Preduvavanje brenda

Zalivena pivom, masnim kupusom i glasnom muzikom, svedočenja o Saboru trubača u Guči – i amatera i profesionalaca – obično su skup opšteprihvaćenih legendi, sa veoma malo osvrta na fakte i najmanje obzira prema onom što daje ime festivalu i izdvaja ga od obične vašarske priredbe – takmičenjima/nastupima trubača i propratnim programskim manifestacijama. Tako će – samo da bi se novi organizatori ili političari na vlasti pohvalili da je baš u njihovom mandatu Guča stala barabar sa sličnim svetskim skupovima – javnost biti obaveštavana o novim rekordima u broju posetilaca i galonima popijenog piva, ili građevinskim poduhvatima. Saznaćemo da je Guču pohodio Majls Dejvis i šta je tom prilikom izjavio. Čućemo šta jedu i piju stranci, odakle dolaze i koliko ih ima, gde su smešteni i koliko troše.

A zapravo, prema popisu stanovništva iz 2002. godine, broj stanovnika i u Guči i u Dragačevu uopšte se smanjuje, novih kuća niti hotela u selu nema, količinu popijenog piva je nemoguće kontrolisati kada skoro niko pod šatrama ne izdaje fiskalne račune (kažu: “treba i mi nešto da zaradimo, opština nam sve pare uze za zakup”), a dizanje jedne tribine na stadionu i zida oko stadiona je bilo normalno da prati i sređivanje bekstejdža. Ipak, trubači su se i ove godine presvlačili iza čaršava u sobama sa golim zidovima – sa kojih je odavno otpao malter. Majls, naravno, nikad u Srbiju nije dolazio u leto, u vreme Sabora – Beogradski džez festival organizovan je uvek u kasnu jesen, a jedini solo koncert mimo toga imao je u martu 2001. godine. Stranci upadljivo biraju smeštaj ispod šatora – zbog toga što su 1) umislili da jedino kampovanje obezbeđuje pun doživljaj vašara; 2) hoće da prištede i 3) kad dođu u poslednji čas obično ni nema mesta u kućnoj radinosti – kako je onda moguće proveriti koliko ih zaista ima? Da li neko prebrojava kampere kad legnu da spavaju? Da li konobari možda u svom tefterčetu vode evidenciju troška po državama iz kojih stranci dolaze?

Većini posetilaca to nije ni bitno, kao ni na nekim drugim festivalskim smotrama u Evropi (pogledati izveštaj sa džez festivala u Finskoj). Sabor trubača u Guči je manifestacija koja ima autentičan (a poslednjih godina i “moderan”) zvuk, jelovnik i obezbeđuje odličan provod – kako god vas vodila reka ljudi po ulicama i koliko god imali para u novčaniku. Najbolje je doći na nekoliko dana, pa osetiti i tišinu podno Jelice/pored Bjelice uvodnih dana i trubački vatromet subotom, uhvatiti i sunčana jutra i hladne noći, obići izložbe, prisustvovati tradicionalnim nadmetanjima, overiti solo koncerte zvezda (ove godine nastupali su Biljana Krstić i Boban Marković) i promociju budućih majstora na takmičenjima mladih orkestara, a zatim se prepustiti emocijama dok 200 trubača na stadionu, uz grmljavinu prangija sa okolnih brda, otvara finalni koncert nezvaničnom trubačkom himnom “Sa Ovčara i Kablara”.

Guča je mesto gde se Srbi mire među sobom i sa svetom. Ispod transparenta koji slavi dvojicu najtraženijih haških optuženika – a koji danima stoji obešen o Spomenik trubaču u centru sela – tri prsta visoko podiže aktivistkinja Građanskih inicijativa, uz Mesečinu na stadionu đuska komentator Foruma za Međunarodne odnose, a član koordinacionog tima Reformskih obrazovnih krugova se gosti sirom i jagnjetinom dok domaćin Sabora Velja Ilić drži pozdravnu besedu i nabraja uspehe Vlade Srbije, zvaničnog pokrovitelja ovogodišnje manifestacije. S druge strane, najviše aplauza u velikoj saborskoj povorci u subotu popodne dobiće sastavi iz Slovenije, Francuske i Švedske. Stranci, u crnim majicama sa likovima Draže i Tita, Ratka i Radovana, nakriviće šajkače sa kokardama i zaigrati “dvojku”. Beogradski rok kritičar daće više autograma i poziraće većem broju kamera od Prve trube Dragačeva. A Boban Marković će na gostovanjima po svetu paliti goste da dođu u Guču, iako je pre nekoliko godina doživeo da ga oteraju sa zvaničnog takmičenja zbog “izvođenja programa koji nije u skladu sa narodnom tradicijom”.

Propozicije glavnog takmičenja se (ako ih uopšte ima u pisanom obliku?) ne menjaju već godinama i poštuju samo delimično. Ipak, dovoljno opterećuju i trubače i publiku da poslednjih godina Ponoćni koncert “Mesečina” (koji nije takmičarskog karaktera) polako uzima publiku nedeljnom popodnevnom skupu. U formi improvizovanog duela dva orkestra, bez tvrdih “kako” i “koliko”, učesnici sviraju i kako i koliko hoće, pa publika obavezno čuje sve limene himne – od “Otpisanih” i “El Condor Pasa”, do “Mesečine” i “Đurđevdana” – a solisti puste mašti na volju i improvizuju koliko ih publika ponese. Na takmičenju je, pak, svaki orkestar – poput klizača na “obaveznim sastavima” – ograničen izvođenjem jedne “izvorne pesme” i jednog “narodnog kola”, plus minutažom za ukupan nastup koja jedva da omogući po dva kruga po numeri solisti koji se takmiči za zvanje najboljeg trubača. Dugogodišnji voditelj priredbe usporenim glasom – kao da je i njemu dosadno i jedva čeka da se preseli pod neku šatru – iz godine u godinu vrti iste/slične narodne mudrosti i poskočice, uredno remeteći zabavu posle svaka dva učesnika u programu.

Sa podignutim zidom oko stadiona nekom je iz organizacije ove godine naprasno palo na pamet kako bi sve manifestacije na velikoj sceni trebalo naplaćivati 300 dinara po programu (ili: 400 dinara – kako su tvrdili u pres centru; ili 500 dinara – kako još uvek stoji na zvaničnom sajtu festivala). Takvih pokušaja je bilo i ranijih godina, ali su brzo propadali pošto su na putu pored stadiona mogli da se smeste svi oni kojima se nije dalo da otvore novčanik. Ove godine to nije bilo moguće, ali i publika se nije dala prevariti, pa je masovno došla jedino na Ponoćni koncert. Prethodne večeri, programu inostranih gostiju svedočilo je (žalosnih – samo) hiljadu i po ljudi (sve stranaca!), a prve orkestre na finalnom koncertu pratilo je najviše 3-4 hiljade ljudi, od kojih je polovina bilo sa službenim propusnicama, ili su majicama odavali da rade na šankovima, odnosno u obezbeđenju. Onda je neko ipak shvatio da će šankovi izgubiti puno novca, a televizija neće imati kojim trikovima da pokrije promaju na travi u naredna četiri sata programa, pa su kapije otvorene. Zamišljam kako su se osećali oni koji su uredno kupili karte, kada je na stadion nagrnula masa sveta – za deset minuta možda i petnaest hiljada ljudi – koji su se odmah veselo uhvatili u kolo sa prevarenima. Karte bi, naravno, trebalo naplaćivati, ali pod dva uslova: 1) da program bude osmišljen tako da publika zaista poželi da ga plati i 2) da muzičari učestvuju u raspodeli zarađenog novca. Opšte je, naime, poznato da “u ime promocije orkestara” organizatori nemaju nameru da plate njihovo učešće (a gde su TV prava tek?), pa se muzičari, naravno, uvek više trude pod šatrama gde se njihovo majstorstvo meri ozbiljnim bakšišom. Kao posebni kuriozitet treba pomenuti da je Sabor trubača 2005. izmislio pravi novinarski novitet – akreditacije sa kotizacijom! Svaki novinar je, da bi dobio propusnicu, morao da ostavi 1000 dinara šarmantnim klincima u pres centru – dakle više nego što je koštalo tri ulaznice za programe na stadionu – što su organizatori neuverljivo opravdavali mogućnošću korišćenja interneta, “besplatnim” parkingom (cena 400 dinara), kafom i sokovima – sve uz propusnicu okačenu oko vrata.

Potpisnik ovih redova oseća se privilegovanim zbog mogućnosti da prisustvuje radnoj probi orkestra (u polutami ruiniranog bekstejdža) koji će u filmu “LJubavni sabor u Guči”, scenariste i reditelja Dušana Milića (“Jagoda u supermarketu”), a u nemačko-austrijsko-bugarsko-srpskoj koprodukciji (premijera bi trebalo da bude na filmskom festivalu u Berlinu), voditi Marko Marković. Sin Bobana Markovića i mlada glumica iz Vranja Aleksandra Manasijević uz pesmu trube kušaju “zabranjenu” ljubav – ritmovi juga i severozapada Srbije, crno i belo, čočeci i kola, moderna su verzija sukoba Kapuletija i Montegija, koji će se – sada i ovde – ostvariti u hepiendu! Takođe se oseća privilegovanim što se budio uz božansko slatko od šumskih jagoda, a na spavanje odlazio kada bi dobro oprao zaostale sudove u kafeu “5+”, u zamenu za još jednu kafu pred san. I to je Guča – ulaz je, kako su organizatori simpatično oglašavali, slobodan za sve građane! Na gostu je samo da se prepusti onom što mu se pruža.