Ostajući vezan

Ko (malo) duže pamti, setiće se lako dr Dragana Klaića iz vremena jedinstvenog jugoslovenskog kulturnog prostora koji je zagovarao i zdušno podržavao zajedno sa, recimo, svojom drugaricom iz rane mladosti Borkom Pavićević. Uvek je važio za vrsnog teatrologa i, svakako, eruditu koji je imao bogata znanja potvrđena i na papiru: doktorirao je na Jejlu istoriju pozorišta, dramsku književnost i kritiku, a kasnije, u bivšoj Jugoslaviji, objavio čitav niz knjiga o teatru, kao i mnoge tekstove u brojnoj periodici na više stranih jezika. Pre nego što je definitivno napustio Jugoslaviju 1991. godine, Dragan Klaić je bio profesor na Katedri za pozorište Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Već dugo živi i radi u Amsterdamu, takođe kao profesor. Prošle nedelje je u Centru za kulturnu dekontaminaciju predstavio svoju autobiografsku knjigu “Vježbanje egzila” čiji sam naslov dovoljno govori. Pa, ipak, vredi se upustiti i u neke detalje...

Iz Beograda ste otišli 1991. i evo vas natrag, i to javno, na svojoj književnoj promociji, posle dobrih petnaest godina: zbog čega ste izabrali baš ovaj trenutak?

- Dolazio sam i ranije, privatno i javno. Godine 1997. govorio sam u Centru za kulturnu dekontaminaciju i držao predavanja na Univerzitetu umetnosti. Posle pada Miloševića dolazio sam u više navrata, obično da držim predavanja i seminare studentima FDU-a, poslediplomcima Univerziteta umetnosti i profesionalcima u kulturi, što je, na kraju krajeva, bio razlog i ove moje poslednje posete.

Otkud ta jaka potreba da zabeležite i od zaborava otmete sopstveno izbeglištvo; tačnije, svoj odlazak iz Jugoslavije, zemlje koje već dugo nema?

- Najpre, knjiga je upravo objavljena u Zagrebu gde su i pre rata izlazile neke moje knjige. Kad ta knjiga već ne može da se kupi u beogradskim knjižarama – dok hrvatske novine mogu u svakoj trafici, a hrvatska vina i čokolada u svakoj bakalnici – bilo mi je milo da se na nju bar ukaže razgovorom u CZKD-u i da se kutija s tridesetak primeraka, privatno dopremljena iz Zagreba, tom prilikom brzo razdeli.

Odlazak naprečac iz Beograda 9. novembra 1991. ozbiljna je razdelnica u mom životu. To je onaj trenutak kada je ilegalno polupredsedništvo SFRJ rešilo da muškarcima, vojnim obveznicima, treba dozvola vojnih vlasti da bi išli u inostranstvo. Nisam hteo da pristanem da neki kapetan ili major JNA odlučuje da li mogu na simpozijum teatrologa ili neki pozorišni festival. Spakovao sam se i odleteo za Beč pre nego što je ta odluka sprovedena. Naravno, o tome da bih iz Beograda možda morao da odem, razmišljao sam i ranije, kada sam se kasnih osamdesetih osećao sve više kao unutrašnji emigrant pod naletima nacionalizma i dosta jasno predviđao kuda nas vodi Miloševićeva politika, zajedno sa ostalim simultano eskalirajućim nacionalizmima.

Nemam naviku da vodim dnevnik i nisam navikao da pišem javne tekstove o sebi. Posle nekoliko godina života u Amsterdamu, razmišljajući o sebi pre i o sebi u tom času, o tamo i ovde, počeo sam da pišem nekoliko autobografskih i reflektivnih eseja. Zatim je došlo bombardovanje NATO-a u proleće 1999. i pad Miloševića u jesen 2000. godine. U međuvremenu je u mojim tekstovima bilo sve manje pozorišnih tema a sve više mojih ličnih prisećanja i razmišljanja o vlastitom egzilu u odnosu na druge egzilante, u prošlosti i danas. Knjiga koja je iz tih tekstova, zgusnutih i povezanih, nastala posle dosta menjanja i doterivanja, može se razumeti kao memoarski esej ali i kao esej o poslejugoslovenskom egzilu, ili, uopšte, specifičnostima egzila posle hladnog rata, u ovom vremenu globalizacije, ubrzane mobilnosti i Interneta koji su relativizovali pojmove tamo i ovde, kod kuće i u tuđini.

Kome se, pre svega, a prema vašem sudu, vi svojom autobiografskom knjigom obraćate? Verujem ne samo starim znancima i ovdašnjim prijateljima s kojima ste ionako sve ove godine bili on line?

- Knjiga zaista nije prvenstveno namenjena znancima i prijateljima: oni već dosta znaju o mom egzilskom životu i predegzilskoj prošlosti, o mojim stavovima i sudovima. Imao sam na umu evropskog, pa i američkog čitaoca koji je mogao da prati u televizijskim reportažama i novinskim člancima sve konvulzije raspada Jugoslavije, od mitinga istine do Miloševićevog pada, a da pri tom nikada ne izgradi neki postojani referentni okvir koji bi mu olakšao razumevanje tog surovog i nasilničkog procesa. I mislio sam na čitaoca koji sreće oko sebe egzilante, postjugoslovenske i druge, a ne ume da se stavi u njihovu poziciju i teško razume dvojnost njihovog položaja, neizbežnu raspolućenost. Čak i ako može da pojmi njihov život u egzilu, teško može da nasluti kakav je on bio pre odlaska.

Zanimljivo, ali vašu, da tako kažem, srpsku priču objavili su hrvatski izdavači: vaš izbor, pretpostavljam, pitanje je samo – zbog čega, ili zbog čega sve?

- Zašto srpska priča? Otkud vam ta etiketa? To je moja priča, ni srpska ni holandska. Knjiga je, uostalom, pisana na engleskom koji je moj glavni radni jezik već preko 30 godina, a objavljena je prvo na holandskom u Amsterdamu pre dve godine. Bilo mi je stalo da i čitaocima u bivšoj Jugoslaviji ponudim uvid u svoje egzilsko iskustvo jer se o njemu dosta piše i govori u stereotipima. Prvo sam nudio rukopis nekolicini beogradskih izdavača koji nisu pokazali nikakav interes a možda ga nisu ni pročitali. Jedan ljubljanski izdavač odustao je jer nije dobio subvenciju Ministarstva kulture. Moj bivši student Predrag Lučić poručio mi je da je Feral Tribune na rubu propasti pa ne može da objavi knjigu. Goldstein iz “Antibarbarusa” brzo je pročitao rukopis i odlučio se da ga objavi, a našao je i novac, to jest dobio je potporu dve inostrane fondacije koje bi, naravno, bile spremne da pomognu i nekom drugom izdavaču da im se obratio sa pristojnim predlogom i uverljivom kalkulacijom.

Da, “Vježbanje egzila” pisali ste na engleskom jeziku i, kako se u knjizi može videti, naslov(i) su u originalu bili: Dom je tamo gde su prijatelji i Egzil između Interneta i ikea stolova – oba ukazuju na udaljenost koju ne priznajete: u stvari, koliko je još nostalgije u vama?

- Nimalo. Ranije, kada sam još živeo u Beogradu i duže odsustvovao iz njega, bivao sam nostalgičan. Ko čuva moja pisma iz Londona, sa Jejla ili iz Novog Meksika, mogao bi to da potvrdi. Posle odlaska 1991. nikad nisam osećao nostalgiju već, pre svega, gorčinu, gnev, gađenje, empatiju sa žrtvama progona, etničkog čišćenja i nacionalističkog besnila, brigu za ugrožene prijatelje u Sarajevu, Beogradu, Novom Sadu ili Zagrebu. Mislite li da upad nacinacionalista na javnu tribinu i šamaranje kolega univerzitetskih profesora koji govore o ljudskim pravima izaziva nostalgiju? To se dogodilo u Novom Sadu, gradu u kome sam odrastao, i to posle Miloševića, znači u obnovljenoj demokratiji. Pa sad da me obuzima čežnja za Dunavom plavim i Petrovaradinskom tvrđavom?

Ne, dom je stvarno tamo gde su prijatelji, znači za mojim IKEA stolom u Amsterdamu, na Internetu svake večeri, nekada je on u Londonu ili Berlinu, nekad u Bohinjskoj beli, u Rovinju, nekom beogradskom stanu ili, kao pre nekoliko večeri, u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Ali, osećati se negde dobro večeras, ne znači sutra ili sledeće sedmice neizbežni napad nostalgije za tim istim mestom i društvom, već potragu za novim, sličnim ili drugačijim iskustvom drugde.

Zbog čega ste odabrali baš od svih lepih gradova Evrope upravo Amsterdam da u njemu živite i radite, naučili ste i holandski, jedan težak jezik na kojem ste studentima predavali poslednjih godina pozorišnu umetnost?

- Amsterdam sam voleo od prve posete daleke 1967. godine. Tu sam često dolazio i stvorio krug prijatelja. Kada sam razmišljao o odlasku iz Beograda, Budimpešta mi je bila blizu a govorim i mađarski; u SAD sam i ranije predavao na univerzitetima kao gost, i to je opet bila opcija. Ali Amsterdam mi se sve više ukazivao kao prijatan, otvoren grad, ozbiljna kulturna metropola gde se može ponovo početi kao stranac. Onda se pojavila i ponuda za pravi posao – da postanem direktor Holandskog teatarskog instituta, reorganizujem ga, proširim i izgradim koncepcijski i programski kao ključnu evropsku pozorišnu ustanovu. Imao sam sreće, eto. Pri čemu se još jednog stranog jezika nisam bojao. Već preko deset godina predajem na holandskom a od studenata uvek tražim da me ispravljaju. Ako oni nešto mogu da nauče od mene, mogu i ja od njih.

Iz vaše knjige vidimo da ste čovek kojeg mesto ne drži, neko ko je u stalnom kretanju i susretanju ljudi: stvar posla ili vaše prirode?

- I jedno drugo. Opet putujete, zgražavao se jednom Mihiz nada mnom u Ateljeu 212, zar ne znate da su ljudi u prošlosti kretali na put samo iz najveće nesreće!?! Meni je putovanje uvek bilo povod za radost. Prošle jeseni bio sam, recimo, mesec dana u Istanbulu, hteo sam da istražim tamošnju kulturnu konstelaciju i njene perspektive povezivanja sa Evropom. Uskoro opet idem u Istanbul na sastanak mreže IETM gde će moj analitički izveštaj (koga interesuje: http://njnjnj.eurocult.org/lab/labcat.asp?id=6) poslužiti kao povod za debatu o daljem razvoju kulturne politike u Turskoj i međunarodne saradnje s turskim kolegama. Iako još uvek istražujem teatar i redovno pišem o njemu, sve više se bavim kuturnom politikom i o tome predajem na Lejdenskom univerzitetu i drugde.

Putovanjima markiram i istražujem evropski kulturni prostor koji se polako pomalja na ruševinama gvozdene zavese i posustalih nacionalnih država kao integrisana zona stvaralaštva, ideja, sećanja i sve složenijih saradničkih projekata. Evropa nije samo tržište ni monetarna unija, a politička zajednica može da postane jedino ako se ostvari evropsko civilno društvo. Kultura je za taj posao najvažnija jer ne možemo imati poverenja u svoje sugrađane Evropljane na osnovu neznanja, revandikacija, stereotipa i predrasuda koje još uvek prevlađuju kad se misli o takozvanim strancima. Kulturne razlike ostaju fascinantne u Evropi, od Moskve do Dablina i od Nikozije do Trondhajma, koliko i sposobnost da se one uvažavaju, razumeju i prevazilaze u zajedničkim projektima a da pri tome ne kapituliramo pred homogenizujućim i uniformišućim pritiscima kulturne industrije.

Ali Zapadna Evropa puna je i prepuna ljudi, tačnije izbeglica sa Istoka, to znači i iz gotovo svih država bivše Jugoslavije. Tamo se, u toj bogatoj i nadmenoj Evropi, još uveliko ježe na pomen, recimo, Srba, bije nas veoma loš glas: kako ste se vi izborili s tom ozloglašenošću?

- Nemojte da me upisujete u Srbe. Meni je svako nacionalno opredeljivanje strano. U knjizi ste mogli da vidite tezu da me je moje istočnoevropsko poreklo, s precima koji su pre 80-100 godina u Beograd i Sarajevo došli iz današnje Mađarske, Rumunije, Ukrajine i Poljske, pripremilo da budem Jugosloven i ta mi je etiketa odgovarala jer nije bila nacionalna. Sad kažem da sam post-Jugosloven, jer Jugosloven ne mogu više da budem. I kažem da sam Amsterdamac, jer Amsterdam volim i dobro poznajem, sutra bih mogao da počnem da radim kao turistički vodič. Da kažem da sam Holanđanin, slagao bih. Holandski državljanin jesam. Ali sutra bih mogao da postanem amsterdamski egzilant u Barseloni i bio bih spreman da počnem da učim španski i katalonski.

A što se bogate i nadmene Evrope tiče, u njoj je i puno siromaštva i beznađa, a izbeglice su mahom iz Afrike i Azije i one su mnogo češće žrtve diskriminacije nego mi s Balkana. Gluposti i nacionalistička nabusitost ponekad se ispoljavaju kao uopštena razdraženost na Srbe. Ne mogu da kažem da sam ja lično imao s tim neprijatnosti, ali nerviranja jesam. Češće se dešava da moje promišljanje Evrope kao kulturnog projekta – tako se zove jedna moja skorašnja knjiga – izazove gnev nekog Danca, Baskijca, Litvanca ili Rusa. Pošto ostrašćenih nacionalista ima svugde. Ovde su njihove primarne žrtve Marokanci, a ne Srbi.

Naravno, vi u Amsterdam niste ni stigli kao neko kome je utočište očajnički potrebno: ipak ste došli s doktorskom diplomom američkog univerziteta Jejl i s bogatim CV-jem koji vas preporučuje kao, pre svega, izuzetnog teatrologa: da li je sve to značilo i – vrata su ti širom otvorena?

- Posao u Amsterdamu ponuđen mi je 1991. i tada nisam bio jedini stranac na čelu neke istaknutije holandske kulturne ustanove. Danas se to verovatno ne bi dogodilo. I u Holandiji se poslednje četiri godine promenila društvena klima, javni govor postao je osoran i grub, opsesije identitetom ispoljavaju se kao netrpeljivost, migracija se doživljava kao opasnost a ne kao prednost, obogaćenje. Vrata nisu širom otvorena stručnjacima pa oni i ne dolaze, a i stranim studentima sve je teže da se gnjave s dozvolama i birokratijom pa se klone ovdašnjih univerziteta. I u Holandiji ima malodušnosti i uskogrudosti, naravno na vlastitu štetu.

U knjizi čitamo da ste bili u stalnoj vezi s prijateljima iz bivše Jugoslavije, ali saznajemo da za pojedine takve više ne želite da znate, recimo za LJubišu Ristića, Ristića s kim ste nekada vi i Borka bili nerazdvojni, onako baš pravi levičari u pozorištu i u životu: kako je moguće da je politika kasnije toliko podelila ljude, u vašem slučaju najbolje prijatelje?

- Kao i svi, i ja sam izgubio neke prijatelje u političkim neslaganjima. Neki su ubijeni u ratu, neki su umrli u međuvemenu. Ili se ubili. U knjizi sam pokušao da napravim bilans. Nasuprot nekoliko izgubljenih, stoji prilična grupa novostvorenih prijatelja, pogotovo mlađih od mene. Ali, istina je, bivši prijatelji još uvek svraćaju, u snove. Pa i LJuša.

Takođe se u knjizi u jednom trenutku osvrćete na pisanje Petera Handkea o Srbiji zamerajući mu navijačku patetičnost. Mislim, šta znači, po vašem shvatanju, voleti Srbe, da li je to moguće, da li je to uopšte legitimna emocija?

- Zameram ja Handkeu više od toga. Ali da odgovorim na vaše pitanje: moći voleti Srbe ili Dance, Čehe ili Ruse, onako sve zajedno, u principu i na gomili, značilo bi da se mogu mrzeti Hrvati, Norvežani, Slovaci, Čečeni, svi odreda, kolektivno, đuture. Ta mi je ideja sasvim strana. LJubav je emocija vezana za pojedince, a ne za nacije i druge konstruisane grupne identitete. Da li vi možete da volite odžačare? Poslastičare? Urednike kulturnih rubrika? Da mrzite sve Pančevce?

Posle toliko godina, kako vam Beograd, Srbija i svi mi ovde, uopšte izgledamo?

- Dezorijentisano. Uragan razaranja još nije saniran, ni u glavama niti materijalno. Još uvek vidim tragove one jugoslovenske nadmenosti kada smo mislili da smo kao čelnici nesvrstanosti jako važni u svetu. Mnogi i danas precenjuju značaj i važnost Srbije i kao aktivnog činioca evropske politike i kao žrtve tuđe pizme. A pri tom su ravnodušni prema tuđoj nesreći i s prezirom gledaju na tuđa postignuća. Ne vidim ozbiljan politički projekat. Kultura i obrazovni sistem ubogaljeni su emigracijom sposobnih, nametnutom izolacijom i opsesivnim paranoidnim nacionalizmom. Svaki put kad dođem, vidim da se masovno gubi vreme. Dramaturgija kruga. Postojana krhkost institucija. S jedne strane, divljaju privatizacija, korupcija, malverzacije nekretninama i stranim kreditima, to su oni koju su se “snašli”. S druge, frustrirani mladi svet kome su ukrali budućnost i vlastitu zemlju a kojeg ne puštaju da pređe granicu pa o svetu mora da sudi na osnovu MTV-a, Interneta i zavereničkih budalaština u Kuriru i sličnim publikacijama. Između njih mnogo zbunjenih, umornih, pomalo ošamućenih ljudi i nešto malo osiromašenih profesionalaca koji pokušavaju da rade svoj posao najsavesnije što mogu.

Sve skupa, vaša knjiga jeste ipak jedna tužna priča ali sa srećnim krajem: okončavate je 5. oktobra, do tad je bilo bitno, do tog trenutka?

- To nije samo tužna priča. Naprotiv, bilo mi je važno da dokažem da egzil donosi i dobre stvari, dragocena iskustva koja kod kuće ne bi bila moguća. Klonio sam se stereotipne slike egzila kao zbira nesreće i patnje. To je, dakako, deo ukupnog egzilskog iskustva od Ovidija – ali samo deo. Miloševićev pad je logičan kraj. Od tada se ne osećam kao egzilant već kao migrant.

Danas Miloševića izvesno više nema. Da li njegovim odlaskom priče onih koji su otišli zbog njega iz Srbije gube na aktuelnosti ili je, naprotiv, ovo tek trenutak da se čitavo ono vreme do kraja iznese, objavi, pa time i zaokruženo stavi negde u stranu?

- Šta se poslednjih petnaestak godina događalo, tek će ući u literaturu. Mnogi detalji će se tek pojaviti, drugi će se pažljivo ukloniti. Kako je jedna zemlja straćila 20. vek i zbrisala većinu svojih postignuća ostvarenih tokom tog veka – to je dugotrajna tema za naučnike, pisce i umetnike. To nije zatvorena sveska već tek početak. Budite strpljivi, oporavak je tek počeo, a trajaće dugo