Radost u Banjoj Luci

Oni što pamte LJubinku Bobić, a sreli smo i njih na premijeri Gospođe ministarke prošlog petka uveče, uveravali su nas da od nje do danas niko nije odigrao Živku kao što je to Svetlana Bojković – tako neodoljivu, živu i autentičnu. Sama junakinja najigranije Nušićeve komedije veoma je zadovoljna što je u rediteljki Milici Kralj imala izvanrednu podršku za ono što je naumila da pokaže i posebno, što je oko sebe imala tako raspoložen i visoko profesionalan ansambl Narodnog pozorišta Republike Srpske u Banjoj Luci. Ansambl, iskreno srećni glumci koji su nepuna dva meseca imali često i po dve probe dnevno, smatra da je rad sa smirenom i veoma preciznom rediteljkom Milicom Kralj bio za njih dragoceno iskustvo, a igra sa Svetlanom Bojković i Đuzom Stojiljkovićem praksa od dragocenog značaja. Mladi Boris Šavija, koji igra ministarkinog sina, oprostio se posle druge reprize sa Svetlanom i Đuzom rečima: “Ja ću sutra morati sam da igram Raku, onako iz navike.”

Do pre godinu dana, bilo je nezamislivo da glavne uloge u predstavama ovog pozorišta igraju Petar Kralj, Svetlana Bojković, Đuza Stojiljković, a uskoro će im se pridružiti i Miša Janketić koji će u režiji Kokana Mladenovića biti protagonista predstave Je li bilo kneževe večere, po tekstu Vide Ognjenović. Neko je već primetio da su to sve samo vlasnici Dobričinih prstenova.

Na pitanje šta se to desilo u jednoj od najstarijih ustanova kulture u Republici Srpskoj, svi će vam odreda reći da najviše zasluga za ovaj preporod u njoj ima glumac Tihomir Stanić, inače poreklom iz ovog kraja, kome je pre nešto više od godinu dana direktor Rade Simović ponudio posao umetničkog direktora. I tako je počelo. Petar Kralj je postao David Štrbac u Kočićevom Jazavcu pred sudom, prvak Ateljea 212 Tihomir Stanić i veliki ansambl obeležili su 18. oktobra 2005. 75-godišnjicu Narodnog pozorišta RS predstavom Sveti Georgije ubiva aždahu, a Gospođa ministarka sa Svetlanom Bojković u naslovnoj i Đuzom Stojiljkovićem kao ujka Vasom, pokazala je radost stvaranja koja se uselila u ovu kuću.

S druge strane radosti, kako to obično biva, je surova zbilja u kojoj radi ansambl od tridesetak stalno zaposlenih glumaca, dvadesetak angažovanih na osnovu paušala i pedesetak ostalih zaposlenih u kući (posle ovog poslednjeg rata ostalo ih je samo 12), koja je pre sedam i po decenija počela da radi kao Narodno pozorište Vrbaske banovine.

Odavno nema banovine, ali je Narodno pozorište danas jedini profesionalni teatar u Republici Srpskoj, uz pozorište za decu koje takođe radi u Banjoj Luci. Osnivač pozorišta je Vlada RS koja ga i finansira preko Trezora, centralne državne budžetske agencije. Pozorištu je, međutim, ostavljen sopstveni žiro-račun za sakupljanje sredstva za opremu predstava, budući da je novac koji daje Vlada RS dovoljan samo za plate zaposlenih i za sufinansiranje četiri premijere na velikoj sceni u iznosu od 45 hiljada evra. Praktično, ono što daje Vlada RS predstavlja ukupno trećinu troškova ove teatarske kuće.

Na čelu NP poslednjih godinu i po dana je magistar Rade Simović. On je prvi upravnik NP Republike Srpske, koji je na to mesto došao na osnovu konkursa. Nije ga postavila nijedna stranka. Kaže da je ovu funkciju preuzeo u trenutku kada je već sve bilo zrelo da se napravi radikalan zaokret u poslovnom i u programskom smislu:

- Dobro je bilo to što sam zatekao tek renovirano pozorište i veliki broj mladih, diplomiranih glumaca. S druge strane, to je bila mala produkcija i prilično nerazvijen menadžment. U ovih godinu i nešto dana tu smo napravili dobar pomak. Nisam pribegao nikakvim smenama jer sam smatrao da se boljom organizacijom mogu svi motivisati. Jedino sam razdvojio dve funkcije tako što je Branko Brđanin ostao dramaturg, a Tihomiru Staniću sam ponudio da preuzme funkciju umetničkog direktora. Procenio sam da je za nas bolje da imamo umetničkog direktora u Beogradu, u centru pozorišnih i kulturnih zbivanja. Ubrzo se pokazalo da je to isplativije i efikasnije.

Generalni sponzor pozorišne sezone je Nova banjalučka banka, ali direktor nas uverava da je to partnerski odnos dva istinska brenda u Republici Srpskoj koji imaju kontinuitet još iz Vrbaske banovine. Kao prijatelj pozorišta pomaže im Telekom RS, a grad Banja Luka, na čijem čelu je Dragoljub Davidović, prihvatio je da delom finansira predstave na maloj sceni.

U Narodnom pozorištu je na velikoj i maloj sceni trenutno na repertoaru dvadesetak predstava i ansambl je uglavnom kompletno zaposlen. Sa predstavama se gostuje, a ideja je da se otvaraju scene u Republici Srpskoj gde bi se predstave redovno igrale kako bi se tako što duže održale na repertoaru.

Posle Dejtonskog sporazuma, Narodno pozorište Republike Srpske je postalo centralno pozorište u RS i prirodno je da kao pozorišni lider želi zdravu konkurenciju:

- Mi nismo više regionalno, već za pola Bosne smo nacionalno pozorište, kaže direktor NP. Zato je normalno da želimo ravnopravnu utakmicu sa Sarajevom jer je naša pozorišna kuća jedini ozbiljan partner sarajevskoj pozorišnoj produkciji. To i samo Sarajevo uvažava, mada ne baš uvek i ne baš rado - kaže direktor Simović.

Udruženje dramskih umetnika RS formirano je u maju 1995. godine, ima šezdesetak članova, a Boško Đurđević, njegov predsednik, igra u Narodnom pozorištu pune 33 godine. U formalnom i socijalnom statusu, članstvo u njemu glumcima ne znači gotovo ništa. Budući postoje samo dva profesionalna pozorišta i nedefinisan, poluprofesionalan status pozorišta u Prijedoru, sav oslonac ovog Udruženja je na Narodnom pozorištu. Jer, Udruženje nema ni prostor ni finansijska sredstva, pa se celokupna aktivnost odvija u NP. Od predsednika Boška Đurđevića saznajemo sledeću zanimljivost:

- Udruženje ima sopstvenu produkciju od dvadesetak predstava koje se igraju uglavnom na scenama Narodnog pozorišta. U njima uglavnom igraju glumci koji su ili zaposleni ili vezani za NP. Direktor Simović u tome vidi zdravu konkurenciju koja predstavlja dobar izazov za glumce, a ja mislim da se na ovaj način jednostavno dopunjujemo.

Aleksandar Šukalo, filmski radnik, član Upravnog odbora NP obaveštava nas da je ukupni godišnji prihod pozorišta milion i 300 hiljada maraka, dakle oko 650 hiljada evra. Sa platom od nešto više od 200 evra, mladi glumci jednostavno ne mogu da žive, a kamo li da planiraju budućnost:

- Naša vlada treba da shvati da mora da ulaže u pozorište jer ono ne može da živi od svojih prihoda i od jurnjave za sponzorima. Da ne govorim o tome da Republika Srpska nema nikakvu filmsku produkciju, niti makar reviju filmova. Imamo i mi šta da kažemo, možemo i mi da snimimo svoju Grbavicu. Kada sam to kazao jednom visokom funkcioneru, on mi je odgovorio da nije trenutak i da nema para. To nije odgovor.

Glumica Slađana Zrnić je završila Akademiju umjetnosti u Banjoj Luci (osnovana 1998. i radi po programu Fakulteta dramskih umetnosti iz Beograda, prim. R.S.) kao student prve generacije. Godinu i po dana je specijalizirala mjuzikl u Beogradu. Radi već sedam godina, na repertoaru ima četiri predstave, a u Gospođi ministarki igra Živkinu kćer Daru. U danu kada smo razgovarali, prošle subote, postala je novi član Upravnog odbora NP. Prvi put je raspisan konkurs za članove UO i poštovana je procedura, tako da je izbegnuta dosadašnja praksa stranačkog delegiranja. Tri člana Upravnog odbora su van pozorišta, a LJubiša i Slađana su iz kuće. Ovu svoju ulogu u pozorištu vidi kao novi izazov:

- Prijavila sam se na konkurs jer sam htela da kao član Upravnog odbora sagledam rad pozorišta u celini. A kako živim i radim u Banjoj Luci, htela sam još više da doprinesem radu svog pozorišta. Gluma mi je najvažnija, ali mi nije svejedno kako će funkcionisati kuća u kojoj radim.

I Nikolina Đorđević je zajedno sa Slađanom završila glumu u prvoj generaciji i član je ansambla NP. Kaže da je Banja Luka poslednjih godina postala rasadnik mladih talenata:

- Mogli ste sinoć posle premijere i sami da se uverite kako su pozorišni klub napunili uglavnom mladi ljudi. To je nova snaga i zajedno sa starijim kolegama možemo da doprinesemo da Banja Luka postane ozbiljan pozorišni centar.

LJubiša Savanović (24) je posle druge godine studija na Akademiji počeo da igra u Narodnom pozorištu, a godinu dana nakon diplomiranja dobio je stalni angažman. Član je Upravnog odbora NP, a odnedavno, u saradnji sa Francuskim kulturnim centrom, vodi teatroteku iz koje se dva puta mesečno na video-bimu prikazuju stare predstave. Ima platu oko 550 maraka, tačnije nešto više od 200 evra, koliko imaju i ostali mladi glumci. Na repertoaru ima osam predstava, što znači da igra dva–tri puta nedeljno. U Gospođi ministarki igra Peru pisara iz Administrativnog i svoj rad sa Svetlanom Bojković i Đuzom Stojiljkovićem vidi kao dugoročnu investiciju:

- To je jedno ogromno iskustvo koje će indirektno pokazati šta je sve ovo značilo za nas. Način na koji su njih dvoje komunicirali sa nama u toku proba, ali pre i posle proba takođe, pokazao je kako rade veliki umetnici. Imao sam tremu kako ću ja da igram sa njima, ali čim smo stali na scenu jedni pored drugih, kao da je to neko rukom odneo. NJihova jednostavnost u ophođenju i uvažavanje naših predloga i našeg rada predstavljali su za nas ogroman podsticaj i davali nam samopouzdanje. A rediteljka Milica Kralj, kako je to lepo rekao Đuza Stojiljković, nas je “pitomo i tiho dovela do premijere.”

Imaju li ovi mladi glumci ambicije da idu dalje, da svoju karijeru nastave u Beogradu, na primer. Sve troje odmahuju glavom na tu, eventualnu, mogućnost. LJubiša, rođeni Banjalučanin, želi da svu svoju energiju uloži ovde kako bi od svog grada napravio centar u koji bi drugi dolazili, želi da se pokaže energija koju je pokrenuo Tika Stanić i da Vlada RS pokaže malo više sluha za tako značajne, a malobrojne stvari, kao što je sve ovo što se događa u Narodnom pozorištu. Slađana svoje uverenje ilustruje na plastičan način:

- Učestvovali smo 2000. godine na MES-u u Sarajevu (festival malih eksperimentalnih ostvarenja) sa predstavom Porodične priče Biljane Srbljanović i tog trenutka sam shvatila da je to velika stvar i da je to ono što mene zanima. Za godinu i po dana koliko sam provela u Beogradu specijalizirajući mjuzikl, shvatila sam da ja neuporedivo više radim od svojih mladih kolega u Beogradu, da zajedno sa svojim kolegama imam kvalitetniji pristup poslu i više razmišljam o glumi od svog mladog kolege u Beogradu. Mnogo je veći uspeh ovo što veliki glumci dolaze u Banju Luku nego da mi idemo u Beograd.

Nikolina je imala 14 godina kada je počeo rat i danas sa 28 godina kaže da pripada generaciji koja ne može da razmišlja mnogo unapred:

- Ovaj grad je zajedno sa bivšim i sadašnjim upravnikom učinio mnogo za nas mlade glumce, dao nam je veliku šansu, i ja smatram da treba da vratim svom gradu istom merom. I da učinim sve da nam već sutrašlji dan bude bolji.

Koliko god ova priča ličila na krajiški san, zbilja ume da bude veoma surova. Na dan kada su počele čitajuće probe Gospođe ministarke, pala je vlada u Republici Srpskoj. Kako je ta pojava česta u RS, zaposleni u NP uvek iznova strepe šta će biti sa njihovim statusom i dogovorom sa prethodnim ministarstvom. Osećaju se kao nesigurna budžetska kategorija. Poželeli smo na premijeri da porazgovaramo sa novim premijerom Miloradom Dodikom, ali ga nije bilo. Bio je pozvan, ali je, kažu, imao preča posla u Sarajevu. Nije ga bilo ni na jednoj od naredne dve reprize. Bili su predsednik Skupštine RS Igor Radojčić i nekolicina ministara. Sreli smo pesnika i prevodioca, predsednika Udruženja književnika i dramskih pisaca RS (ima ih ukupno 200, osnovani su tokom rata a prvi predsednik je bio pokojni Nikola Koljević, prim. R.S.) Zorana Kostića sa suprugom, lepom Beloruskinjom, nekadašnjom glumicom moskovskog MHAT-a Jelenom Trepetovom, koja igra u Narodnom pozorištu. Radostan je zbog uspeha Ministarke, ali na pitanje kako radi Udruženje, dobijamo kratak odgovor:

- Kad bismo imali para da sazovemo Skupštinu, podneo bih ostavku. Ali nemamo para ni za to. Toliko o brizi vlasti RS prema kulturi koja ne shvata da je stabilnost nacionalnih institucija kulture odraz stabilnosti države.