Grobljanski argumenti

U nedelju je Vojislav Koštunica, de fakto, odbio ponudu Demokratske stranke da ta stranka podrži vladu u zamenu za oročavanje vanrednih izbora; predsednik vlade rukovođen je procenom da mu sadašnja situacija odgovara i da vlada uživa parlamentarnu podršku, a to je na neki način i potvrđeno time što je u Skupštini postignut kvorum; doduše, posle nekoliko neuspelih pokušaja. Cena tog saveza ispostavljena je već u ponedeljak u vidu dalje erozije ugleda Skupštine i politike uopšte: “Dva minuta ćutanja”, “Dva minuta bruke”, kao retko kada su sve novine imale tako slične, skoro iste naslove.

Socijalisti su, dakle, požurili da krčme pokojnog Slobodana Miloševića dok još mogu i tako su overili svoj politički bankrot; pošto od njih zavisi vladina većina, uspeli su da priču o svom pokojnom predsedniku prenesu u parlament koji je, posle neobično duge pauze, prva dva dana prolećnog zasedanja, utrošio u raspravu o minutima i “kontraminutima” ćutanja i u takmičenju poslanika koji su pokojnicima vitlali kao svojim partijskim zastavama. Tragikomični performans socijalista, koji su tražili da Skupština pošto-poto oda poštu Slobodanu Miloševiću pa makar u tome učestvovalo samo njihovih tridesetak poslanika (kao što se i dogodilo), prećutno je pomogao Predrag Marković, predsednik Skupštine, koji se nije pojavio i omogućio Zoranu Anđelkoviću (SPS) da kao potpredsednik predvodi socijaliste u ovoj predstavi, a zatim su sve to ponovili, ovog puta u prisustvu radikala, koji su prvi put izneli principijelne razloge da ne učestvuju a posle isto tako principijelne da učestvuju. Zoran Anđelković je osudio one koji su iz sale “pobegli”, ali je vidno raspoloženiji bio prema onima koji su u sali ostali (DSS), makar se i nisu pridružili Anđelkoviću i drugovima u njihovoj reprizi iskazivanja poštovanja Slobodanu Miloševiću. Time je potvrdio, ako je dotle i bilo neke dileme, da se dotadašnji uspostavljeni odnos prema Vladi Srbije, DSS-u naročito, neće menjati.

Sasvim je moguće da su Demokratska stranka i Boris Tadić, dva dana ranije, pretpostavili da se srpska politika može pretvoriti u raskopavanje grobova, što je Tomislav Nikolić (SRS) i formalno potvrdio najavljujući da će ta stranka, kada dođe na vlast, Slobodana Miloševića premestiti u Aleju velikana, pošto mu je tamo mesto. I moguće je da su, imajući to u vidu, ponudili Vojislavu Koštunici savez. Ali je još mogućnije da su imali i sasvim konkretan interes, a to je da čitavu situaciju i prolećno zasedanje Skupštine iskoriste da prekinu svoj bojkot parlamenta koji je, to je još od pre jasno, doživeo neuspeh, i to ne samo zato što Skupština kako-tako ipak funkcioniše, već pre svega što uopšte nije jasna politička ideja koja je stajala iza takvog političkog projekta. Izgledalo je, a i sada izgleda, da je DS uskratio svoje prisustvo sednicama Skupštine računajući da će “odliv kadrova” u pravcu stranke Bogoljuba Karića oboriti vladu i tako dovesti do izbora bez njihovog nepotrebnog eksponiranja. Kako god bilo, Vojislav Koštunica je procenio da neće pustiti DS da se tako lako izvuče iz neprilike u koju je sama sebe uvalila, a način na koji je to učinila, nije nezanimljiv. Naime, nije odbio saradnju sa DS-om, ali je jasno rekao da će se izbori dogoditi “kada im bude vreme ili posle usvajanja Ustava” (cinici bi rekli: biće ili redovni ili vanredni), a za podršku je iskazao uverenje da će opstati postojeća skupštinska struktura koja održava aktuelnu manjinsku vladu. Drugim rečima, da nema nameru da podršku socijalista, koji nemaju vidljivih zahteva, menjaju za demokrate koji mašu nekim obavezujućim ugovorima. Kako trenutno stvari stoje, pre bi se moglo dogoditi da podršku vladi otkaže neki poslanik G 17 plus, sit svega, nego socijalisti.

“Demokratsku koaliciju”, dakle, nećemo videti, za sada, koliko god moderna bila teza da su “naši programi vrlo slični” i da je jedino što ih razdvaja upravo “sindrom malih razlika”.

Reagujući na rasprostranjenu tezu da se DSS nedopustivo oslanja na socijaliste i da je izdao demokratiju i reforme, te se sasvim približio radikalima, Slobodan Antonić, sociolog, kaže kako je reč o stereotipu, nastalom posle izbora 2000. godine – za koji nema dovoljno dokaza – po kome svi glasovi tadašnjeg DOS-a pripadaju tzv. reformskom biračkom telu.

“Sigurno je da je tada među onima koji su glasali za DOS bilo dosta i onih koji su pre glasali za socijaliste ili radikale”, kaže Antonić i to potkrepljuje izbornom matematikom: “Na izborima 1997. godine radikali su dobili milion i sto hiljada glasova, a 2000. godine samo trista hiljada. Znači, tih 800 000 koji čine razliku, sigurno nisu svi ostali kod kuće, nego su glasali za nekog drugog.”

Polazeći od te pogrešne pretpostavke da je reč o u celini reformskom biračkom telu, tumači dalje Antonić, DS je “napadao” na taj deo političkog spektra označavajući DSS kao one koji se protive reformama. Tako smo danas dobili situaciju u kojoj je DS predvodnik reformista, DSS okuplja konzervativniji deo tog biračkog korpusa, a jedan veliki deo se razočarao i vratio radikalima. Antonić ukazuje da je poslednja inicijativa Tadića prvi put da DS priznaje DSS-u određene reformske potencijale, a u tom smislu izdvaja i istup Milana Markovića, potpredsednika Skupštine, izrečene u emisiji “Upitnik”.

Motivacija Demokratske stranke za okupljanje “demokratskog bloka” sastoji se i u njihovoj, moglo bi se reći, programskoj nameri da se zaustavi “radikalizacija Srbije”, odnosno da se združenim glasovima dveju stranaka demokratskog imena suzbije narastajući rezultat Srpske radikalne stranke. Sondaže javnog mnjenja, naime, pokazuju, da radikali procentualno stoje sve bolje i bolje mada zapravo i oni gube birače, zbog toga što je osipanje birača na drugoj strani još veće. Zato u DS-u računaju da se tome suprotstave udruživanjem, imajući verovatno na umu iskustvo DOS-a, ali i preporuku istraživača javnog mnjenja, izanđalu od ponavljanja, da svađe štete i jednima i drugima; dakle, koriste onim trećima.

Međutim, Slobodan Antonić smatra da ni sa približavanjem ne treba preterivati i da mada je “neprijateljstvo pogubno po demokratiju”, ipak samostalni nastup DS-u i DSS-u doneo bi više glasova nego neka zamišljena predizborna koalicija. Iz prostog razloga što bi takva koalicija sprečila mogućnost priliva glasova ovim strankama iz pravca kojem one logično teže – DSS-u u pravcu konzervativne desnice, DS-u od onih koji preferiraju socijaldemokratiju. Sinergetskog efekta, u kome koalicija dobija više nego što je pojedinačni zbir članova koalicije (kao što je to bilo kod DOS-a), misli Antonić, ne bi bilo.

Matematička pretpostavka od koje polaze u DS-u, nudeći “prekid vatre”, podrazumeva zaustavljanje odliva birača, koji se u istraživanjima iskazuju kao “apstinenti”, dakle oni razočarani. Velika deklarativna apstinencija je konstanta politike u Srbiji, praktično oduvek je mnogo onih birača koji u raznim oblicima iskazuju svoje nezadovoljstvo sveukupnom politikom. Na primer, gotovo redovno, na pitanje “u kojeg političara imate najviše poverenja”, najviše je onih koji odgovaraju “ni u jednog” ili koji u raznim formama iskazuju svoje razočaranje pa i gnušanje “političarima” itd. Međutim, kada dođe do izbora, pokaže se da stranke ipak uspeju da najveći broj ovih “apstinenata” pokrenu da izađu na birališta, i taj fenomen je postao toliko rasprostranjen da su se istraživači javnog mnjenja već izveštili da u moru “apstinenata” prepoznaju one koji će ne samo glasati nego i da utvrde za koga će glasati.

“To vam je kao jelovnik u restoranu”, kaže Antonić. “Možda vam se ne sviđa kako kuvar kuva, ali kada ste već došli, onda postoje veliki izgledi da ćete nešto ipak da poručite za ručak.” Naš sagovornik je, dakle, uveren, da odziv na izbore koji bi se, recimo, desili ove godine, svakako ne bi bio ispod nekog srpskog proseka kada su te stvari u pitanju.

Izmene u raspoloženju biračkog tela u odnosu na izbore 2003. godine sastoje se u tome što DS (uprkos šteti koju trpi zbog rasta onih koji se izjašnjavaju kao apstinenti) ima znatno veću podršku nego na izborima i što DSS ima znatno manju. To, naravno, ne znači da su birači jednostavno prešli iz jedne stranke u drugu, već se može objasniti pre svega time da je DS sada “pojačan” glasovima onih koji su te 2003. godine glasali za G17 plus, a da DSS gubi birače jer to je neminovna sudbina, tako se bar veruje, svih tranzicionih vlada. Prema Antonićevim procenama, značajan deo DSS-ovih birača odvukla je stranka Bogoljuba Karića, i jedan deo tih birača će se možda vratiti, drugi deo svakako neće. U svakom slučaju, oni birači kojima se ne sviđa paktiranje sa SPS-om, Veljom Ilićem, Vukom Draškovićem, već su se udaljili od te stranke i ostalo je jezgro kojem to ne smete. U DSS-u ne pokazuju znake da su takvim stanjem stvari nezadovoljni, pre bi se reklo suprotno. Pozicija “na sredini” političkog spektra čini ih neizbežnim političkim partnerom i u statusu “stranke sa najvećim koalicionim kapacitetom” neskriveno uživaju. Otud crpu snagu, a ne iz podrške birača koja je, ako je verovati istraživanjima, pretrpela smanjenje do gotovo zastrašujućih razmera, što je verovatno bilo posledica pojave stranke Bogoljuba Karića, a može se očekivati da će njenom marginalizacijom nešto da se promeni u korist DSS-a.

Postoji i drugi razlog zbog čega je DS mnogo više zainteresovan za zaustavljanje tekućeg trenda “radikalizacije” Srbije. Naime, pogled na grafikon pokazuje da su krivulje SRS-a i DS-a skoro perfektno simetrične, odnosno da kada radikalima raste rejting, DS-u za toliko opada i obratno. DSS nema taj problem, njihov rejting, mada drastično smanjen, stabilan je i ne zavisi od (ne)popularnosti SRS-a.

Zaključak je da će se Demokratska stranka bar još neko vreme morati da zadovolji ulogom opozicije. U parlamentu ili van njega. I to uz neprijatno priznanje da, prvo, savez DSS-a sa socijalistima i nije toliko neprirodan, i drugo, da se i pored toga stranci Koštunice mora priznati neki “reformski kapacitet”.

Što se DSS-a tiče, oni su već dovoljno kažnjeni gubitkom podrške birača. To ih trenutno ne sekira, ali jednom će im se to osvetiti.

Filip David, profesor Fakulteta dramskih umetnosti Privid jedinstva - Ne, ne verujem. DSS je po svojim programskim opredeljenjima mnogo bliži radikalima. Koalicija DS-a i DSS-a samo bi stvorila privid o tobožnjem jedinstvu “demokratskog bloka”. Pravi spas je u promeni raspoloženja birača prema idejama i programima koji nas udaljavaju od evropskih i civilizacijskih vrednosti. Mirjana Bobić-Mojsilović, novinar Naredba iz Brisela - Mislim da je svaka pružena ruka dobra za Srbiju i ne treba je odbaciti. Dobro je da demokratske stranke najzad počnu da sarađuju, da prestanu da se pljuju i mrze ma čime da je to motivisano. Čak i pod uslovom da im je to naređeno u Briselu. Slaviša Orlović, politikolog DŽentlmenski sporazum Vlada ove dve stranke bi sasvim sigurno mogla stabilizovati prilike na duži rok i učiniti bržom i izvesnijom evroatlantsku integraciju i demokratsku konsolidaciju Srbije. Nepotrebno je i kontraproduktivno iscrpljivanje energije u njihovom međusobnom konfliktu na pitanjima oko kojih nema suštinskih razlika. Na njihovim nesporazumima profitiraju radikali. Ozbiljni političari ne smeju dozvoliti da se na državnim pitanjima kupuje vreme i gradi rejting. Nije u pitanju samo opstanak vlade već pre svega njena efikasnost, ali i opstanak i dalja izgradnja države. Veću saradnju ove dve i drugih stranaka slične programske orijentacije, verovatnije je očekivati nakon sledećih izbora. Wihov yentlmenski sporazum, uz novi Ustav, može trasirati taj put. Jer, alternativa tome je vlada SRS-a i SPS-a sa ili bez DSS-a. Marko Blagojević, CESID Prirodna koalicija - Svakako da bi koalicija DS-a i DSS-a bila prirodna i svakako da bi birače motivisala da izađu na izbore i glasaju za takvu opciju. A da li bi bila spasonosna, to svakako zavisi od toga kako bi radila u budućnosti. Ja to sad ne mogu da znam. Slavenko Terzić, istoričar Nema “dve Srbije” - Ne vidim da bi takva koalicija bila spasonosna jer ne mislim da je dovoljno argumentovana teza koja snage u Srbiji deli na “demokratske” i “nedemokratske” ili još gore ne “dve Srbije”. Smatram da sve stranke koje se koriste zakonskim sredstvima imaju prava da ravnopravno učestvuju u političkom životu i prave političke saveze bez etiketiranja. Ne smatram da bi ovakav savez bilo šta radikalno promenio u političkom životu Srbije iako znam da se na tome iz inostranstva jako insistira.