Strast i ubistvo na karauli

“Karaula”, poslednji jugoslovenski film, nije obremenjena funkcijom odgovora na pitanje o raspadu Jugoslavije i početku rata, o međunacionalnim podelama i sukobima. U njoj se, doduše, nazire nervozno društveno stanje (koje će se tek kasnije pokazati kao uvodno za raspad društveno-političke zajednice), ali, ono je samo kontekst u koji se prirodno smešta centralni događaj filma – ono što bi se moglo dogoditi i u neko drugo vreme i na nekom drugom mestu, ali na različit način. Dakle, Grlić nam ne predočava jednu intimnu, ljubavnu i porodičnu dramu da bi nam zapravo pokazao jednu društvenu, opštevažeću. Ne! On toj intimnoj drami, koja je tema filma, pribavlja kontekst i koristi dramski potencijal društvene situacije kako bi je ubrzao i produbio.

Karaula podrazumeva povećanu budnost; dakle, povišenu dramsku napetost. Komandant karaule, poručnik (Emir Hayihafizbegović), moli za prekomandu u neku gradsku sredinu (što znači da pred pretpostavljenima drhti kao prut i neprestano misli na to da li je učinio nešto što će ugroziti uslišenje njegovih molbi – opet pojačana dramska napetost). Wegova žena (Verica Nedeska) kopni u varošici (to je latentni dramski akcenat koji svakog časa može da proizvede dramu nepredvidljivog smera i intenziteta). Vojnik (Sergej Trifunović) koji je u poslednji čas došao u vojsku, jer nije više uspevao da izvrdava, i kome je cilj da odatle što pre ode – za poručnika predstavlja vrelo problema. Eto jasnog dramskog sukoba. Drugi vojnik (Toni Gojanović), prijatelj prvog, lekar koji poručnika leči od sifilisa, zaljubljuje se u poručnikovu ženu i diže sidro njene imaginacije. Ona sada hoće da napusti poručnika. To je prag dramskog sunovrata. Najzad, poniženi se vojnik (Trifunović) sveti i uništava karijeru poručniku. Krah karijere, krah je i zamišljenog, jedinog smislenog života. Sunovrat je na delu.

Predstavljajući nam dramu zaljubljivanja, dramu druženja i dramu nametnute obaveze, Grlić je pedantno ocrtao društveni kontekst: život u vojsci, naime život JNA. Kao što se to, iz pojedinačnih sudbina, jasno videlo i u, “Karauli” srodnom, filmu “Samo jednom se ljubi”, Grlić je i ovde pokazao da je ono što je uobičajeno smatrano najstabilnijim delom jednog, sada propalog, društva, bilo, u stvari, najnestabilnije. Osnovica je od početka bila trula. U filmu “Samo jednom se ljubi”, osetili smo taj zadah raspadanja iz samog mozga države – iz njene svete partije. U “Karauli”, to je armija, samo srce države. JNA je ovde pokazana kao fundamentalistička organizacija koja nije imala kulturu komandovanja, već je kao posvećeni jezik svog ispraznog rituala koristila ulične psovke.

Kraj filma ustupak je ovom uvidu. Film se, naime, završava scenom opšteg pokolja na karauli, koja baca svetlost na rasulo u jedinici, na dezorijentisanost u armiji, ali to nije neminovni, inherentni kraj porodične i ljubavne drame.
Grlićeva majstorska primena standardne gramatike filmskog jezika, omogućila je glumcima da u “Karauli” pokažu svu raskoš pismenosti svog talenta, ono što retko viđamo u filmovima nacionalnih kinematografija bivše SFRJ. Ima u ovom filmu onih dijaloga u kojima kratke stanke između rečenica ili reči rečito govore u svojoj energičnoj tišini, a glumci se ne trude da im, bezrazložno, dodaju ikakav gest. U tim ampulama kratkotrajne tišine prostire se fluid onoga što je u tajnosti bića predstavljenih likova. Te kratke pauze otkrivaju sloj palimpsesta koji leži ispod sloja saopštenih misli i osećanja.