реда, највиши који је као дочасник могао имати. Био је хрватскога подријетла, а са 17 година емигрирао је у САД. Након неколико година пријавио се у војску те је на почетку сукоба у бившој Југославији послан у Загреб јер је познавао прилике и знао језик. Потпуковник Херик био је инжењер грађевине, но с временом је постао врло високо позициониран у америчкој војној служби и особа којој је Клепер највише вјеровао. Убрзо је почела својеврсна “трговина” између двију служби. Хрватска је служба ДИА-у дала руске подводне мине од 500 килограма и најмодернија руска торпеда, а затим и крипто заштитне уређаје које је користила ЈНА, односно руска војска.

 

Оружје се у САД пребацивало са сплитског аеродрома. Када се обављао транспорт, блокирао се цијели аеродром, херцулеси Ц-130 слијетали су тијеком ноћи, оружје се товарило и под највећом заштитом отпремало у САД или у неку њихову еуропску базу. Исто тако хрватска служба је открила творницу бојних отрова у Бијеломе Пољу код Мостара коју су Срби измјестили у Србију. То је била тако добро прикривена творница да за њу није знао чак ни генерал Биенефелд који је био највећи стручњак за бојне отрове у Хрватској. Помоћу нађених узорака амерички стручњаци су открили све врсте отрова који су се тамо производили те се евентуално продавали Ираку и другим потенцијалним непријатељима САД. То је био тек почетак сурадње, при чему су САД одмах испоручиле опрему за прислушкивање која је уперена према Србији и Црној Гори могла истодобно снимати 20 000 телефонских разговора. Та је сурадња обављена с америчким НСЕ-ијем.

 

Прије “Олује” требало је провести акције Љето '94. и Зима '95. У планирању операције доласка хрватских трупа изнад Книна САД су помогле у обавјештајном дијелу операције. Да би се точно могао планирати продор преко босанских планина у залеђе Книна, требало је много информација о кретању српских трупа, суставу веза, крипто заштити, постављеним топовским пунктовима. Будући да је САД више занимала ситуација у БиХ него у РХ, тражиле су од Хрватске да им се омогући инсталирање војне базе с беспилотним летјелицама.

 

Но основни увјет је био да то буде најстроже чувана тајна, како не би изгледало да се САД стављају на једну страну у томе рату. Одабран је оток Брач, који се могао добро чувати. Тамо су били стационирани сва опрема и људство предвођено стручњацима ЦИА с беспилотним летјелицама дугог домета, који су покривали цијелу БиХ до српског коридора на Сави. У њеном домету је било и цијело подручје Крајине у Хрватској. У то вријеме нитко у Хрватској није знао што се заправо догађа и скрива на Брачу. То нису знали ни амерички савезници Нијемци, који су тамо 1. сијечња 1994. послали свог војног аташеа. Он је унајмио рент-а-цар и дошао до вањске ограде базе те почео снимати, мислећи да је на саму Нову годину будност у бази попустила. Но брзо су га уочили и СИС га је ухитио. Тек кад је дошао Готовини на испитивање, видјело се да је ријеч о њемачком војном аташеу Хансу Швану, стационираном у Загребу.

 

Након тог догађаја цијела база је пребачена у Шепурине покрај Задра, те је око ње постављена трострука линија заштите. Опрема из САД довозила се преко ноћи, а из Шепурина се беспилотним летјелицама покривао сваки кутак Крајине и БиХ. Американци су имали прешутан договор с ХВ-ом да им уступе све снимке терена и српских трупа, а у реалном времену слика се изравно преко сателита пребацивала у Пентагон. У просторијама с екранима непрестано су цијелу ситуацију надгледала три америчка и три хрватска часника.

 

Уочи акције “Бљесак”, која је требала бити генерална проба за акцију “Олуја”, точно у поноћ, шест сати прије почетка операције, у МУП су позвани Херик и Шарац те су били обавијештени да планирана акција почиње за неколико сати. У МУП-у је точно у поноћ био формиран штаб операције “Бљесак” који се ујутро у шест сати пребацио у МОРХ. Како се селио штаб, тако се с њиме селио и амерички војни аташе. Он је непрестано тражио извјештаје о догађањима и слао их изравно Клинтону у Бијелу кућу. Свакога јутра амерички предсједник је био обавијештен о припреми и свакоме дјелићу операције. Американце је одушевио начин на који је проведен “Бљесак”, схватили су да је то изврстан модел сурадње с Хрватима, који би могао бити одлучујући у борби против Милошевића у БиХ те на крају и његово уклањање с власти. Пентагон је цијелу акцију координирао преко Ричарда Херика, а акцију ЦИА координирао је Марк Келтон, шеф експозитуре ЦИА-е у Загребу, који је уско сурађивао с Мирославом Туђманом, тада шефом ХИС-а.

 

Американци су у вријеме припремања “Олује” опскрбљивали ХВ подацима о кретању Срба у Крајини и покретима ЈНА на источној граници с Хрватском. Бојали су се да ће Милошевић направити протуудар с двије тенковске бригаде у источној Славонији ако се на јужном бојишту крене на Книн. Интензивним слушањем комуникације Београд – Книн, те у самој Србији, дошло се до закључка да до протуудара ипак неће доћи. Ризично је било да Срби из самога Книна не крену у напад када Готовина с јединицама дође на Динару изнад Книна. Да су беспилотне летјелице и прислушкивања показивали офензивне покрете трупа, “Олуја” би почела десетак дана прије.

 

У ноћи с 3. на 4. коловоза 1995. хрватским јединицама била је издана заповијед да се између поноћи и четири сата ујутро искључе сви телекомуникацијски уређаји. Послије се сазнало да су Американци искористили то вријеме за ометање и уништавање српских телекомуникацијских уређаја електроничким путем. ХВ-у је преостало само сат времена, од четири до пет ујутро, да се служи радио-везом и координира акцију. Уочи “Олује” поново је у штаб операције позван амерички војни аташе. У његовој пратњи опет је био Иван Шарац. Дан или два прије “Олује” Херика, који је припремао “Олују” с хрватским часницима те дао у име Клинтона зелено свјетло за операцију, замијенио је пуковник Џон Седлер. Точно у поноћ дошли су у Оперативни штаб у МОРХ-у и оданде непрекидно пратили догађаје на терену. Овај пут цијела операција “Олуја” у реалном је времену преношена преко сателита у Пентагон, гдје и данас постоје њене снимке. Сигнал који је ишао према сателиту од Американаца је преузимао и ХВ, те се помоћу тих снимака могло у милиметар контролирати топовску паљбу по српским положајима на Црвеној земљи у околици Книна, гдје је била смјештена касарна војске тзв. РСК. Уз уништавање српских комуникација електроничким путем, војска САД је и војно дјеловала по српским положајима, када је ракетирала протуавионску батерију надомак Книна која је радарским снопом обасјала америчке борбене авионе који су надлијетали подручје борби. Та је вијест била објављена само једном, и то на вијестима у 18 сати. Након тога су САД упутиле оштар пријекор због објављивања те вијести, те послије она више никада није поновљена.

 

У службено америчко објашњење ракетирања нитко није повјеровао, него и данас влада увјерење да се радило о директној америчкој помоћи ХВ-у, само што се то ни десет година након “Олује” не смије признати због односа САД с Великом Британијом, која је имала потпуно друкчију концепцију рјешавања питања на Балкану. А има је и данас.

 

САД су биле одушевљене брзином и чистоћом проведене акције и њеним резултатима, који су омогућили муњевит улазак ХВ-а у БиХ и продор скроз до Бање Луке те на крају пристанак Београда на Дејтон. Амерички надзор и задовољство комплетном операцијом послије је било потврђено и изјавама да је све у операцији било изведено у реду, те се на рачун тога интензивирала америчко-хрватска сурадња на обавјештајном и војном пољу. Генерал пуковник Патрик Хјугс, Клеперов насљедник на челу ДИА-а, посјетио је Хрватску, интензивирала се сурадња у сектору електроничког извиђања према Србији и Црној Гори, размјењивале су се све остале информације. Чим је почео интензивнију обуку Хрватске војске, Ребић добива орден.

 

Године 1997. први пут се споменуло да би хрватски часници због онога што се догодило у “Олуји” и након ње могли бити оптужени пред Хашким судом. САД су одмах реагирале и у десетак разговора тражиле од хашке тужитељице да не дира акцију “Олуја” која је војнички потпуно чиста операција, дознао је Национал од високог дипломатског извора. У то вријеме јавио се и проблем изручења Младена Налетилића Туте у Хаг, те су САД обећале Хрватској да Хаг неће подизати тужбе због догађаја у “Олуји” ако се он изручи. Налетилић је испоручен, а Карла дел Понте је изиграла америчку администрацију и почела са захтјевима за испитивањем хрватских генерала као осумњиченика у вези с “Олујом”. САД су биле констерниране, но то нису смјеле показати, него су тихом дипломацијом покушале ријешити ствар. То им до данас није пошло за руком.

 

Стога би било јако добро када би Хаг од Пентагона затражио све снимке које су снимиле беспилотне летјелице типа “предатор” за вријеме и након “Олује”. Исто тако, да се установи цјелокупна истина, у Хагу би требали свједочити сви високи амерички војни и обавјештајни часници, који су били умијешани у цјелокупну операцију која је на крају зауставила рат на цијеломе подручју и збацила Милошевића с власти. За злочине послије операције знају се кривци и они морају одговарати пред судом, као што су то требали већ прије седам, осам или девет година. Да се то учинило тада, Карла дел Понте данас не би имала никакве карте у рукаву, а Хрватска не би имала таквих проблема да се цијела операција проглашава “злочиначким потхватом”, и цијели тадашњи државни врх “злочиначком организацијом”.

 

 ИВО ПУКАНИЋ (Национал, Загреб)

 





Зорица Станивуковић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

“Тај Давинић је космичка грешка.

 Он је пензионер УН, био је Милошевићев саветник за Косово,

експерт је Г17 плус, која је, сетимо се, против државне заједнице.”

 

Владан Батић,

председник ДХСС-а    





Прочитајте све мисли

Свет