Haški tango

Sve je izgledalo kao scena iz trilera u kojem se jure zločinci iz onog rata u nekom od južnoameričkih utočišta, samo što pred kamerom nisu bili ni jevrejski tragači, ni ostareli nacisti, niti tajni agenti. Svedoci iz Buenos Ajresa kažu, a mediji prenose, da je Milan Lukić uhapšen ispred zgrade u kojoj je stanovao, dok je izlazio iz taksija, nakon što je na aerodromu dočekao suprugu i šestogodišnju ćerku. Pre toga su ga neke ovdašnje službe navodno locirale u Rusiji, zatim se javio jednom banjalučkom listu iz Brazila da bi na kraju londonski Institut za izveštavanje o ratu i miru saznao kako je Lukić zapravo bio glavni saradnik haškog suda protiv Radovana Karadžića. To bi već bilo previše i za najmaštovitije holivudske scenariste, ali je sasvim dovoljno za Srbiju 2005. godine.

Sam Lukić je, valjda, jedan od retkih optuženih za ratne zločine za kojeg niko u Srbiji nema reči razumevanja – on se sam hvalio svojim zločinima nad bosanskim muslimanima, posle čega su i policijski i vojni komandanti sa velikim ratnim iskustvom navodno ostajali bez daha dok su slušali monstruozne priče o njegovim podvizima u istočnoj Bosni ili zapadnoj Srbiji. Čak i najveći srpski nacionalisti i kolekcionari svih zapadnih zavera prema Srbima ni u deliću sekunde neće pomisliti da Lukić možda nije odgovoran za strahote u Višegradu ili otmice i likvidacije u Sjeverinu i Štrpcima. Neka ironija istorije je, izgleda, od Lukića napravila prvog Srbina koji je odlučio da se od pravde sakrije u Argentini, gde su se do sada sa manje ili više uspeha skrivali zločinci iz Drugog svetskog rata, a posebno sledbenici Ante Pavelića. Prvi srpski pacovski kanal, kojim je Lukić dospeo u Južnu Ameriku, možda će biti predmet nekih naknadnih istraživanja, ali, simbolika ukazuje u kojoj meri su se neki srpski borci stopili sa sudbinama najnegativnijih istorijskih likova. Od savremenih četnika koji se ponašaju kao odbegli junaci iz Bulajićevih filmova, do velikih državotvornih nacionalista koji glavne neprijatelje vide u Jevrejima ili Romima do zločinaca koji veruju da su u Latinskoj Americi upravo dočekali 1946. godinu i raširenih ruku pozdravljaju komandante evropskih logora.

To utapanje u tamnu stranu istorije moglo bi da se svede na lošu simboliku ili seriju neugodnih koincidencija, kada se u tome ne bi gušila savremena srpska politika i kada to svet ne bi uzimao kao glavni argument u odnosu prema Srbiji. Ovdašnji cinici su zato skloni da poveruju kako bi i Lukić mogao da postane idealan tužilac protiv zle nacionalne elite, akademika, sveštenika i tradicionalista, koji su ga otrgli od bezbrižnog života marginalca u Obrenovcu i naveli da se vrati u Višegrad i počini strašne zločine, baš kao što je i Dražen Erdemović priznao da je ubio stotinu nedužnih civila i dobio pet godina zatvorske kazne jer je bio samo oruđe u tuđim rukama. Braća Lukić, udružena sa izvesnim konobarom Mitrom Vasiljevićem, počinili su u Višegradu zločine zbog kojih se taj grad na internetu pojavljuje češće od Ive Andrića koji je odrastao par stotina metara od mosta sa kojeg su, navodno, bacani muslimanski civili.

Vest o hapšenju Lukića je, međutim, mogla da predstavlja veliko iznenađenje za one koji veruju da su svi optuženi nalaze u Srbiji, ali uživaju zaštitu nekadašnjih saboraca koji i dalje igraju veoma značajnu ulogu u vojsci, policiji ili tajnim službama. Pojava Lukića u argentinskoj prestonici je sasvim logično uzdrmala poverenje u informacije zapadnih obaveštajnih službi i haškog tužilaštva, u koje bespogovorno veruje veliki deo političara, prvaka civilnog društva i medijskih velikana. Ako je Lukić uhapšen u Argentini, a gotovo svi su bili ubeđeni da se svi optuženi, izuzev Vlastimira Đorđevića, nalaze na srpskim zemljama, onda postoji sasvim realna mogućnost da se i neka druga lica sa Karlinog spiska nalaze u nekim egzotičnim zemljama. I dok ređaju koktele na šanku neke plaže, zadovoljno konstatuju da se u toj zemlji češće govori o fudbalu, uličnim plesačkim festivalima i sadržaju 524. epizode potresne serije nego o masovnim grobnicama i etničkim čišćenjima u nekoj nepoznatoj evropskoj zemlji. Svojevremeno je jedan od američkih jastrebova, koji često dolazi u prijateljske posete Beogradu, lakonski izjavio kako Srbija može veoma lako da reši problem generala Mladića – “samo pokažite njegovu sliku na nekoj plaži u Argentini”. Ta surova pošalica na račun obaveze srpskih vlasti da dokaže kako neko nije u Srbiji samo pothranjuje ovdašnje čuvare podzemne, mistične politike u kojoj se sve svodi na velika poigravanja velikih sila sa malim zemljama, dogovore smrtnih neprijatelja o savezništvima u kojima uopšte ne bi bilo isključeno da se Ante Gotovina nalazi pod zaštitom srpskih legionara, a neki srpski optuženik u franjevačkom samostanu.

Transfer jednog čoveka iz Buenos Ajresa u Hag naravno neće oslabiti pritisak na Srbiju i Republiku Srpsku koje će do 10. godišnjice Dejtonskog sporazuma morati da demonstriraju apsolutnu saradnju sa Karlom del Ponte. Ozbiljni diplomatski izvori su sada ubeđeni da će se uskoro Radovan Karadžić predati Hagu kako bi smanjio pritisak na sopstvenu porodicu, ali glavna nevolja za medije što su isti ozbiljni izvori bili potpuno uvereni da će se Ratko Mladić sigurno naći u ševeningenskoj ćeliji pre obeležavanja 10. godišnjice Srebrenice. Sve je dakle pretvoreno u veliku partiju pokera sa ogromnim ulozima u kojoj svi blefiraju. A gotovo ništa nema veze sa ratnim zločinima.