Priprema nove “kolor-revolucije”

Minsk i Varšava razmenjuju neljubaznosti. Atmosfera između dva prva suseda podseća na nekadašnji “hladni rat” (Zapada i SSSR-a), obeležen pretnjama i proterivanjem diplomata.

Sredinom jula Poljska je otkazala službeno gostoprimstvo jednom od savetnika ambasade Belorusije u Varšavi, prepuštajući da u samoj Belorusiji odluče ko će to biti. Minsk je uzvratio početkom avgusta. Pozivajući se na “nekonstruktivno ponašanje poljske strane”, Ministarstvo inostranih dela Belorusije je naložilo da sada jedan od savetnika ambasade Poljske (Andžej Bučak) napusti Belorusiju.

Bučak je već drugi poljski savetnik prinuđen da na brzinu pakuje kofere. Pre njega, na put je na istovetan način ispraćen već i Marek Butko, optužen za “rad na destabilizaciji beloruskog društva”.

Odlaskom Bučaka iz Minska, odnos “šuteva” dve strane uravnotežen je na 2:2 – s tim što niko ne može biti siguran da se neobični skor neće promeniti još u trenutku sumiranja stanja u hronici za NIN.

Šta je uzrok ove anahrone netrpeljivosti dva prva suseda? Granica nove Evrope, pomerena dalje na istok. Nedavno proširivanje EU Poljskom, Češkom i baltičkim državama, učinilo je Belorusiju bastionom Rusije – poslednjim preostalim tampon-prostorom između Rusije i Zapada.

Politički pokušaji Moskve da u nekoj formi sopstvenog “komonvelta” zadrži oko sebe makar bivše republike SSSR-a (makar i bez Baltika!), deluju kao propali. “Revolucijom” pomognutom spolja, iz Putinove građevine izvučen je zimus temeljni kamen, Ukrajina.

Juščenkov pobednički trijumvirat (Juščenko, Parošenko, Timošenko) insistira na pripadnosti Ukrajine Evropi i što skorijem članstvu zemlje u NATO-u. Posle “revolucije” Kijev je “odigrao” protiv bilo kakvih formalnih zajednica s Moskvom, degradirajući odnose dve strane na elemente dobrog susedstva i uvek čistih računa.

“Padom Ukrajine” omekšana je Moldavija, u kojoj je nekadašnji politički trabant Moskve, komunista Varonjin, odlučio da i sam promeni stranu. Sada i Kišinjev priželjkuje Evropu i NATO. Svejedno što će cena za to biti redukcija doskoro neograničenog izvoza radnika i vina (čini se, jedinog što Moldavija ima) na veliko tržište Rusije.

Nagrada za spolja podstaknutu promenu raspoloženja “najsiromašnije zemlje Evrope” je moldavsko Pridnjestrovlje. Umesto statusa federalne jedinice, ta Rusima nastanjena autonomija moraće, kako stvari stoje, da pristane na direktnu upravu iz Kišinjeva – a ruska vojna baza, svojevremeno najveći arsenal sovjetskog oružja i municije spremljen za rat u Evropi, predodređena je za iseljavanje. U takvom zahtevu Moldavci već imaju podršku ne samo NATO-a i EU, nego i Juščenkove Ukrajine.

Vratimo se sada Lukašenku. Miloševićev politički prijatelj promenio je prošle godine Ustav, “pitajući” Beloruse da kažu referendumom imaju li nešto protiv da se “njihov predsednik” kandiduje još jednom za istu funkciju – treći put uzastopno, s rokom od daljih sedam godina.

Lukašenkova javno izgovorena deviza je da ga se mišljenje parlamenta ne tiče, da je politička opozicija izdajnička i da on komunicira “samo s beloruskim narodom direktno”. NJegova upravljačka ruka je tvrda. Retki demonstranti imaju s vremena na vreme priliku da na sopstvenim leđima osete šta znači “biti u opoziciji”.

Pravo na treći rok je, dakle, tu – međutim, u stvarnosti, o daljoj sudbini Lukašenka odlučiće se zapravo iduće godine, možda i pre izbora. Poprište prve sledeće “demokratske revolucije” je Belorusija, proizašlo je iz reči državnog sekretara SAD Kondolize Rajs, minulog proleća u Vilnusu. Koristeći kulise NATO samita, gospođa Rajs je upozorila da službeni Minsk i ne proba da sprovede neke “bestidne izbore”, pošto će ponašanje Lukašenkovih vlasti “biti pod pažljivim okom međunarodne zajednice”. Sasvim identično okolnostima stvorenim pre izbora u Ukrajini.

Iza kulisa, državni sekretar Kondoliza Rajs sastala se i s vođama beloruske opozicije, a ovi su posle izjavili da su spremni da pribegnu “masovnom pritisku za promene”.

U Moskvi, odgovarajući na utisak Rusa slušalaca njenog radio-intervjua neposredno posle događaja – da SAD nastoje da Rusiju opkole svojim saveznicima, a tu i tamo i vojnom silom, Kondoliza Rajs je odgovorila da je to gledanje na događaje “dioptrijom devetnaestog veka”!

Vašington često emituje procenu da sličan ruski strah od ekspanzije Zapada bliže ruskim granicama potpiruje Putin. Ne zbog toga što predsednik Rusije sam veruje u opasnost o kojoj govori, već zato što tobože ne želi da se demokratizaciji podvrgne Rusija.

S Lukašenkom u naručju, Putin je primoran da režim u Minsku uzima u zaštitu, bez obzira na stepen sopstvenih (ne)simpatija prema štićeniku. Lukašenkovo redarstvo u Belorusiji ne nailazi uvek na odobravanje ni u Kremlju, mada se to u Moskvi nikada tako ne kaže. Niti se tamo veruje da autoritarni sused zaista želi to što govori, da Belorusija i Rusija postanu jedna država. Šta bi u toj državi bilo s Lukašenkom?

No, postoji opšta stvar međusobne upućenosti Minska i Moskve na odbranu od “pritiska sa Zapada”, a agilni Lukašenko uz to i spasava Rusiju potrebe da sama istupa u okolnim političkim ratovima, kakav se sada vodi između Belorusije i Poljske. Minsk ne grmi uzalud. Varšava je glavni koordinator priprema sledeće – ovog puta, beloruske “kolor-revolucije”.

Premijer Poljske Marek Belka upravo je dodelio čak 950 000 zlota (približno 290 000 dolara) za uspostavljanje “beloruske nezavisne radio-stanice”, koja će emitovati s teritorije Poljske (javio je jedan ruski list).

Poljska je ključni faktor regionalnog uticaja Evrope, usredsređen svojom aktivnošću dalje prema istoku. Osim toga, u Belorusiji postoji brojna etnička manjina Poljaka, od približno četiri odsto ukupnog stanovništva, iz čijeg pravca struji glavno opoziciono delovanje prema režimu Lukašenka. Vođa Belorusa sluti da pupoljci revolucije namenjene njemu bubre na zapadu zemlje.

“Ako ćutimo, to ne znači da ne znamo”, predočio je predsednik u nedavnoj poslanici narodu, a u stvari govoreći Poljacima: “Mi znamo šta se događa u vašem poslanstvu. Poznat nam je vaš rad. I nemojte misliti da Poljaci u Belorusiji nisu građani Belorusije. To su naši građani i mi nećemo dopustiti da budu vređani. Vi im mozgove nećete puderisati!”

Pokušaj “puderisanja” je zapravo i suština izgovora za proterivanje iz Minska još jednog savetnika Poljske, početkom prošle nedelje.