Crnački kompleks

U svojoj knjizi “Etnički nacionalizam” (edicija “Rat i mir”, Radio B92, 1996. godine), Bogdan Denić, profesor sociologije na Postdiplomskom centru Univerziteta NJujork u Americi, piše: “Oružane snage Franje Tuđmana unapredila je i obučavala privatna američka korporacija, tako da je Hrvatska 1995. godine sa svoje strane mogla da preduzme masovno etničko čišćenje... Bio je to najmasovniji pojedinačni slučaj etničkog čišćenja u celom balkanskom konfliktu. Zaštitnici iz UN upadljivo su se držali po strani, dok je američka štampa sramno ćutala”...

I još: “Do 1993. godine je iz izveštaja o hrvatskim pokoljima nad muslimanima i o koncentracionim logorima u koje ih dovode, postalo jasno da moralno nema mnogo razlike između srpskih i hrvatskih agresora, bar ne u Bosni... Niko iz bosanske katastrofe neće izaći neokaljan... Iako su opterećeni teškim zločinima koje su počinili, bosanski Srbi ipak nisu zaratili bez razloga, a njihove razloge mediji su uporno ignorisali. Multietnička država Bosna zasnivala se na sporazumu da nijedna od tri etničke grupe ne može da bude nadglasana u suštinskim pitanjima. Referendum o stvaranju nezavisne države održao se protiv volje srpske zajednice, koja je predstavljala trećinu stanovništva.”

Bogdan Denić rođen je u Hrvatskoj i autor je 18 knjiga koje su sa engleskog prevedene na španski, francuski, švedski, hrvatski i srpski jezik. U SAD živi od 1946. godine, često gostuje u Hrvatskoj, ali i na ostalim prostorima eks-Jugoslavije. Poznat je kao borac protiv rata i nacionalizma.

Da kojim slučajem ovaj analitičar balkanske odiseje, sada već izrečeno ponovi, bio bi proglašen nastavljačem “velikosrpskog imperijalizma”. Kao što se to već dogodilo Borisu Tadiću, Vojislavu Koštunici i Vuku Draškoviću koji su izneli nešto drugačije viđenje “Oluje” od hrvatskih zvaničnika.

Zagrebački “Večernji list” objavljuje 2. avgusta tekst pod naslovom: “Pritajeno velikosrpstvo”. Autor Tihomir Dujmović kaže: “Sada kada je nakon izjave srbijanskog predsjednika Tadića o ‘Oluji’ i Srebrenici pala još jedna maska, pa je i galerija prostodušnih hrvatskih političara prisiljena zaključiti da je velikosrpstvo živo kao i prije 15 godina, vrijeme je da se postavi delikatno pitanje... Onaj kome su ‘Oluja’ i Srebrenica isto, sutra će biti spreman ponoviti Srebrenicu, Ovčaru i Škabrnju. Tko je pozvan o tome alarmirati svijet ako ne mi kao žrtva tog fašizma... Na kugli zemaljskoj nitko kao Hrvatska nije bio i ostao pozvan da svijet upozorava na pritajeni fašizam u Srbiji... Jesmo li o velikoj Srbiji kao leglu fašizma na vrijeme upozorili svijet, odnosno koliko smo krivi što su jučer Koštunica, i danas Tadić, uživali podršku svijeta kao deklarirani demokrati premda se od Miloševića razlikuju samo po svijesti da je vrijeme da topovi šute.”

Slične reakcije mogu se pročitati i u zapadnoj štampi. Tadićev poziv Hrvatskoj da se odredi prema zločinima počinjenim nad Srbima, prkošenje Amfilohija Radovića crnogorskim vlastima i zaoštravanje državne politike prema Makedoniji zbog hapšenja vladike Jovana, mnogi i u Srbiji vide kao dokaz da su naši odnosi sa susedima dostigli najnižu tačku od vremena Slobodana Miloševića. Opet sve bruji od insinuacija kako se navodno brani “poslednji oblik velikosrpskog hegemonizma na balkanskim prostorima”. Bivši šef diplomatije Srbije i Crne Gore Goran Svilanović upozorava da “pogoršanje odnosa Srbije sa susedima može negativno uticati na pregovore sa EU”. Takođe, smatra da odnosi Srbije i Makedonije indirektno mogu uticati na pregovore o budućem statusu Kosova i Metohije i predlaže: “Moramo ponekad nešto i da progutamo, čak i kada smo u pravu, jer time stičemo stratešku prednost.” Sa njegovom ocenom slaže se i Rasim LJajić, ministar Srbije i Crne Gore za ljudska i manjinska prava. On smatra da obeležavanje desetogodišnjice zločina u Srebrenici i “Oluje” kao i aktuelni spor sa Makedonijom oko vladike Jovana, i te kako može da utiče na pregovaračke pozicije naše zemlje pred očekivane pregovore o statusu Kosova i Metohije i budućnosti državne zajednice: “Potrebno je da spustimo loptu, ne samo kada je u pitanju Hrvatska, već i drugi naši susedi, jer ispada da imamo manje–više loše odnose sa svima. U nekim izjavama gotovo da je stavljen znak jednakosti između perioda Slobodana Miloševića i sadašnje vlasti u Srbiji.”

Žarko Korać, eksministar u vladi DOS-a, već poodavno sa kolegama iz nekadašnjeg DOS-a i nekim uticajnim NVO-ima tvrdi da vlada Vojislava Koštunice ide Miloševićevim putem. Zašto se onda čuditi što su istu formulu sa radošću preuzeli naši susedi? Sada u autorskom tekstu u listu “Danas” (6.7. i 8.5) tvrdi da na delu imamo političku strategiju koja se može nazvati “Ruženje suseda”. Po njegovom mišljenju, premijer je “krenuo da troši svoj najdragoceniji kapital, donekle stabilizovane odnose sa susedima. I to kapital koji su mu drugi ljudi ostavili, bez neke posebne njegove zasluge... Sa velikom lakoćom i bez vidljive zadrške, javnosti su ponovo servirane teze o ugroženosti naše zemlje od mračnih antisrpskih i separatističkih neprijatelja... Vlada se ponovo oseća jakom na krilima zapaljivih nacionalističkih poruka, pa nastavlja bez obzira na cenu ove kampanje. A cena će ubrzo postati vidljiva...”

Posle svega postavlja se pitanje da li Srbija ima pravo da zastupa svoje legitimne nacionalne interese i da se bori za njihovo ostvarenje, što je suština svake politike. Ili joj se, kao poraženoj strani u proteklom ratu, kao neka vrsta kazne to osporava na neodređeno vreme. Da li Srbija i srpski narod imaju pravo ikada više da budu politički neistomišljenici bilo sa susedima ili onima koji imaju pretenzije da nam kroje sudbinu? Očigledno je da nam se u ovom postmiloševićevskom periodu pomenuta prava osporavaju. Svaka aktivnost Srbije kao države na zaštiti svojih (spoljno)političkih interesa tumači se u skladu sa rasprostranjenim stereotipom iz vremena građanskog rata. Tako i dalje dominiraju teze o netolerantnosti, agresivnosti, urođenoj etničkoj mržnji Srba, genocidnosti, ratnohuškačkim namerama, velikosrpskim osvajačkim pretenzijama, nesposobnosti za demokratizaciju...

I to nije nimalo slučajno, tvrdi za NIN Mirjana Vasović, profesorka socijalne psihologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu: “Ovakav stereotip nikako ne predstavlja slučajno odabran skup atributa: on je pažljivo planiran i građen u prošlosti da bi u procesu raspada Jugoslavije i proteklim međuetničkim sukobima poslužio kao sredstvo uticaja na svetsku javnost u cilju objašnjavanja i opravdanja onih aktivnosti protiv Srbije koje su pretežno značile upravo osporavanje njenih legitimnih interesa. Sve to da bi se olakšalo suparničkim državama da ostvare sopstvene interese na račun Srbije. Zbog toga je bilo neophodno da se racionalna politička argumentacija zameni evociranjem stereotipa. Otud se za najmanji napor Srbije da zaštiti svoja prava ili brani i zastupa svoje interese ponovo govori kako je ona, tobože, evo opet u sukobu sa celim svetom, opet srlja u rat, opet je miloševićevska. Umesto priznavanja statusa normalnog političkog suparnika stavljeni smo u poziciju, što bi rekao Karl Šmit, ‘nedostojnog neprijatelja’. Tako što nam se odriče pravo na političnost, u stvari nam se do daljeg ‘ukidaju građanska prava’ i slabi moć da zaštitimo, odnosno ostvarimo nacionalne interese. U krajnjem slučaju, evociranje i širenje ovakvih stereotipa u funkciji je disciplinovanja Srbije.”

Osim što negativne stereotipe rado koriste neki naši susedi, odavno je već vidljivo da se prihvatanje stereotipa o sopstvenoj naciji “primilo” i u jednom delu naše elite. Naša sagovornica kaže da taj fenomen potiče iz domena manjinskog identiteta: “Crnački kompleks ili jevrejska samomržnja odavno su poznati, a nastaju kada sami prokaženi počnu da sumnjaju u svoju vrednost. Srbija i Srbi su, zahvaljujući agresivnoj propagandi, opštim međunarodnim konsenzusom označeni kao manje vredni. Deo elite je prihvatio negativan stereotip i to iz težnje da se psihološki asimiluje, pobegne od pripadništva svojoj naciji. Dalje, deo političke elite, a posebno bivši vlastodršci, instrumentalizuju negativne stereotipe da bi dokazali da ‘sadašnja vlast jeste ekvivalent Miloševiću’, da bi sredstvima propagande, a ne poštenom izbornom utakmicom ponovo osvojili vlast. Tu je na delu, naravno i indikovanje osećanja krivice: pred svaku veliku političku inicijativu protiv Srbije – evociraju se podaci o zločinima i tako podgreva postojeći stereotip”, objašnjava profesorka Vasović.

Povod za zahlađivanje odnosa sa BiH, Hrvatskom i sada Makedonijom jesu događaji iz dalje i bliže prošlosti. Ipak, “ovo nije najniža tačka u odnosima, niti je u Srbiji više patriotske retorike nego u drugim republikama. Nažalost, realnost je da nas naši susedi uglavnom posmatraju iz nacionalne perspektive, kojoj je cilj da skoro dobijenu državnost, ili državnost kojoj se nadaju, stave u prvi plan. Naravno da i u Srbiji ima političara koji na taj način posmatraju stvari. Takvi ne sagledavaju region kao perspektivu za razvoj sopstvene nacije. Susedi Srbije bi pre svega trebalo da prestanu sa stalnim pozivanjem na hipoteku njene prošlosti. Ako bismo krenuli u ozbiljno istorijsko razmatranje, videlo bi se da na ovim prostorima niko nije čist. Zato je i na njima veliki deo odgovornosti za uspostavljanje regionalne saradnje. Pogotovo što krug neodgovornosti ima tendenciju da postane zatvoren krug. Teško je izbeći lančanu reakciju i reaktivno ponašanje kada neko vodi neodgovornu politiku. Državnost stara deset godina je mlada i još uvek je na klimavim nogama. Zato je logično da i u budućnosti očekujemo mnogo sličnih provokacija. Zbog toga je neophodno da Srbija prihvati stabilizirajuću ulogu. Ako su naše elite svesnije ovih činjenica od susednih, onda ne treba da dopustimo da budemo isprovocirani. Mora da se zna gde su granice tolerancije, pa je zato ključna uloga diplomatije. Postoji mnogo načina da se državni stav zaštiti a da se pri tom ne mobiliše građanstvo. Svima nama na Balkanu nedostaje diplomatska kultura”, kaže za NIN Vladimir Vuletić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Naš sagovornik ističe da stalno treba imati u vidu da je region Balkana još uvek “treći svet Evrope”. “Kada je lanac međupovezanosti kratak, što je skoro uvek slučaj kod nerazvijenih zemalja, onda se kod ljudi gubi osećaj za druge. To između ostalog rađa osećaj da se ne mora voditi računa o drugima niti se razmišlja o budućnosti. U stvari, više se razmišlja o tome šta je bilo i to kod mnogih izaziva agresivnost. Zbog toga je najvažnije da se usredsredimo na budućnost i činjenicu da je nemoguće razmišljati o privrednom preporodu van regionalnog konteksta. Gledano pojedinačno, unutrašnja tržišta su mala i jasno je da samo regionalno tržište otvara mogućnost uspešnim privrednicima da se razvijaju i postanu globalno važni igrači”, insistira profesor Vuletić.

Istorija nas uči da je sukobljavanje između balkanskih naroda uvek bilo povezano sa tenzijama na globalnom nivou. Bez obzira na to koliko nam se ponekad čini da smo ušli u stabilan globalan svet, to baš nije tako. Postoje veoma ozbiljne pukotine u globalnom sistemu međunarodnih odnosa između velikih igrača kao što su SAD, EU, Rusija, Kina i Indija. “Ono što je nezgodno za periferna područja poput našeg je da se odnosi velikih sila uvek ponajpre ovde osete. One nikada ne rizikuju da potpuno ugroze svoje odnose već sukob, ako postoji plodno tlo, reflektuju na druga područja”, upozorava Vuletić.

Raspad SFRJ i očiglednu upletenost međunarodnih interesa mnogi su upoređivali sa laboratorijskim eksperimentom u kojem su se prepoznali kao “ogledni kunići”. Iz takve uloge može se izaći samo ako se sarađuje sa susedima i ako lokalni lideri ne zavise isključivo od globalnih moćnika – njihovih želja i interesa. Zbog toga možda nije pametno da Srbija pristane na nametnutu poslušnost i da lako odustane od svojih legitimnih političkih ciljeva. Čuveni engleski filozof Edmund Burk je govorio: “Narodi se nikada tako lako ne odriču svoje slobode kao pod uticajem neke samoobmane.”