Rasizam čorbe od papaka

U Parizu aktivisti jednog političkog pokreta prkosili su nedavno zabrani policije time što su na javnom mestu posluživali i jeli – čorbu od svinjskih papaka. Ilegalno posluživanje repova, ušiju i svinjskih papaka (na Bulevaru Sen Žermen) izvedeno je uz poklič: Mi smo svinjojedi!

Čovek bi pomislio, banalnost. Eventualno, još jedna pojedinost više za neki ažurno sklopljen turistički vodič. Ali, nije. Kao i u slučaju sukoba vlasti s mladim Arapima, pa sa studentima, pa sada i sa sindikatima, svojevrstan nesporazum dela francuskog društva i vlasti tinja i u pozadini javnih manifestacija čorbom od papaka. Čorbe Bloka za identitet, kako se zove organizacija koju već nekoliko godina predvodi izvesna Odil Bonivar, metod su razlikovanja “nas od njih”. Poslužuju se u inat muslimanima. Čorbe su odgovor gospođe Bonivar na nedavne masovne demonstracije “zbog karikature” proroka Muhameda. Kutlačom se želi reći – ovde je tako, a kome se ne sviđa ravan mu drum!

Pokret madam Bonivar je jedan od onih za koje se kaže da su nikli iz tla. Smatraju se spontanom reakcijom na ekspanziju tzv. multikulturalizma. Francuska gospođa veruje da se ta poplava sručila na njenu zemlju s najezdom neželjene tuđe populacije, one, dabome, u čijoj dnevnoj dijeti nema svinjetine.

“Još nismo na zemljištu islama”, poručuje vođa Bloka za identitet obraćajući se posredstvom uličnog megafona. “Naša sloboda u Francuskoj je u opasnosti. Ako više volimo evropsku civilizaciju i hrišćansku kulturu, to je naš izbor!”, poručuje gospođa Bonivar.

Pokret Odile Bonivar postoji već tri godine, međutim, u zimu 2003, kada se njegova kuhinja s političkim pretenzija pojavila prvi put, pokret nije imao današnju oštro desničarski izraženu orijentaciju. Čak su i svinjske uši i papci završili u javnom loncu slučajno. Jedino se od njih mogla jeftino skuvati čorba namenjena beskućnicima.

Prvo nadahnuće je bilo “pomozimo svima”, socijalno, da bi se tek kasnije preobratilo u diskriminaciono – “pomozimo prvo našima”, jer “oni imaju”, “oni pomažu svojima”, “njih ima mnogo”, “oni troše naše resurse”.

Benigna faza Bloka za identitet potrajala je do jesenas, blagosiljana od klošara i nevoljnika bez dovoljno sredstava za ishranu. Kuhinje Bonivar su postale “nešto drugo” tek s masovnim protestom muslimana, kada se za njihov diskriminacioni “meni”, a još više za poruke nabijene netrpeljivošću, zainteresovala policija. Broj aktivista pokreta počeo je da se uvećava, i svinjska čorba zamirisala je mnogo gde naokolo, u Strazburu, Nici, čak i u Briselu... I sadržaj parola je obogaćen, obuhvatajući pozive u “zaštitu evropske kulture”, “evropske civilizacije” i za “radna mesta Evropljanima”.

“Kujna za naše” našla se proskribovanom kod vlasti, optužena za podstrekavanje međurasne netrpeljivosti. Izaziva nelagodnost “građana neevropljana”.

Nad spontanim pokretom zamislili su se sociolozi i drugi društveni lekari. Mali lokalni odgovor Bloka za identitet usledio je u prilično konfuznom trenutku, jedne, reklo bi se, mnogo veće političke pometnje, ne samo Francuske nego cele Evrope. NJene “multikulturalne” ambicije presečene su naprečac, vrlo prostim pitanjem – šta preduzeti ... “posle karikature”?

Kako sprečiti objavljivanje, a ne povrediti pravo na objavljivanje? Kako zaštititi tuđe, a ne povrediti svoje vrednosti? Mogu li pojedine “civilizacije” međusobno sarađivati, ili je tolerisanje tuđih shvatanja izraz slabosti, posle koje će sa scene nestati slabiji? I postoje li uopšte “civilizacije”, ili je reč o civilizovanosti i ljudima koji se civilizuju?

Zapleteni u gustišu cele šume sličnih i drugih iskrslih pitanja, ministri 25 zemalja Evrope nisu malo znoja prolili trudeći se da doziraju ton kojim će se osvrnuti na incident “s karikaturom”. Rekli su da sloboda izrašavanja “mora računati sa uvažavanjem religioznih i drugih verovanja i ubeđenja”, jer je tolerancija vrednost univerzalna. Ali, kada je trebalo progutati, pa se izviniti za povod muslimanskih protesta, reč je zapela u grlu. Kako zabraniti Evropljanima da u Evropi crtaju šta hoće, makar i neduhovito i nevešto? Makar i glupo?

Španci i Poljaci insistirali su da se EU, u ime mira u kući, izvini. Predstavnici Holandije, Danske i Češke odbili su da potpišu saopštenje. Prihvatili su izraz “žaljenja” (zbog činjenice da je jedna “karikatura” doživljena tako kako je doživljena), ali i to tek pošto je ministar Britanije Strou, kao “nadležan” za engleski, na kojem se tekst inače piše, objasnio da to jedno obično “sori”, osim rutine ponavljanja, zapravo malo šta drugo znači – a najmanje podrazumeva priznanje krivice. Jer, sve je za “sori”, makar i kada pada kiša.

Politički futuristi kažu – vek je konačno počeo, nagoveštajem onog što će ga i ispuniti, “sukobom civilizacija”. Odoleće vrednije i vitalnije. Ukoliko bi to proročanstvo bilo tačno, gospođu Odil Bonivar bi svakako trebalo smesta sakriti u neki ormar. Nisu valjda uši i papci zaveštanje kojim bi se, u tom opštem takmičenju, razlikovala Evropa!