Sukobi u dinastiji

Princ Vladimir Karađorđević je jedan od pripadnika srpske kraljevske porodice koji se ne ustručava da otvoreno govori o aktuelnoj politici, ali i veoma lomljivim odnosima unutar porodice Karađorđević. Razgovor sa njim počeo je pitanjem o putu koji je Srbija prešla od 5. oktobra do danas i u kojoj meri se u tom periodu promenila Srbija i ljudi u njoj.

- Moja očekivanja nisu bila kao očekivanja većine ljudi. Iako nikada nisam bio ni blizu profesionalne politike, ja sam znao da ništa od toga ne može tako lako i glatko teći i bio sam svestan pogubnosti prekomernih očekivanja. Demokratija je veoma opasna zverka, ako ne znate kako da je ukrotite i kako da je kontrolišete. Ponekad mi se činilo, naročito u tim prvim mesecima posle oktobra, da su se neki akteri na našoj političkoj sceni ponašali prema demokratiji onako kako se ponaša dete koje se igra oko nekog staklenog predmeta, radoznalo, potpuno nesvesno opasnosti koje vrebaju ako se to staklo polomi.

Danas smo, imam utisak, dosegli jedan novi nivo, novi horizont i zaista su se dogodile mnoge pozitivne stvari. Samo mi se čini da postoji izvesno stagniranje, zastoj, nedostaje nam odlučnost, da, jednostavno, nismo sigurni u kom pravcu treba dalje da idemo. Pojavila se proamerička orijentacija, pojavila se proevropska orijentacija, pojavilo se i nešto između njih dveju što stvara izvesnu konfuziju. S druge strane, zaista se zbilo mnogo toga pozitivnog. Sećam se da sam prvi put posetio Beograd 1991, potom više desetina puta, valjda nekih četrdesetak puta, do 1996. godine. Otud i znam, vidim, koliko su velike razlike, koliko je stvarna ta promena nabolje. Beograd se zaista promenio, promenilo se njegovo lice. Razume se da je sve to u izvesnom smislu samo pozitivna fasada, s obzirom na ozbiljne probleme u unutrašnjosti, širom Srbije i Crne Gore, ali i u okruženju. Mislim na visoku stopu nezaposlenosti, na činjenicu da se mladima mahom ne pruža neka blistava perspektiva za solidan posao u budućnosti i na mnoge druge probleme i nerešena pitanja.

Veliki broj ljudi je svojevremeno polagao velike nade u obnovu monarhije, poistovećujući ideal monarhije sa demokratskim prosperitetom – imajući pre svega u vidu pozitivne primere Britanije, Švedske, Norveške, Španije i drugih visokorazvijenih demokratskih parlamentarnih monarhija. Zašto nastojanja za obnove monarhije u Srbiji nisu doživela uspeh?

- Moje je duboko lično uverenje da se monarhija stanovništvu Srbije predstavila, nažalost, na jedan potpuno lažan i pogrešan način. Da se razumemo, ja ne mislim da je monarhija jedini mogući odgovor za sve probleme sa kojima se zemlja suočava, ali ona jeste jedan od ispravnih odgovora na mnogobrojna ozbiljna i teška pitanja. Svim srcem sam uveren da bi monarhija mogla suštinski da doprinese pozitivnom aspektima budućeg prosperitetnog razvoja Srbije i Crne Gore.

Ali ona bi morala da se predstavi srpskom narodu na jedan daleko iskreniji, otvoreniji i slojevitiji način. Tada bi srpski narod mogao da se uveri da monarhija jeste upravo onaj odgovor koji mu je potreban za probleme koje donosi budućnost, a ne kao izvorište problema. Poznato je da moj brat od strica, princ Aleksandar, i ja, na mnoga pitanja ne gledamo na istovetan način, da ne delimo stavove o mnogim pitanjima, odnosno da se ja ne slažem sa mnogim koracima koje je on preduzeo i brojnim stvarima koje je rekao i učinio.

Ne mislite da je prestolonaslednik Aleksandar pomogao obnavljanju ugleda monarhije?

- Mislim da, u celini uzev, porodica Karađorđević nije uspela da dovoljno učini za pozitivno predstavljanje, valjanu prezentaciju monarhije. Nismo se predstavili onako kako dolikuje i to jeste neuspeh. Da sam ja Srbin koji danas živi ovde u svojoj zemlji Srbiji, bojim se da bih bio sklon da pomislim kako se porodica Karađorđević vratila samo da bi stekla uverenje o sopstvenoj važnosti, da bi zauzela neki maltene božanski položaj iznad svih, da bi se postavila iznad naroda, iznad Srpske pravoslavne crkve, a ne kao neko ko može stvarno da pomogne, donese promene i bude na čelu uspešne ustavne monarhije.

Tu su, razume se, i razni drugi problemi: postoji jedan razvijeni i izraženi antimonarhistički establišment, koji može predstavljati ostatak stare socijalističke i Miloševićeve ere, čak Titove ere, ali taj establišment nije toliko uspešan u ukazivanju na eventualne rđave strane monarhije, koliko se sama monarhija prikazuje u lošem svetlu. Ipak, uprkos svemu tome, moram da ponovim da stvarno verujem da bi monarhija bila od istinske koristi za budućnost Srbije i Crne Gore, ali bi morala da bude neko ko uživa punu, apsolutnu podršku crkve i morala bi da bude vaspostavljena odlukom ustavotvorne skupštine, a ne iza leđa naroda. Mislim da je to izuzetno važno. Ne sme se ni pomišljati da se na vaspostavljanju monarhije radi iza leđa naroda, bilo bi to podjednako loše koliko i nasilno nametanje bilo kog režima.

Mnogi u Srbiji misle da postoji velika razlika između kraljevskih porodica u zapadnoevropskim zemljama kao što su, recimo, Španija i Britanija i porodice Karađorđević. Iako se često čuje da je nama potreban neko poput Huana Karlosa, još češće se čuje da u našoj kraljevskoj porodici ne postoji ličnost ni približnih kvaliteta?

- Postoje neki opravdani, objektivni razlozi koje ne smemo zaboraviti. Nas je Drugi svetski rat odveo u izbeglištvo, posle smo dekretom bili primorani da u izbeglištvu ostanemo. Kad kažem “mi”, mislim na porodicu u celini, ja se tada, naravno, nisam ni rodio. Bili smo dovedeni u situaciju da nam nije dozvoljeno da održavamo bilo kakav kontakt sa svojom zemljom i svojim narodom. Nemojte me pogrešno shvatiti, ne želim da izazivam ničije sažaljenje, tek, činjenica je da je nama svima, i princu Aleksandru, bilo veoma teško da u sebi pomirimo sva ta osećanja i pronađemo pravu meru odgovornosti prema slavnom imenu Karađorđevića. Na nesreću, nije nam bilo dozvoljeno da budemo odgajani u sopstvenoj zemlji, ali mislim da ste u pravu u mnogome što ste rekli. Bojim se da je posebno moj brat od strica preuzeo na sebe mnogo toga što nije u stanju da iznese i ostvari. Ta njegova nemogućnost proističe kako iz čisto pravnih, tako i iz nekih filozofskih, moralnih i društvenih razloga. On, recimo, polaže pravo na položaj starešine kraljevskog doma, pozivajući se na odavno zastarela pravila koja su vladala pre šezdesetak godina i pokušavajući da na osnovu tih pravila da pravni legitimitet svome položaju. To je veoma opasno jer se na taj način, kao što rekoh odgovarajući na vaše prethodno pitanje, stvara jedna potpuno lažna slika, zapravo, stiče se utisak da cela porodica počiva na nekoj lažnoj legalnosti, a stvari uopšte ne stoje tako. Postoji još jedna, vrlo neprijatna okolnost: supruga princa Aleksandra, kako se čini, upravlja svime, kao da je ona ta kojoj pripada kruna, ona vodi glavnu reč u porodici. To u Beogradu nije nikakva tajna. Jeste neprijatna istina, ali sam čvrsto ubeđen da srpski narod ima pravo da zna istinu, ma koliko ona mučna bila.

A zašto vi tako nastupate, zašto ste se odlučili da govorite neprijatne istine?

- Ako ja kažem ili učinim nešto što sa moralnog ili zakonskog stanovišta nije ispravno, onda očekujem da mi zbog toga sudi javnost ili nadležni organi. To je moje osnovno načelo. Očekujem pre svega da mi sudi Bog, ili crkva, ili običan ljudski sud. Ali, kada vidim da se srpskom narodu ne govori istina, da mu istinu ne govori neko ko bi trebalo da predstavlja monarhiju i budućnost ove zemlje, onda znam da se radi o pokušaju da se nešto, što je inače samo po sebi vredno, gradi na lažnim temeljima, na pesku. Zidanica na pesku može na trenutak divno da izgleda, ali je izvesno da će se brzo sama od sebe srušiti. Na nesreću u tom samourušavanju ne bi stradala samo porodica, stradao bi kredibilitet i ugled srpskog naroda, služili bismo za podsmeh, sve monarhije sveta bi nam se smejale.

Da li ste pokušali da rešite te probleme sa svojim bratom od strica, princom Aleksandrom?

- Reći ću otvoreno: pravna načela na kojima počiva naša porodica ispisana su krvlju našeg dede, kralja Aleksandra, koji je ubijen u Marselju 1934. godine. Ispisana su nesrećom i krvlju njegovog sina u Americi. Ispisana su nelegalnošću Titovog ukidanja monarhije, nasilnim oduzimanjem monarhije narodu. Ali, da krenemo redom. Kao što se zna, kralj Aleksandar nije ostavio testament u trenutku kada je ubijen. Sudskom odlukom iz 1938. godine celokupna imovina podeljena je na tri dela, na kralja Petra Drugog, kraljevića Tomislava i kraljevića Andreja. Princ Aleksandar se ponaša kao da ta odluka ne postoji.

Tačno je da je, u načelu, u porodici Karađorđević važilo pravilo primogeniture. To pravilo je, međutim, prekršeno još u Pašićevo vreme, verovatno i uz Pašićevu pomoć, te tako na presto, posle kralja Petra Prvog, nije stupio prestolonaslednik Đorđe, nego kraljev mlađi sin, Aleksandar Prvi. Isto tako, u načelu je tačno, takvo pravilo važi, da je starešina porodice vladajući kralj. Ovde se, međutim, izgleda zaboravlja da je kralj Petar Drugi, čini mi se u martu 1945, preneo vlast na privremenu vladu. Posle je, doduše, promenio mišljenje, ali to nije imalo praktični značaj. U tom smislu, Aleksandar ne može biti starešina kraljevskog doma, bar ne u nekadašnjem značenju te reči. Mi smo 20. maja 2001. godine održali jedan sastanak gotovo cele porodice i na tom smo se sastanku dogovorili da princ Aleksandar ubuduće bude tretiran kao prvi među jednakima, da nas, kako one koji su sastanku prisustvovali, tako i one koji nisu, zastupa u razgovorima sa vlastima, ali da se o svemu konsultuje s nama i o svemu nas izveštava. On je sam, u tri navrata, naglasio da prihvata takvu ulogu, čak je, ne naročito biranim rečima, govorio kako nas neće prevariti. Nedugo potom, međutim, sa Interneta smo saznali za sporazum koji je sklopio sa tadašnjim saveznim premijerom Zoranom Žižićem o povratku prava na korišćenje imovine Karađorđevića. Paradoksalno je da i u tom sporazumu piše da se dvorski kompleks na Dedinju stavlja na korišćenje svim članovima porodice, ali se princ Aleksandar u njega uselio sam, sa suprugom i trojicom sinova. Sve je to ružno i pravno nejasno. Posebno je ružno da se princezi Jelisaveti, koja je rođena u Belom dvoru, ne dopušta da uđe u svoju rodnu kuću.

Jeste li o tome razgovarali sa Aleksandrom?

- Imao sam nekoliko susreta sa princom Aleksandrom. Poslednji takav susret bio je u oktobru 2002. Ponavljam, on mi je brat od strica i volim ga kao rođaka, ali jednostavno ne mogu da dopustim da sve te nezakonite stvari prolaze bez ikakvog reagovanja. Prilikom tog poslednjeg susreta shvatio sam da on više sam ne kontroliše situaciju, kao da je ušao u nekakve kontakte i dogovore sa nekim krugovima i nekim elementima vlasti, što je sve neustavno i nelegalno. Ne može se raspolagati delom tuđe imovine bez znanja i odobrenja vlasnika te imovine. Ponavljam, dedinjski kompleks je obuhvaćen sudskom odlukom iz 1938. i ta odluka je i danas validna. Princ Aleksandar jednostavno nije imao zakonsko pravo da sam sklapa ugovor koji je sklopio i da sam preuzme dvorske ključeve. Neko će za to morati da odgovara. Da i ne govorim o ovoj čudovišnoj ideji na koju je došao Krunski savet, da se spas od finansijskih teškoća u koje su očigledno zapali, potraži u tome što će se Vladi ponovo ustupiti Beli dvor. Čije bi trećine ustupali, pobogu? Iskreno se nadam da će nadležni sud naći izlaz iz tog pravnog galimatijasa.