Осим Милована Ђиласа не знам никог међу писцима ко је имао истинског политичког дара. Књижевни и политички дар код њега су били раздвојени а код осталих помешани. Зато је он био и најуспешнији
Силазећи с власти, Милован Ђилас се пео и у мојим очима. Аура око његовог имена почела је да се уплиће и у мој живот истовремено с његовим робијањем које се поклапало с мојим ђаковањем и студирањем.
Данашњем нараштају је немогуће и замислити колико је његово име било проскрибовано и огубано. Прогнан је из јавног живота, а његов лик и са старих, познатих фотографија. У ствари, скидана му је глава, али су остајали удови тако да су се његови ратни другови на тим фотографијама појављивали са више ногу и руку. Нема сумње да ме је хајка и фама око издвојеника највише и привлачила.
Тих година препричаване су само две његове реченице. Једна са сахране, друга са породичне гробнице. Опраштајући се од мајке, рекао је једну: “Бићу најсрећнији онај дан кад дођем да овде починем поред тебе.” На гробном камену својих родитеља уклесао другу: “Ово је све што сам могао учинити за вас.”
Први пут сам га видео на премијери “Командант Сајлер” Борислава Михајловића Михиза у Народном позоришту, на истеку 1966. године. Био је тек приспео из затвора на неслободу, ошишан до главе, блед као зид. Вера, која је била са мном, рекла ми је доцније да сам и ја пребледео као крпа чим сам га угледао. Запамтио сам своје узбуђење и знам да сам помишљао да му приђем, али сам се од силне полиције која се ту мотала отрезнио и уздржао. Те године помиловане су полицијске главешине па је државне кључаре била срамота да под кључем оставе једино Милована Ђиласа. Неће бити претерано ако кажем да би можда и моја судбина била заувек запечаћена да тадашња српска удбашка врхушка није била надудбашена и својим јадом забављена.
Недуго затим, у пролеће 1967. године ишао сам уз тадашњи Булевар револуције са Стеваном Раичковићем кад су нам у сусрет, од Правног факултета ка “Мадери”, долазили Милован Ђилас и Јован Баровић. Баровића сам већ знао и он нас је ту званично упознао. После неколико речи Ђидо ме је позвао у страну и казао да би желео да се састанемо. У то време то није био безазлен и безопасан позив. Становао сам у Улици 27. марта и тада је код мене била и моја мајка. Испратила ме је на тај састанак са страхом и није заспала док се нисам вратио. Кад сам јој рекао: “Шта мислиш, да не идем?” она је, иако престрављена, одговорила: “Бог с тобом. Шта говориш?”
И, како смо се тада састали, нисмо се растајали до његове смрти након тридесет година. Наше сусрете Ђидо није препустио случају. Већ при првом сусрету предложио је да одредимо дан у недељи у који ћемо се редовно виђати. Изабрана је субота, у пет по подне, назменично, код једног па код другог.
/Хвала Богу што се истражисмо/Нема више пређашњих јунака/Као што су од Никшића Турци….
Тако би, уместо поздрава, овим стиховима често почињао наш разговор. А онда би, пре него што би сео, додао још коју реч у славу незнаног певача и његове жалопојке за великим турским јунацима. Михаило Лалић је негде рекао или написао како су се сити наћутали он и Миливоје, најмлађи од браће Ђилас с којим је у студентским данима био нераздвојан. Ја сам се с Милованом Ђиласом сит наразговарао. Са њим се није могло ћутати. До краја смо персирали један другоме, а мислим да је то било важно, и за висину наших разговора и за дубину и достојанство нашег пријатељства. У тим разговорима су настајале чак и неке од мојих поема. Рецимо, “Биће и Небишће”. Још с врата је питао: “Како то да има Подбишће а нема Бишће?” Уместо одговора написао сам поему о Бишћу и Подбишћу, Бићу и Небићу. А када је поема објављена, полиција која је наше разговоре очигледно прислушкивала, брзо је алармирала надлежне органе. Избила је афера која је стигла до Председништва СФРЈ, а главни разлог за хајку поводом тог великог идеолошког прекршаја, нађен је у податку што је у поеми поменуто Подбишће, родно место Милована Ђиласа. То је, уосталом, било све што су о поезији знали они који су јој пресуђивали. Ђиласова епитимија није се могла мерити са другима. Пишући поему “Плач над Црном Гором” досетио сам се да га споменем као Унука Алексе Маринкова. То је била наша тајна коју су лако открили неки земљаци, а међу њима и Михаило Лалић. Када ми је ових месеци Бранко Поповић из Лалићеве заоставштине дао фотокопију те поеме исписане његовом руком, запазио сам да је Лалић, за сваки случај, обазриво, уместо Алексе Маринкова, својеручно у своју свеску записао: “Унук тога и тога…”
Био је савестан, поштовао другог, на састанке долазио тачно у минут, а ако би стигао раније, шетао око куће до заказаног времена. Виђали смо се и мимо редовних суботњих састанака, али тим сусретима нисмо давали исти ранг. Једном приликом смо као теразијски Црногорци заказали састанак на Теразијама, на аутобуској станици. Аутобус 31 којим сам долазио, каснио је пет-шест минута, а кад ме је угледао, дочекао ме је речима : “Да нисте били у овом аутобусу ја бих отишао.” “Знали бисте да је у питању провала”, узвратио сам алудирајући на тачност која се подразумевала код предратних илегалних партијских састанака. “Не, него зато што би трпео мој престиж.”
Не једном ми је рекао да пре мене није имао пријатеља осим политичких, а политичка пријатељства, иако могу бити дубока и ватрена, у ствари и нису пријатељства јер нестају истовремено с политичким размимоилажењима, на пленумима и конгресима. Ми смо били пријатељи неистомишљеници, представници два света који има две стране. Он је готово редовно инвентарисао у чему се слажемо а у чему не слажемо, а у срећнијим периодима објављивао како се безмало у свему слажемо. Било му је стало да ме увери како бих и ја, да сам у то време био стасао, изабрао страну коју је изабрао он и да за његов нараштај бољег избора није било. Остао је у то уверен и онда кад је време показало да ни та страна није била права. Подједнако удаљен и клеветан и од власти и од опозиције, тај размак је и мера његове индивидуалности и његове усамљености и његовог подвига.
Против нашег пријатељства није била само власт која се бојала да би тај пример могли следити други и тако окончати Ђиласов бојкот, него и опозиционари који су умиривали савест тврдњама да би то чинили и они када би то било могуће. Човеку кога су историја и судбина нагнале да одлучује о судбинама других људи, најстроже су судили они који никада нису били доведени у такво искушење. Једни су му замерали што се покајао, други да се никада није покајао. Од њега сам чуо и питање: “Реците ми, који се Србин икада покајао?”
Један наш земљак губаве душе дуго ме прогонио молбама да га са Ђиласом упознам. Кад му се та жеља остварила, пресрео га је на улици и испричао паклену интригу чији циљ је био да нас двојицу завади. Иако је преклињао да то мени не каже, Ђидо је из оних стопа дошао к мени и још са врата пресудио: “То је стари удбаш који је добио задатак да нас посвађа!”
Отишао је на робију, а могао је да не иде. Да је ћутао, остао би у вили на Дедињу, а он је уместо виле и Дедиња изабрао решетке и Митровицу. То му је мало ко опростио. Кад је после свих робија одвео сестричину на кафу у Међународни прес-центар, у Клуб новинара, келнер му је пришао и рекао да њега не може послужити. А већ се било увелико одмакло “у реформама и демократизацији нашег друштва.”
Реченица која се тих година често чула била је она којом су се наши слободари хвалили како су се јављали на улици чак и смењеним политичким неистомишљеницима. До мене је још у младости допрло да је Ђидо, грађанима који су се у време прогона одважили на тај јуначки подвиг, као отпоздрав узвраћао: “Хвала!” Како се комунизам ближио крају, “примери чојства и јунаштва” су се умножавали. Тако смо, негде код турске амбасаде, једног поподнева срели Мому Марковића који му се у пролазу јавио. “Како то да му нисте дали неки важнији положај”, питао сам, “кад је Вук, како су Мому звали у илегалном покрету, изгледа играо неку важнију улогу у окупираној Србији, али је после рата постао само министар за милицију?” “Ето, није морао да се боји”, узврати Ђидо, па идући с том мишљу, негде на пешачком прелазу код Главне поште, додаде: “Ђавола се није бојао, бојао сам се и ја!”
Нашим суботњим сеансама временом су се придруживали и други. Један од првих био је Михиз, а једна од најчешћих тема био је Јосип Броз. Михиз је тврдио да Броз у животу није прочитао ниједну књигу, а за то су најбољи докази фотографије на којима он, по правилу, стоји држећи у рукама неку позамашну енциклопедију, отворену негде при крају како би се видело да је далеко одмакао у читању. “Немојте, Михиз, прочитао је, како да није!” “Није”, “Јесте”, “Није”. “Коју је књигу прочитао?”, питао је Михиз а Ђидо одговорио: “Моју.” “Хоћете ли да вам ја кажем како је то било?”, замолио је Михиз, а Ђидо прихватио да нам то исприча а ја то овде сведочим да би се видело како су обојици јеретика креација и интелигенција били важнији од било чега другог. (Пре него што продужим да на овом месту цитирам и ону Михизову: “Мени моји мртви пријатељи нису све даљи него све ближи. Њима више не говорим – збогом, већ довиђења.”)
Али вратимо се Титовом читању по Михизовом тумачењу и Ђидовом сведочењу. “Ви сте му ту књигу дали?” “Да!” “И написали сте му посвету?” “Разуме се”.” “И то није била уобичајена посвета, него нагиздана и удворичка, исписана на свим оним чистим странама.” “Може се рећи.” “Хоћете да вам кажем како је гласила?” “Изволите.” “Драги друже Тито, био бих веома срећан ако би нашао времена да прочиташ овај мој скромни оглед у којем сам покушао да са наших марксистичких позиција укажем на извесне сумњиве појаве у нашој култури и на могућност њиховог превазилажења и тумачења.” “Прихватам.” “А онда је прошло неколико недеља, можда и месеци, и он се није оглашавао.” “Разуме се.” “А онда сте се срели на неком пријему.” “Тачно.” “И он вам није ништа рекао.” “Није.” “И ви нисте издржали него сте га питали да ли је прочитао вашу књигу.” “Без сумње.” “И он је рекао да је прочитао.” “Дословно.” “И да му се свиђа.” “Рецимоте.” “И ви сте из тог одговора закључили да је књигу читао.” “Тако је. Браво, Михизе, у великој сте форми!”
Осим Милована Ђиласа не знам никог међу писцима ко је имао истинског политичког дара. Књижевни и политички дар код њега су били раздвојени а код осталих помешани. Зато је он био и најуспешнији. Па ипак, трудећи се да буде реалан, испадао је фантаста, а држећи се реалности, доспевао у немогућ положај. Вођа његове револуције назвао га је луђаком а он је на то казао: “И јесам луд. Да нисам луд, не бих ваљао ништа.”
Не знам никог ко је био политички поштенији од Милована Ђиласа. С његовим уверењима сте увек били начисто, никад ме није поштедео свога неслагања ни за себе приштедео друкчије мишљење.
Да испричам и згоду чији су учесници били Ђидо, Михиз, Драгослав Михајловић и ја. Предложио сам да свако исповеди неки пример када је испао веће ђубре него што је морао. Када смо нас тројица испричали шта смо имали, а Ђидо дошао на ред, казао је да игра није фер. “То што сте ви испричали су дечије приче! Не учествујем у надметању са неравноправним партнерима!”
Иако идеолог, није био идеолошки писац, уверен да је уметничко дело само себи једини судија.
Речит пример је разговор са Михаилом Лалићем. Тицао се романа “Прамен таме” чија тема је судбина оних црногорских четника које су савезници на крају рата предали партизанима. Ђидо је, поред осталог, казао да је то несумњиво дубок и сложен мотив и да би писац можда више постигао да је замислио ситуацију у којој су се могли наћи партизани да су изгубили рат, а потом кренули у Русију, а Русија их вратила и предала четницима. Да је судбину четника посматрао из тог угла, роман би био на добитку, а идеологија на губитку. Није био незанимљив ни Лалићев одговор: “Ти би хтео да ја сам постављам једначину наше борбе, а ја сам решавао ону која је већ постављена.”
Најчешћа тема наших разговора био је грађански рат. Увек сам волео Камијеву мисао да је мржња сама по себи лаж. Ипак сам, кад год је била реч о грађанском рату, готово редовно имао покрет више и реч вишка. У једној ТВ емисији у којој смо учествовали нас двојица и Десимир Тошић, рекао сам да Ђилас не ужива углед хероја толеранције, а да сам о толеранцији од њега много научио. Он је на то узвратио: “То сте ми уграбили. И ја сам много научио од вас.”
Мимо бољих обичаја на које никад нисмо заборављали, споменуо сам како ми и овде и по свету наши људи замерају пријатељство с њим. “А немојте мислити да мене моји хвале због пријатељства с вама”, узвратио је, а потом испричао шта му је све на ту тему приговорила нека активисткиња која га је пресрела на Теразијама. Знао је колику је несрећу донео грађански рат и више пута је споменуо како би на тему помирења имао шта да каже.
Наше пријатељство није било само лично него и симболично а те симбологије он је био свеснији пре и више од мене. Предлагао ми је и да изаберемо неки згодан пропланак у Црној Гори да се ту заједно сахранимо. Тада нисам био одушевљен ни тим призором ни таквим предлогом, али накнадно сам постајао свеснији далекосежности тог наума. Од многих пословица које је знао, једну сам само од њега чуо: “Паметном човеку Бог тајне не зна.”
Разговор који бисмо започињали једне суботе настављао се идуће. Домишљали смо се, рецимо, шта би могла да значи изрека: “Лаже, грање не држи.” Мислио сам да би то могла бити нека бездана лаж која је толико зинула да је није могло покрити никакво грање. Сутрадан, раном зором је телефонирао: “Није реч ни о грању ни и бездану. Пре ће бити да је неко некоме у даљини због нечега тврдио да држи грање, а други који је био на лицу места, дојављивао да лаже и да тај грање не држи.”
Од прича о мајци Василији-Ваји упамтио сам ону кад су полицајци дошли да их избаце из стана пошто им се чинило да је стан у који се уселио после пада био исувише комфоран. “Ми одавде живи нећемо изаћи”, рекла је Василија. “А једино вам можемо помоћи да вам позајмимо ову секиру ако немате чиме да нас побијете.”
Отац, мајор, Никола Ђилас, био је живописна личност. Синовима је говорио да прима све њихове комунистичке теорије осим оне да Црногорци нису Срби. “Ако Црногорци нису Срби – Срба нема!” Спомињао је и како је Никола, некоме ко је на некој сахрани лелекао све и свакога, довикнуо: “Прескочи те цаце и алаке, па пређи на људе.” Запамћено је како је Никола Ђилас 1941. године у Горњем Милановцу, усред подне у главној улици, из свог колта пуцао на немачке авионе. Кад су га питали да ли мисли да ће им тиме наудити, рекао је да зна да неће али нека се чује да нису прелетели Србију а да на њих нико није опалио ни метка.
И кад смо већ код Црногораца, да кажем да је Милован Ђилас, после силаска с власти, остао Црногорац завичајно али не и национално. О томе се расправљао са оптуженичке клупе са својим судијама и тужиоцима и то га није мало коштало. Да је остао Црногорац, верујем да би нашли начина да га по тој основи ставе под неки заштитни кишобран као “националну вредност” као што су то чинили у неким другим случајевима. Један од кључних црногорских функционера звао га је на разговор и отворено споменуо такву могућност. Ђидо није хтео поштеде по ту цену додајући да је црногорска нација идеолошки изум и да он то најбоље зна.
Не знам никога ко је свесније ишао у тамницу и унапред контао колико ће га коштати реч коју није могао задржати за себе. Неки квекери поклонили су му пакетић са топлим доњим вешом идеалним за узника. Нешто попут комплета Црвеног крста за прву помоћ болеснику. Држао га је у библиотеци да му за сваки случај буде при руци. Нудио га је и мени у позајмицу саветујући да оно најопходније одмах понесем са собом у случају да дођу по мене. “Они увек кажу да ћете се брзо вратити, али ви ипак одмах понесите са собом оловку, књигу, четкицу…”
Много је знао о затворима, одметницима, хајдуцима. Наговарао сам га да напише неку врсту уџбеника – робија у сто лекција, робија без муке – који ће овде увек бити актуелни. Уместо тога написао је расправу “Тамница и идеја”. Алекса је тада био у некој врсти изгнанства у Лондону и књига је настала највише из разговора с њим и размишљања о њему.
Био је тврд на сузе, а два пута сам га видео уплаканог. Једном у мом стану, други пут у болници кад је преминула Штефанија – Штефица, жена којој се јединој, ако је икоме, до краја поверио. У једном часу у Београду је било створено уверење да ће га сигурно ухапсити. Похапсили су у Загребу ове и оне, па је био ред да ухапсе некога и у Београду. За ту улогу је био идеалан Милован Ђилас. Имао је обичај да ми, о некој ствари о којој смо се спорили или је нисмо до краја расправили, напише писмо, и лично га донесе. Предавао га је чим дође а захтевао да га прочитам кад оде. Тако сам и ја, у дане кад се чинило да ће га сигурно ухапсити, написао писмо њему и пружио му га чим је дошао. Одмах је продужио на терасу да га прочита. Вратио се влажних очију: “Мислио сам да раскидате са мном!”
Као и сви Брђани, често смо разговарали о сахранама, јунацима и гробовима. Мислио сам да у тим стварима не ваља бити оригиналан. Нисмо први који умиремо да бисмо главобољили како да се сахранимо. Мислио сам да и он треба да се сахрани у свом родном месту, у породичној гробници, са свештеником, као сви његови преци, како не би претулио свећу која је ко зна кад запаљена. “Мени онај народ неће дати гроб”, казао је, а ја сам узвратио да ће онај народ бити почаствован његовим повратком и одлуком да с њима векује, да ће он бити први од знаменитих људи који је то учинио, да је он најславнији човек који се ту икада родио и сахранио. “Не знате ви наш народ! А поп ће ме, сигурно, псовати!”, наставио је, а ја узвраћао да га неће псовати него држати ону исту службу коју држи већ вековима. “Да, али он ће ме ипак на крају псовати.” “Неће”, “хоће”, “неће”. “Али да ми обећате да ћете га прекинути ако почне да ме псује.” “Неће вас псовати, али ако почне, дајем реч да ћу га прекинути!”
Када је тестаментом поред Алексе одредио и мене да одлучимо о месту и начину његове сахране, било ми је јасно зашто је то написао и да поред свег нашег ненатруњеног пријатељства то никада не би написао да већ није знао како ћу одлучити. Било му је згодније да о ономе што је желео одлучимо Алекса и ја.
Последњих година водио је дневник који је остао у рукопису и неколико пута ми је нагласио да ће тај дневник бити и моја својеврсна аутобиографија. Кад сам, захваљујући Алекси који је рукопис прекуцао, бацио поглед на неке странице, зачудио сам се колико је значаја придавао мојим узгредним коментарима и како се о политичким уверењима може закључивати и по тренутним расположењима.
И у писању и у говору често је речима додавао слово о: ократак, одугачак, огојан, опун, оредак, омален… Не знам шта би се из тога могло закључивати. Говорио је и рецимоте. “Ја сам велики кријач”, казао је чудећи се да у његовим прозама нико није откривао аутобиографске податке које је позајмљивао другим ликовима и премештао у друга времена.
Један од оних левичара који су седам седница били са Милошевићем а на Осмој се са њим растали, покушавао је да свог друга и своју биографију теслими другима – Цркви, Академији, интелигенцији – па и мени. Таман сам заустио да разјасним своју позицију, кад је Ђидо који беше кренуо у кухињу да донесе кафу застао, окренуо се к мени и рекао: “Нећете се ваљда ви правдати?!”
Том речју завршавам пријатељско слово посвећено успомени на херојску личност Милована Ђиласа “кога су савест и разум нагнали да устане против тираније”, како је написано на Ордену слободе, једином одликовању које је добио можда и зато што су му сва друга која је добио у својој отаџбини, била одузета.
Матија БеЋковић
|
