Pretplata je loša reč

Izmene i dopune Zakona o radiodifuziji, koje je inicirao Savet Republičke radiodifuzne agencije, trebalo bi da reše četiri grupe problema proisteklih iz problematičnog i konfuznog teksta Zakona: da utvrdi jasne rokove za transformaciju RTS-a u dve ustanove radiodifuznog javnog servisa, Srbije i Vojvodine, i način finansiranja ovih ustanova; da utvrdi realan rok za privatizaciju stanica lokalne samouprave; da eliminiše pravo veta koje je mimo Ustava dodeljeno članu Saveta koga je nominovala Skupština AP Vojvodine; da otkloni zbrku u pogledu trajanja mandata proisteklu iz kontradiktorne i nesprovodive procedure „žrebanja trajanja mandata” prvog sastava Saveta.

Bez ovih tehničkih izmena Zakon ne bi mogao da se sprovede u praksi.

Rok za transformaciju RTS-a u tzv. javni servis istekao je još 31. januara 2003. godine. Suprotstavljanje izmeni ovog roka očigledno bi predstavljalo suprotstavljanje zdravom razumu. A novi rok je sasvim realan – ceo posao bi trebalo da se završi do proleća sledeće godine. Na priču o izmeni Zakona u delu javnosti nasilno je nakalemljena i demagoška priča o RTV pretplati koju su „svojim” predlogom Zakona još 2002. godine ustanovili baš oni koji se protiv nje danas najviše bune. „Mi nismo protiv pretplate, ali smo za to da se ona ne plaća RTS-u već javnom servisu”, dovikuju. Srećemo se, dakle, sa „filozofskom” dilemom o „kokoški” (transformacija RTS-a) i „jajetu” (pretplata). „Principijelni” protivnici pretplate zapravo žele da javni servis unapred bude osuđen na bankrot. Naime, bez javnih prihoda (pretplate) nema ni javnog servisa. Ako pretplata počne da se naplaćuje „posle transformacije RTS-a”, prvi prihodi se u najboljem slučaju mogu očekivati tek dva meseca od slanja prvih računa. Od čega će „javni servis” u međuvremenu da živi? Ni od čega, naravno, jer iz budžeta, po Zakonu, ne sme da dobije ni dinara. Tako će, nadaju se ovi „principijelni” lobisti, bankrotirani „javni servis” (do transformacije: RTS) svoju gledanost i prihod od reklama ustupiti jednoj od nje pet puta manje gledanoj televiziji.

Da zbrka bude veća, eksperti Saveta Evrope i Evropske radiodifuzne unije tvrde da je termin „pretplata” vrlo nesrećno odabran jer, po Zakonu, uopšte nije reč o plaćanju usluge, tj. programa koji emituju ustanove javnog servisa, već o finansiranju ustanova od javnog značaja, bez obzira na to da li se njihovi programi prate ili ne. Isti princip se primenjuje i u finansiranju zdravstva i školstva. Jasno je da doprinose za univerzitete i zdravstvo moraju da plaćaju i zdravi radnici sa završenom srednjom školom, a ne samo zaposleni bolesnici koji studiraju uz rad. Ovakav oblik „pretplate” zastupljen je u svim državama članicama EU, ali i u državama koje se nalaze u našem okruženju, uključujući tu i Albaniju. Naknada za javni servis plaća se čak i na Kosovu koje je pod privremenom upravom UN, a javni radiodifuzni servis Hrvatske (HRT), čiji program se rado ilegalno gleda preko kablovskih distributera u Srbiji, bez problema naplaćuje čak 96 odsto evidentirane pretplate.

Nekima smeta i predlog da se rok za privatizaciju stanica lokalne samouprave pomeri sa sredine 2006. godine na kraj 2008. godine. Protivnici izmena Zakona predlog su ocenili kao „odraz želje vlasti da kontroliše lokalne medije”. Koja vlast, kad se zna da su „u lokalu” na vlasti najšarolikije koalicije? Prosto zapanjuje i nepoznavanje činjenice da je ovo pomeranje zapravo posledica neprimenjivanja Zakona u periodu od 2002. do 2005. godine. Naime, Zakon je predvideo rok od četiri godine za privatizaciju opštinskih i gradskih stanica. Pretpostavljalo se da će Zakon biti primenjen odmah po donošenju, ali nije bilo tako. U poslednje tri godine, dakle od trenutka stupanja na snagu Zakona o radiodifuziji, nije privatizovana nijedna opštinska ili gradska stanica, a ima ih 113. Ko razuman može da očekuje da se ono što za tri godine nije ni započeto završi za manje od jedne godine?

Vojvođanski veto je protivustavan apsurd koji nije ni smeo da se nađe u Zakonu o radiodifuziji. Član Saveta, izabran na predlog Skupštine AP Vojvodine (po Zakonu, svi članovi ravnopravni i ne smeju da zastupaju ničije interese, pa ni organe ove pokrajine), u svojim rukama ima veto jači od onog kojim u Savetu bezbednosti raspolaže Kina. Naime, „vojvođanski” član Saveta vetom raspolaže i kada je uzdržan, kad ne glasa, pa čak i kada ne prisustvuje sednici! Da ne govorimo o „maloj neprijatnosti” koja se sastoji u činjenici da je član Saveta koji trenutno upravlja ovim megavetom suočen sa istragom zbog navodne zloupotrebe položaja.

Kad je o mandatima reč, matematički se može dokazati da zbog protivrečnog i nelogičnog teksta Zakona, procedura koja je sada važeća (žreb) samo pukim slučajem može da dovede do rezultata koji zaista i jesu u skladu sa Zakonom. A kada već apsurdni žreb ne može da se sprovede, poteže se pitanje zbog čega je predloženo da članovi Saveta koje je nominovao Odbor za kulturu i informisanje Narodne skupštine Republike Srbije dobiju najduži mandat. Razlog za ovo pitanje? Navodno – zabrinutost za strukturu Saveta u kojoj „dominira politika”. Suštinski – želja da se Savet personalno, a samim tim i politički kontroliše.

Ovo pitanje ima i svoju predistoriju. Pre godinu dana se dosta galamilo o tome kako „evropska iskustva i standardi” nalažu da u Savetu prevagu imaju predstavnici tzv. civilnog sektora. Analiza Republičke radiodifuzne agencije (može se naći na njnjnj.rra.org.džu) pokazala je da je ova tvrdnja potpuno netačna. Nigde u Evropi pripadnici tzv. civilnog sektora ne zauzimaju većinu mesta u regulatornim telima nadležnim za radiodifuziju. Štaviše, u većini zemalja, među kojima su i članice EU, predstavnici „civilnog sektora” ne zauzimaju nijedno mesto. Podrazumeva se da se nigde članovi regulatornih tela ne „rukopolažu” voljom „civilnog sektora”, već se svuda biraju u skupštini ili ih, čak, direktno imenuje vlada. „Evropska iskustva”, dakle, govore da nema razloga zbog kojeg bi članovi našeg saveta koje je predložio nadležni skupštinski odbor morali da budu žigosani kao nečiji „politički agenti”. Uostalom, postavlja se pitanje: čiji agenti? Tri člana Saveta koje je predložio skupštinski odbor izabrani su gotovo aklamacijom – najmanje 217 narodnih poslanika glasalo je za svakog od njih pojedinačno. Za ove članove Saveta glasale su sve parlamentarne partije.

Zakon o radiodifuziji ne samo da može već i mora da se menja. Da dodam: ako ima političkog zdravog razuma, ovo je tek početak njegove izmene. Jer: „...Zakon ima lošu strukturu. Odredbe koje se odnose na isti problem rasute su po različitim poglavljima, a logički red koji zahteva takav pravni instrument nije poštovan...” Citiranu ocenu nisam izrekao ja, već ekspert Saveta Evrope Karol Jakubovič. Ovaj ugledni stručnjak stavio je vrlo razumne primedbe na čak 45 od ukupno 131 člana Zakona. Pisci zakona, sada najveći protivnici njegove promene, iz sasvim nerazumljivih razloga nisu usvojili nijednu.

(Autor je predsednik Republičke radiodifuzne agencije)