Mašanijada

“Balkanski Lukašenko”, najsitnija babuška u setu autoritarno-komunističkih lidera od Jadrana do preko Urala, po imenu Milo Đukanović, zgrožen je i zgađen amaterizmom „petparačkog filma” o pokušaju plaćanja referendumskog „da” za nezavisnu Crnu Goru. Ja to radim, govori iz njega, neuporedivo profesionalnije, moje mašanijade su u koloru, primerene novom milenijumu, a ne tehnički nesavršene kao onaj dokumentarac o Špegelju koji je isti taj Milo pre deceniju i po prihvatao bez sadašnje upitanosti. Najmlađi premijer i najdugovečniji vladar vidljivo nervozno i gotovo polubesno ponovio je ono što već mesecima, bez znaka zamora, šalje kao upozorenje Srbiji – ne mešajte se u moje unutrašnje stvari, a svoje medije pokrenuo je u novu kampanju dokazivanja da je Srbija decenijama, vekovima, milenijumima tlačila, mučila i tiranisala manjeg brata sa juga... Baš kao i danas: zagađuje mu more, priobalje i časnu povijest, prisvaja NJegoša, a neće No name.

Milo igra na oprobanu kartu: u Srbiji treba neprekidno potpirivati kompleks krivice, po obrascu razvijenom na Zapadu kao najefikasnijem načinu da se „Pruska na Balkanu” svede u okvire, i vojno, i moralno, i teritorijalno, koji mogu biti kontrolisani. Milošević jeste svrgnut, i umro, i pokopan, i već dugo nema ratova, i jeste u nekoliko ciklusa naša vlast izabrana demokratski, a politiku vodila krajnje miroljubivu, ali to nije dovoljno da Srbija dobije pravo da se ponaša kao ostale normalne zemlje. Jesmo poraženi, jesmo prošli kroz najpogubniju deceniju u savremenoj istoriji, ali to još ne znači da svaki miš u balkanskoj krčmi, uključujući dugogodišnje Miloševićeve lakeje, može da trenira dostojanstvo i samopoštovanje nad pokleklim komšijama.

Da li bi Srbija smela da pristane na tu vrstu odnosa? Radikalni Srbi misle da njihovoj matičnoj državi stoji na raspolaganju model po kojem Zapad postupa prema Lukašenkovom režimu – već sada treba doneti odluku da će lideri nezavisne Crne Gore biti stavljeni na listu nepoželjnih osoba u Srbiji, i najaviti da će im imovina na našoj teritoriji biti zamrznuta. Ni uvođenje viznog režima, selektivnog, ali dovoljno efikasnog, ne treba odbaciti... Da znaju danas šta ih čeka sutra, kao da kažu oštri borci za očuvanje dostojanstva Srbije. Ali, i većini trpeljivih i tolerantnih ljudi već je dosta onih Crnogoraca koji su od jeseni 1944. do danas uspeli da u Beogradu ili Srbiji uzmu sve što revolucionarna pravda ili plemenske veze pružaju, a sada ih toliko guši zajednička država sa nama...

Zvanični Beograd se za sada opredelio za čekanje, osmatranje i mumlanje moralnih mantri, što nije dokaz mudrosti, već pre slabosti koja vodi u novi lanac ponižavanja. A upravo pokazna vežba Zapada na nama, zvana vizni režim, kao bitni sastojak tog korpusa ponižavanja, pokazuje kojim se sve mehanizmima može „boriti za svoju stvar”... Vize su, smatraju u Briselu i Vašingtonu, jedan od najubojitijih bičeva i najefikasnijih načina disciplinovanja građana ove zemlje, držanja u karantinu dok, posle niza provera, eventualno ne dokažemo da smo dostojni „prave Evrope”. Proceduru za dobijanje viza skrojili su da bude neprijatna do bola i iscrpljujuća do iznemoglosti, a u isto vreme ovaj narod pozivaju da zavoli svet koji mu je praktično zabranjeno da vidi. Saopštava se da je najviše podnosilaca zahteva za azil u svetu u 2005. bilo baš iz Srbije i Crne Gore (21 590, po čemu smo ispred Rusije, Kine, Iraka i Turske), a u fusnoti navodi da su tu ubrojani i Kosovari, koji se, znamo, u drugim prilikama ne pominju kao građani Srbije. Podsećanja radi: azil se može zatražiti zbog političkog, verskog i sličnog progona, pa je teško poverovati da se toliko građana Srbije mimo Kosova može pozvati na taj razlog. Ali, opet, ako bi Zapad, preciznije razvrstanom statistikom, pokazao da se osnovna prava na Kosovu krše u tolikoj meri da to hiljade njegovih stanovnika nagoni u ovu vrstu bega, priznao bi i kakva je situacija na teritoriji za koju je on nadležan i kojoj se sprema da da nezavisnost...

Sve u svemu, utrkivanje u šikaniranju ovog naroda, i pojedinačno i kolektivno, dobija već groteskne razmere. Osetio je to prošle nedelje na svojoj koži i dramski pisac i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti Nebojša Romčević. Video je kako je kada ć ili č, ili bilo šta drugo naše, nesavršeno, ovdašnje, zbuni savršeni EU-kompjuter, kako je malo dovoljno da postane sumnjiv toplokrvnim pripadnicima Zapada. Pošao je da održi predavanje na Sorboni, a proveo noć u ćeliji jer je francuska policija pomislila da je on „onaj” Nebojša, neznano koji, kriv ne zna se tačno za šta, ali za nešto dovoljno opasno po Francusku (čijim su ulicama, inače, tih dana tutnjali građanski nemiri) da mu tamošnja vlast izdvoji kao bezbednosnu pratnju šest vrlo naoružanih policajaca. Posle su mu se izvinjavali, tvrdili da nekog sličnog traži Haški tribunal, a da je njegova, profesorska, olakšavajuća okolnost što mu je drugačiji broj pasoša. Inače, sve ostalo mu je isto kao u zločinca. Zamalo, eto, pa bi kroz rešetke video i Hag, što je, moguće, snašlo ko zna koliko anonimnih kelnera i molera Srba pre nego što se razjasnilo da su oni možda zločinci u duši, čim su odavde, ali da nikakva nedela nisu počinili...

Srbija je tako propustila da haški apetit namiri profesorom Romčevićem kad već vojnik Mladić nije na dohvat ruke, ali je naša umetnost, sreća u nesreći, dobila novu inspiraciju.

Zbog maltretiranja naših građana širom sveta nadležni domaći državni organi ne oglašavaju se. Makar onako kako ovih dana predlaže češki ministar spoljnih poslova, ljut što SAD ne ukidaju vize građanima njegove zemlje – traži da se Amerikanci koji dolaze u Češku podvrgnu oštrijoj kontroli i da se svakome uruči letak u kome piše kakvu ponižavajuću proceduru prolaze Česi koji zatraže vizu za put preko okeana.

Defanzivnu politiku, koja je ovde prihvaćena kao stil koji, valjda, treba da označi razliku sa onim što je negovao Milošević, i Milo i Zapad shvataju pre kao nedoraslost (u čemu baš i ne greše), a u skladu sa tim se i ponašaju. U diplomatskim krugovima u Beogradu podsmevaju se „protestnom pismu” koje su naši pregovarači u Beču uručili zbog Agima Čekua. Odgovor je stigao ubrzo: političko skidanje sa poternice Interpola.

Način da se razbiju zidine geta u koji smo stavljeni može biti samo ovaj: građenje normalnog demokratskog društva i, u isto vreme, insistiranje, na sve načine, i punom snagom, da nas poštuju, i sa juga, i sa istoka, i sa zapada. Možda ovakve reči iz danas slabe Srbije mogu proizvesti samo prezrivi podsmeh kod pripadnika vele i onih manjih sila, ali se kroz istoriju, mnogo puta, pokazalo da potcenjivanje opasnosti, rizika koji preti iz frustriranosti bilo kojeg naciona na Balkanu, može lako dovesti do tragedije. Pogotovo što nam se pred nosom, iako to naši političari kriju od naroda, zatvaraju vrata Evropske unije (zaokupljene same sobom i nevoljne da se dalje širi), jedini mogući slatkiš između svih gorkih pilula koje nam se guraju u usta.

U igri karata sa sudbinom, na koju je obavezan svaki smrtnik, pripadnicima naroda na ovom delu Balkana sreća, istina, već dugo deli osmice i devetke, pik, retko kad štihove, ali vredi podsetiti kako nas je Crnjanski u „Seobama”, kroz usta starog austrijskog feldmaršal-lajtnajta Engelshofena, tamo neke 1752. godine, opisao: “...Serbi (su) čudan narod... Serbi su lakomi na počasti, vole medaliju, a za tuđina bi dušu dali. Međutim, kad primete da ih lažu i varaju, da im data reč nije održana, to pamte. U stoleća! Sa Turcima se... nose oko nekog Kosova već nekih trista šeset godina. Serbi ne zaboravljaju! To je jako neposlušna i divlja vrsta naroda.”

Nije prošlo ni 254 godine, a narod koji se poslednjih nekoliko vekova zaglavio u seobama ispod nebeskog plavog kruga opisuje se sličnim rečima. Nije jasno da li se to mi nismo uopšte promenili ili se samo nije promenio odnos sveta prema nama.