Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   23.09.2017. 01:00
 НАСЛОВНА    АРХИВА    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА   НИН трибина   КОНКУРС 
 
Рубрике
Шах
Фељтон
Култура
Одјеци
НИН упитник
Друштво
Свет
Лични став
Спорт
Интервју
Политика
Економија
Људи
Недељник
Колумне
Реч недеље
Језик
Постекологија
Штап и шаргарепа

 

Друштво


Хришћанско спаљивање

Међу страсним данашњим заговорницима спаљивања упокојених су и новопагани, којих је све више у индустријским земљама, али и у Русији. Позивају се на претхришћанске религијске култове, упражњаване код Келта, Германа, старих Грка и Словена

Готово да нема земље са хришћанском већином становништва, где секуларизација није далеко одмакла. Држава се одвојила од доминантне религије земље и гарантује верска права свим појединцима. Веронаука у јавним школама је често факултативан предмет. Тамо где је обавезна, нема никакве гаранције да ће ученик касније постати верник.

 

Већини је раније обично све „било јасно”. Када се дете роди, ускоро бива крштено. На Западу касније постоји конфирмација (кризма) и прва причест. Венчавало се у цркви, а сахрањивало у присуству свештеника. Тело покојника се предавало земљи.

 

Последњих деценија многима је све више тога нејасног, желе да сами одреде како треба да се чини, не обазиру се увек на обичаје, захтеве или препоруке Цркве. Да ли ће дете бити крштено, препушта се све чешће њему да одлучи, кад буде већег узраста. Венчања пред олтаром су у Европи, Америци и Аустралији све ређа. Многи парови живе заједно, без озваничења заједнице пред државним представником, матичарем. Све је више истополних парова, којима и држава допушта да свој заједнички живот правно регулишу.

 

 

Некима је и ово довољно да се упитају куда иде хришћанска цивилизација, одговарајући обично да се овај развитак може назвати (само)деструкцијом, декаденцијом, удаљавањем од Бога и враћањем у претхришћанство.

 

Смрт је одувек била табу. Христова вера јој је дала другу димензију. Појединац не умире за вечност, он је уснуо чекајући Христов други долазак и опште васкрсење мртвих. Растанак од покојника је привремен, а не коначан, сусрет у царству небеском, онима који га заслуже и стекну, осигуран је. Молитве се упућују да Господ упокоји душе и да им подари мир до часа Страшног суда. Душа се одвојила од тела и узнела у небеске висине.

 

Стари Римљани волели су да буду сахрањени крај путева. Желели су да имају споменик са натписом ко су били, колико су поживели, каткад и кога су на земљи ожалошћеног оставили. Још у то време је било спаљивања телеса покојних, сматрало се да се тиме умрлима помаже да им се душа раздвоји од тела. Предаја тела земљи била је мање „отмена”, уз то, постојала је опасност, сматрало се, да се покојник повампири и живима загорча живот. Јевреји, стари и данашњи, нису предвидели молитвени обред за кремиране. Спаљивање се сматрало скрнављењем свих моралних закона. Изузетак су они које је пожар сажегао, или су пострадали у националсоцијалистичким крематоријумима. Муслимани такође не допуштају спаљивање умрлих, док је код Индуса то одувек била пракса.

 

Хришћанство је од свог настанка практиковало само предају земљи тела упокојеног. Сахране су биле првих векова веома скромне. Гробља су настајала око цркава, великодостојници су сахрањивани у самом храму. На првим саркофазима нема знака крста већ рибе, јагњета и другог; то све ипак јасно указује на хришћанску веру покојника. Натписи су обично били кратки, прожети надом у васкрсење. Када по Европи настају права гробља, одвојена од парохијске цркве, на њима се граде гробљанске капеле. Оне се на Западу посвећују светом Архангелу Михаилу, коме се придаје посебна улога у тренутку смрти и даљем вођењу душа. На Истоку нема правила којем светитељу ће бити посвећена капела. Византија је законски регулисала да се покојник мора сахранити у земљу, а гробарска професија је била прилично угледна. Како се понегде и даље обављало спаљивање мртвих, као наставак некадашње традиције старих Германа, Гота, Трачана, па и неких Словена, државе су, заједно са црквом, предузеле мере против тога. Карло Велики је 784. наредио строгу забрану и кажњавање тадашњих повремених кремација. Сабор у Алби, готово пет векова касније, био је принуђен да ову забрану понови. На православном Истоку сахрањивање у земљу није имало никакву алтернативу. Гробља су сматрана светим местима. У њима није могао да нађе покој утопљеник, самоубица, некрштени или јеретик. За њих није било ни опела нити помена.

 

Француска револуција доноси преокрет. Она наређује да се покојници имају кремирати, иако тадашње методе нису биле погодне и брзе као потоње. Већ сто година касније по Европи је било неколико крематоријума, који су радили уз државну дозволу, али и оштро противљење цркве. На почетку 19. века било их је на старом континенту већ готово сто, а у Америци тридесетак. Срби нису желели много да заостану. Др Војислав Кујунџић је 1904. основао „Удружење крематиста – Огањ”. Песник Змај-Јова Јовановић препоручивао је спаљивање из хигијенских разлога.

 

Шта је паганин

 

Етимологија термина паган изводи се од латинске именице паганус, пагани м. – становник села, фармер, која изворно није имала никакве религиозне или увредљиве конотације.

 

Изведени придјев имао је значење “руралан”, “рустичан”, односно “оно што је са села”. Синоним је за “сељак.” Старији облик ријечи је пагус – “нешто, тј. одређени објект забијен у земљу”, што се односило на камен међаш. Коријен паг означава нешто што је “одређено”, односно “утврђено – фиксирано” и сродан је енглеским ријечима “паге”, “пале” (штап),“поле” (стуб), као и “пацт” (“пакт”, “споразум”) и “пеаце”(мир). Каснијом метафоризацијом паганус добија значење “сеоског подручја”, а како се Римско царство ширило и значење цивил, у смислу данашњег енглеског термина “тхе лоцалс” – локално становништво или домороци. Тек римским увођењем система колоната, који је легализирао везивање земљорадника за посједничку земљу, ријеч “паган” добија негативне конотације, тј. почиње означавати једноставну древну религију сељачког свијета. Доминацијом абрахамских монотеизама (хришћанства, а потом и ислама), “паган”, због чињенице да су се обичаји старе религије најдуже задржавали на сеоским подручјима, почиње означавати особу која није припадник а.) ни хришћанства ни ислама, б.) хришћанства у очима муслимана и ислама у очима хришћана.

 

Ипак под “паганизмом” је најчешће подразумијевана религија класичне антике (грчки мџтхос и римска религија), и још увијек живе религије нехристијанизираних народа; одговарајући енглески средњовјековни синоним био је хеатхен и означавао је, поред припадника нехришћанских религија, само привидно христијанизирано становништво. Све до периода романтизма и генералног прихватања слободе вјероисповјести у западном свијету, “паганизам” је наставио бити погрдни назив за вјеровања хероортодоксних покрета, који се нису уклапали у политичку концепцију хришћанске цркве. Од 19. стољећа почињу га одушевљено користити они који су конвенционалне монотеизме сматрали ограниченима и испразнима.

 

Исаац Бонењитс је подијелио значења термина паганизам на

четири категорије:

 

Палеопаганизам: паганска култура која још увијек није доспјела под утицај других цивилизација и њихових култура. Као таква данас, колико се зна, не постоји, будући да не постоји култура која на овај или онај начин није претрпјела извјестан “уплив” сусједа.

 

Мезопаганизам: култура која је претрпјела утјецај културе освајача, али је успјела задржати независност својих религијских пракси. Примјер: сјеверноамерички домороци и аустралијски Абориџини.

 

Синкретопаганизам: Покорена култура која је усвојила елементе религијске праксе освајача и помијешала их са својом. Примјери: хаићански Водоу и Сантериа. Такођер бисмо и бројне обичаје народа Европе, везане за хришћанске свете дане, могли назвати христијанизираним паганизмом.

 

Неопаганизам: Модерне реконструкције прехришћанских религија и спиритуалних праваца. Примјери: Њицца, Асатру и неодруидизам.

 

Данашњи неопагански покрети углавном базирају своја вјеровања на саживљењу са Природом и Божанством које јесте тоталност свега што јесте. Међутим, то није случај са свим облицима паганских вјеровања – прошлих и садашњих. Неки вјерују у бројна божанства, док други сматрају да јединствени подсвјесни дух у свему живом јесте универзално божанство. Паганизам бисмо данас, у кратким цртама, могли дефинирати као сва она вјеровања која излазе из оквира основних догматских принципа абрахамских традиција (јудаизма, хришћанства и ислама). Ствари се, међутим, додатно компликују око утврђивања шта улази у абрахамску традицију будући да су за муслимане и одређени број протестантских цркава, Божић и Ускрс (због повезаности са прастарим светковањима солстиција и еквиноција) неабрахамски, односно пагански, а хришћани неабрахамским, односно паганским, сматрају ходочашће у Меку и тамошњи култ црног камена.

 

 Другим ријечима, паганизам наших дана јесте у основи скуп религија божанства иманентног у природним/космичким циклусима и као такав је или политеистички или панентеистички или пантеистички. То су, нпр. Хелленисмос(оживљена религија старе Грчке), Асатру и Форн Сед (обновљне религије нордијских народа), Њицца (модерна мистеријска религија чији се посвећеници називају вјештицама), литванска Ромува, славенско Родноверие, итд.

 

Заговорници кремације тврде да се њоме штити човекова природна средина. Заузима се много мање градског земљишта. Хигијенски разлози им се чине још важнијим. Не трују се подземне воде. Неки покојници својом болешћу и узимањем великих доза хемијских лекова оштећују тло. Кремација је за родбину покојника много јефтинија, нема скупоцених сандука и опреме, закупљивања скупих гробних места, подизања споменика и непрестаног одржавања гробова.

 

Док је педесетих година прошлог века у европским индустријским земљама кремирано око седам посто покојника, данас их је 40 посто. У украјинском Харкову чак 80 процената.

 

Цркве су се дуго и оштро супротстављале кремацији, одбијајући, тамо где је тражено, да се обави обред опела. Државе су загарантовале право покојника да унапред наложи начин своје сахране, односно родбини да сама одлучи, ако упокојени није то одредио. Тешко је увек проверити да ли је воља покојника поштована.

 

Цркве на Западу одустале су од даљег противљења. Прво су то учинили протестанти, а код Римске цркве је то текло постепено. Сада важећи литургијски директоријум констатује да кремација не значи повреду достојанства покојника. У православљу се обично истиче да против кремације нема теолошких препрека, она је пак у противности са хришћанским обичајима.

 

Православни свештеници на Западу ће одслужити опело, обично не питајући на који начин ће се обавити сахрана. У земљама са православном већином и традицијом, међу којима је и наша, може се ускратити опело ако је покојник изричито захтевао да буде спаљен. Молбу за опело онога коме следи кремација, подноси цркви родбина. Уз одговарајући акт, са печатом и датумом, свештеник, који треба да обави опело, молбу преко надлежног архијерејског намесника доставља епископу.

 

Молба, у међувремену, представља више обавештење него тражење, црква, дакле, води евиденцију и изузетно ретко долази до одбијања. Како је времена мало да се детаљније размотри сваки случај, свештеник обави опело, имајући оправдање да је молбу проследио вишој црквеној инстанци. У СПЦ се може чути мишљење које преовладава, да је кремација само убрзано распадање тела упокојеног, а да се не ради о повреди учења Цркве, као што би, примера ради, било у случају самоубиства.

 

Повратак заборављеним боговима

 

Изворни паганизам нема много заједничког са хришћанством, поготово не са екстремно догматским хришћанством. Хришћанство је религија књиге, као и јудаизам, из чијег миљеа је и настало хришћанство

 

Маја Мандић–Марковић, председник удружења “Словенски круг”, о ренесанси паганске мисли за НИН каже: “Наши људи много више знају о митологији других народа, него о сопственој. Сви знају да наброје неколико античких божанстава; међутим, када је реч о нашим, словенским боговима, ту, нажалост, настаје проблем. Наше удружење има за циљ да оживи заборављена веровања наших древних предака, да се сете нечега што представља њихов архетип. Познавање наше духовне прошлости даје нам наш прави духовни идентитет, који је тренутно пољуљан. Све паганске традиције исказују велико поштовање и дивљење природи, и њеним циклусима који се очитују у смени и кружењу годишњих доба. У обредној пракси учесници се повезују са енергијама које постоје у природи. Како у природи која нас окружује, тако и у природи у ширем значењу, универзуму. Такав однос и контакт човека са природим чини да се у њему развија и висока свест о екологији. Такође, у паганизму није потребан никакав посредник да би човек дошао у контакт са природним енергијама. На тај начин религија наших предака сачувана је од институционализације која представља Дамоклов мач који виси над сваком религијском, филозофском, па и сваком другом идејом.”

 

Познато је да се у веровањима као и у обредној пракси Старих Словена на мушкарца и на жену гледано крајње природно у свим њиховим односима, укључујући и сексуални. Реците нам нешто више о томе.

 

- Мушкарци и жене су веома различити. Међутим, да би се постигло јединство целовитости, потребно је да се они споје и ускладе. Слика мушкарца и жене у природи је слика Сунца и Месеца. Тачније речено, ми смо њихова слика. Наша бића, микрокосмоси, створена су и уређена по узору на макрокосмос. Дакле, само у јединству енергија, у овом случају Сунчеве и Месечеве, односно, мушке и женске – постиже се јединство различитости. Склад. Како спољашњи, тако и унутрашњи. Тачно је: у паганизму се ставља велики акценат на све врсте љубави, па и на љубав између мушкарца и жене, као и на слободу, отвореност, не извештаченост. Да би функционисали на овакав начин – потребно је, као што сам већ казала – да се повежемо са енергијама природе – универзума.

 

  Где се испреплићу, а где се разилазе паганизам и хришћанство?   

 

  – Срби су хришћанство примили доста касно. Балтички Словени најкасније. Да би се покрштавање обављало што лакше, морао је да се пронађе одређени модус. Један од модуса био је и, тако да кажем, компромис са претхришћанским веровањима и религијским идејама. То се нарочито показује у српском православљу, односно у славама. Славе нису ништа друго до обожавање кућних божанстава које су обожавали и наши преци. Дакле, славе имају своји потку у обожавању кућних богова и указивању поштовања кућним духовима. У једном древном паганском храму, који се налазио, мислим, у Кијеву, зачет је обичај да се меси и ритуално окреће погача. То окретање симболише рађање Младог сунца, односно Божића, малог Бога, у хришћанству то је Исус Христос. Да не спомињемо даћу, након које се и дан-данас у неком крајевима Србије једе и пије... Познато је да су Стари Словени по обављању сахране практиковали пијанке... Затим, када је реч о начину сахрањивања, наши преци су то чинили спаљивањем леша и бацањем у реку. С друге стране, изворни паганизам нема много заједничког са хришћанством, поготово не са екстремно догматским хришћанством. Хришћанство је религија књиге, као и јудаизам, из чијег миљеа је и настало хришћанство. Бог се у хришћанству, такође, открива и кроз природу, али, првенствено кроз Стари и Нови завет. У паганизму догма и списи не играју тако важну улогу. Најважнија је природа и контакт са њом. И то – без посредника!

 

Пеђа Радосављевић
Како се у тексту опела каже да је човек земља и у њу поново одлази, треба донети измењени текст који би одговарао новом начину, јер сада умрли пролази кроз земаљски огањ. Ватра је природни елеменат. Уосталом, текстова опела има више, оно није универзално. Другачије је за децу до седам година, невину, чији је дух као птица, од оног за одрасле. Различито је и за монахе, свештенике, а други текст се користи на сахрани током седмице након Ускрса (Светле недеље). О прилагођавању садржаја заупокојеног појања размишља више помесних православних цркава. У Грчкој већ има конкретних предлога који ће ускоро бити поднети на усвајање.

 

Иако цркве, невољно, толеришу кремацију, има теолога у римокатоличанству, протестантизму и православљу који и даље указују на неприхватљивост спаљивања мртвих. Позивају се како на Стари, тако и на Нови завет. Господ је, како је код пророка Мојсија забележено, у више наврата човеку, још самоме Адаму, поручио да ће се вратити у земљу. Огањ је казна Божја, као што је био случај са Содомом и Гомором. Када су се приносиле жртве незнабожачке, „изађе огањ од Господа и сажеже двеста и педесет људи“(4. Мојс. 13,35). Пророци Исаија и Амос наводе сличне примере. У Новом завету се подсећа на трагичну судбину Содоме и Гоморе. Христос је васкрсао Лазара чије је тело било три дана у гробу, а не пепео из урне. Апостол Павле подучава становнике Коринта да је људско тело храм, а он се не разара. Откровење Јованово говори о паклу као огњеном језеру.

 

Црква се прилагодила новој „култури сахрањивања” постепено. Резерве према кремацији су биле разумљиве, јер је то био претхришћански обичај. Обновљен је од декларисаних атеиста, многи међу њима су себе сматрали просветитељима и богоборцима. Желели су, између осталог, да напакосте вери. “Слободни зидари” су на свом општем конгресу у Напуљу, пре сто педесет година, формулисали кремацију као средство борбе против Цркве.

 

Међу страсним данашњим заговорницима спаљивања упокојених су и новопагани, којих је све више у индустријским земљама, али и у Русији. Позивају се на претхришћанске религијиске култове, упражњаване код Келта, Германа, старих Грка и Словена. То су религије које нису практиковане вековима. Спаљивање мртвих сматрају саставним делом култа, оно је праћено одређеним ритуалним радњама, док је симболика више средњовековна. Поклоници „праруске вере” призивају богове које су познавали сви Словени – Перуна, Весну, Световида, Дајбога и друге. У Немачкој се после Првог светског рата ширила „права (пра)германска религија”, многобожачка и паганска. Она је била „чиста немачка вера”, у односу на хришћанство, настало код Јевреја. Ови неопагани на неки начин помогли су антисемитизам и националсоцијализам.

 

Данашњи северногермански паганизам је познат као „асатру”. Покрет вика (њицца) оживљава прастаре магијске обреде прехришћанске Европе. Има и оних који себе сматрају савременим вештицама и вешцима. Овим и бројним другим групацијама заједничко је одбијање хришћанства и библијске традиције. Многи мисле да су прилично безазлени, подсећају их мање на секте, а више на скупине са необузданом фантазијом. Ватри придају култни значај. Ипак, запажено је да им је мање-више заједничка склоност десном радикализму. Отуда полиције воде евиденцију о њима. Дешавају се и скрнављења гробова, док није забележено да се скрнаве урне са пепелом.

 

Многи ће и даље желети да постоји гробно место, где их неко може и после смрти посетити, донети цвеће, запалити свећу и помолити се за њихову душу. И поред индивидуализације, која захвата хришћанску цивилизацију, и даље ће бити оних који ће желети да посете гроб својих покојника и осете њихову близину.

 

Живица Туцић








Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

“Тај Давинић је космичка грешка.

 Он је пензионер УН, био је Милошевићев саветник за Косово,

експерт је Г17 плус, која је, сетимо се, против државне заједнице.”

 

Владан Батић,

председник ДХСС-а    





Прочитајте све мисли

Друштво