Ubica iz komšiluka

Svedoci paklenih planova nisu anđeli i, nažalost, najbolji svedoci su sami po sebi vrlo loši ljudi, izjavio je na prošlonedeljnom skupu u beogradskom hotelu “Hajat” Gavin Korn, tužilac Ministarstva pravde SAD, predstavljajući domaćim stručnjacima u pravosuđu i Ministarstvu pravde izazove koji će se pred njih postaviti u sprovođenju Programa zaštite svedoka, za koji se očekuje da vrlo skoro zaživi u praksi, po prvi put, i na našim prostorima. Nekoliko eminentnih američkih stručnjaka za zaštitu svedoka svojski se potrudilo da svoja znanja i višedecenijsko iskustvo u tih nekoliko dana prenesu domaćim sudijama, tužiocima i policajcima, koji tvrde, ipak, da su sasvim spremni za ovakvu vrstu izazova, jedino što im još nedostaje jesu “zakonski okvir” i novac.

Ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić i ambasador SAD u Beogradu Majkl Polt su potpisom ugovora o američkoj donaciji Jedinici za zaštitu svedoka MUP-a Srbije rešili samo deo tih novčanih problema. Da će biti veliki problem godišnje obezbediti najmanje 11 miliona evra, koliko predviđa zakonski predlog o Programu zaštite svedoka, potvrdio je i ministar pravde na ovom skupu, ali je i nagovestio “da smo dobili valjane garancije od međunarodne zajednice da će nam pomoći, a pre svega od SAD, kako bi se obezbedila valjana zaštita svedocima”.

- Prema američkom iskustvu elementi organizovanog kriminala imaju delotvorne instrumente za izlaženje na kraj sa svedocima. Oni ih ubijaju, ućutkuju na svaki mogući način. Kada govorimo o Programu zaštite svedoka, u suštini govorimo o demokratiji, o sredstvima u okviru krivičnog pravosuđa koje nam omogućuje da demokratija funkcioniše kao slobodno i otvoreno društvo. Koju cenu, onda, možete da stavite na to, mislim da na tako nešto nema odgovora – ovim rečima je vrlo slikovito Polt objasnio neophodnost uvođenja Programa zaštite svedoka i u Srbiji, koji u SAD vrlo uspešno funkcioniše već 35 godina.

DŽo Paonesa (Joe Paonesa), glavni inspektor Službe američkih maršala (nadležna za sprovođenje Programa zaštite svedoka od 1970. godine) potvrdio je da ovaj program zapanjujuće dobro funkcioniše u SAD od samog početka, ali da su se vremenom suočavali sa gomilom problema koje su morali rešavati u hodu, što verovatno čeka i naše pravosudne i policijske organe.

Doživotni ulazak u Program podrazumeva da će za sva vremena svedok biti relociran u drugu sredinu, grad ili državu, da će dobiti novi identitet i dokumente, da će, u suštini, dobiti novi život. Ipak, ponekad ni to nije dovoljno, kako reče Paonesa, odnosno da se neretko dešava da zajedno sa svedokom, pre i posle svedočenja, mora biti obezbeđena i izmeštena kompletna njegova porodica.

- I oni primaju finansijsku pomoć naše Vlade dok se integrišu u novu zajednicu, odnosno dok se ne steknu uslovi da mogu da se sami izdržavaju u toj novoj zajednici. Svi članovi porodice svedoka jednostavno moraju da prekinu sve postojeće veze, jer je opasnost koja preti ponekad tolika da bi bilo ko od članova porodice svedoka mogao biti ugrožen.

Služba američkih maršala je od osnivanja Programa zaštite svedoka 1970. godine zaključno sa 2003. godinom zaštitila ili relocirala 17.098 ljudi, od čega je bilo 7565 svedoka i 9533 članova njihovih porodica. Osim novih dokumenata, finansiranja njihovog smeštaja i osnovnih životnih troškova, o trošku Vlade SAD obezbeđivana im je i zdravstvena zaštita, pomoć u zapošljavanju, obuka za novi posao, upisivanje dece u škole, psihološka savetovanja, bezbedno prosleđivanje pošte. Kada se kratko sagleda kako Program zaštite svedoka u praksi izgleda na primeru SAD, postavlja se pitanje koliko je uopšte taj princip primenjiv na ovom podneblju i koliko su naši pravosudni i policijski organi sposobni da uspešno izađu na kraj sa svim što ih očekuje u primeni ovakvog Programa.

- Još jedno pitanje koje smo takođe morali da menjamo tim zakonom je bilo i pitanje o trećim licima. Shvatili smo da je većina naših “klijenata” (81 odsto) bila u kriminalnim ili mafijaškim organizacijama, da su podmukli, da na svaki način zloupotrebljavaju dobijanje statusa zaštićenog svedoka na taj način što neposredno uoči relokacije i promene identiteta masovno koriste, na primer, svoje kreditne kartice za kupovinu raznih luksuznih predmeta, nakita i bilo čega drugog, pošto su bili svesni činjenice da kada budu relocirani da će dobiti novi identitet da ti troškovi njima neće doći na naplatu.

Bilo je i primera, kako navodi ovaj američki ekspert za zaštitu svedoka, da neki od “klijenata” svoje svedočenje uslovljava specifičnim zahtevima. Takav je primer relokacije u SAD skoro celog meksičkog sela, gde je bilo uključeno skoro 60 ljudi u taj program, gde je procenjeno da zaista postoji opasnost za čitavu tu porodicu ako ne bude izmeštena u slučaju svedočenja jednog od njenih članova na suđenju članovima jednog meksičkog narko-kartela.

- Imali smo i drugi primer relokacije jednog italijanskog mafijaša koji je sebe smatrao najvažnijim svedokom, kao i većina onih koji to za sebe misle koji su bili uključeni u ovaj Program, i tražio je da bude relociran zajedno sa svojom porodicom negde gde je toplo, negde pored vode. Uz to želeo je da mu se relocira i ljubavnica i to blizu mesta gde on bude bio relociran i da ona ima kuću blizu njegove. Da li smo to uradili, šta mislite? Jesmo, a zašto? Pa zato što to jeste bio važan svedok, a drugo je to da je čak i njegova ljubavnica bila u opasnosti jer su se ranije dešavali slučajevi da je mafija ubijala svakog ko je na bilo koji način mogao imati blizak kontakt sa svedokom.

NEBOJŠA JANKOVIĆ