Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   18.11.2018. 02:17
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Рубрике
Шах
Фељтон
Култура
Одјеци
НИН упитник
Друштво
Свет
Лични став
Спорт
Интервју
Политика
Економија
Људи
Недељник
Колумне
Реч недеље
Језик
Постекологија
Штап и шаргарепа

 

Политика


Договор прекршен, мастило остало

Овлашћени представници Македонске православне цркве потписали су у Нишу 2002. договор о конституисању аутономне Охридске архиепископије, а онда, под притиском државе, од тога одустали. Српска православна црква, пак, наставила је да ради у духу Нишког договора

 

Српска православна црква, поготово од пада комунизма и од доласка патријарха Павла на њено чело, покушава на све могуће начине да реши питање раскола са епархијама у Републици Македонији. Упућиване су молбе, тражена помоћ од других помесних цркава, а одржано је – и у Србији, и у Македонији – мноштво састанака са представницима отцепљених епархија.

 

Ти сусрети допринели су да се у Нишу 17. маја 2002. године, напокон, постигне договор за превазилажење раскола, за успостављање евхаристијског јединства Српске патријаршије и Епископата у Републици Македонији.

 

Према постигнутом споразуму, Српска православна црква признаје “најширу црквену аутономију” постојећим епархијама у Републици Македонији. Задржане су само најнужније везе које аутономија подразумева, од којих су две и суштинске, али и симбол: да избор поглавара Цркве у Македонији потврђује патријарх српски и да тај поглавар на Литургији прво помиње патријарха српског.

 

Допуштено је, чак, и да се у унутрашњем међусобном службеном општењу користи досадашњи назив – Македонска православна црква.

 

И поред велике медијске кампање и негодовања македонских државних власти због Нишког договора, очекивало се да ће он бити прихваћен и с друге стране. Поготово што се са њим у међувремену сагласила петорица од седморице македонских епископа! Међутим, већ 28. маја чланови комисије Македонске православне цркве организују конференцију за штампу, на којој, очито под притиском државних власти и медија, релативизују нацрт споразума који су потписали. Њихово објашњење, онако како су медији пренели, гласи: “У Нишу је потписан радни документ према којем би МПЦ прихватила аутономни статус са могућом променом имена у Охридску архиепископију, али да ће коначно решење прогласити поглавари двеју цркава, потписима на понуђеној верзији споразума.”

 

Једини који је накнадно прихватио и потписао Нишки договор био је митрополит велески и повардарски Јован. А то ће онда бити разлог за његов прогон, на сваки могући начин.

 

Иако није прихваћен и са македонске стране, Српска православна црква наставила је да се понаша у духу Нишког договора.

 

Пошто је јерархија у Републици Македонији наставила да истрајава на расколу, Свети архијерејски сабор СПЦ на свом редовном мајском заседању 2003. године донео је одлуку о конституисању Светог синода аутономне Охридске архиепископије. Том приликом изабрана су и двојица нових епископа Охридске архиепископије: Јоаким и Марко. Истовремено, митрополита полошко-кумановског Кирила, који је предњачио у заговарању раскола, Сабор је “ставио под забрану свештенодејства, суспендујући га од управљања Епархијом и покрећући против њега црквено-судски поступак”.

 

А на јесењем заседању највишег тела Српске православне цркве, исте те године, Свети архијерејски сабор проглашава ништавним сваки акт расколничке јерархије у Републици Македонији који се односи на патријаршијског егзарха аутономне Охридске архиепископије господина Јована, “доневши по том питању и друге релевантне одлуке, у духу поретка васељенског православља”.

Нацрт споразума о васпостављању црквеног јединства

(“Нишки споразум”) 

 

Српска православна црква, односно Пећка патријаршија, имајући у виду реалне духовне и пастирске потребе, и одлуке Светог архијерејског сабора Српске православне цркве број 47/1958, 6/1959 – записник 57 од 17/1. јуна 1959. године, признаје постојећим епархијама Православне цркве у Републици Македонији, односно, Охридској архиепископији и њеној дијаспори, широку црквену самосталност, односно, најширу црквену аутономију, остављајући питање коначног решења, сагласно канонском саборном поретку Православне цркве, будућем свеправославном сагласју пуноће Цркве у Духу Светоме.

 

По свом конкретном садржају то подразумева следеће:

 

1. У свом унутрашњем животу и у својим црквено-пастирским делатностима Православна црква, о којој је реч, има самосталност у складу са општеважећим канонским нормама. Сходно томе, она има свој Свети архијерејски синод и поглавара.

 

2. Црква о којој је реч управља се на основу општеважећег канонског устројства Православне цркве и свог Устава.

 

3. Поглавар представља своју Цркву пред Српском православном црквом, а успостављање евхаристијске заједнице и канонског јединства са Српском православном црквом јесте сведочанство црквеног јединства са осталим Помесним црквама.

 

4. Поглавар се ословљава са Његово Блаженство или Блажењејши и носи белу панакамилавку са брилијантским крстом.

 

5. Избор поглавара потврђује патријарх српски, пре свега заједничким служењем свете Литургије са њим.

 

6. У чину устоличења новоизабраног поглавара учествује патријарх српски или његов изасланик и један од архијереја речене Цркве.

 

7. Поглавар на светој Литургији, на “В первих помјани”, помиње патријарха српског, а на Великом входу може да помиње и поглаваре других Помесних цркава, док подручни епархијски архијереји и викарни епископи помињу име поглавара.

 

8. Поглавар или његов изасланик, учествују у варењу и освећењу светога мира са патријархом српским, у знак јединства у Духу Светом.

 

9. У избору и устоличењу поглавара речене Цркве патријарх српски обавештава Васељенску патријаршију и Помесне цркве. Са своје стране, о томе може обавештавати и поглавар својим мирним писмом.

 

10. О оснивању нових и арондацији постојећих епархија одлучује Свети архијерејски синод и о томе службено извештава патријарха српског.

 

11. У случају суђења епископу или у другом случају сличне тежине, када, сагласно канонском поретку Православне цркве треба да одлучује сабор од најмање дванаесторице епископа, број епископа који недостаје биће обезбеђен из епископата Српске православне цркве.

 

12. Епархијске архијереје и викарне епископе бира Свети архијерејски синод речене Цркве.

 

13. Поглавар, при саслуживању са архиепископом пећким, митрополитом београдско-карловачким и патријархом српским, стоји са његове десне стране.

 

14. Сагласно древном црквеном предању и историјској пракси, Црква о којој је реч носи назив Охридска архиепископија. Охридска архиепископија може, по досада устаљеној вишедеценијској пракси, у свом унутрашњем међусобном службеном општењу са Пећком патријаршијом да користи назив који је до сада користила.

 

15. Из истих разлога, поглавар званично носи титулу архиепископа охридског и митрополита скопског, а у унутрашњој употреби може да користи и досадашњу титулу.

 

16. Православна црква о којој је реч учествује на свеправославним конференцијама, саветовањима и свечаностима, а уз сагласност Васељенске патријаршије и у сусретима поглавара аутокефалних и аутономних Православних црква.

 

17. У духу ових одлука неопходно је усагласити уставне прописе који се односе на споразум о васпостављању канонског јединства.

 

 

 

У Нишу 17. маја 2002. године

 

 

 

Митрополит аустралијски Петар

 

Митрополит дебарско-кичевски Тимотеј

 

Митрополит струмички Наум

 

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије

 

Епископ нишки Иринеј

 

Епископ бачки Иринеј

 

Епископ врањски Пахомије





Јован Јањић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

“Тај Давинић је космичка грешка.

 Он је пензионер УН, био је Милошевићев саветник за Косово,

експерт је Г17 плус, која је, сетимо се, против државне заједнице.”

 

Владан Батић,

председник ДХСС-а    





Прочитајте све мисли

Политика