Zašto gejak mlati geja

Stvarno je dirljiv napor g. Vlade Petrića, nekada našeg sineaste, a sad, pretpostavljam, superiornog Amerikanca željnog da, eto, nas, primitivnu rulju sa Balkana – prosvetli velikim američkim dostignućima osvojenih seksualnih, socijalnih i svih drugih sloboda i prava homoseksualnih – protiv čega ja inače nemam baš ništa protiv.

No, da se prvo objasnimo oko naslovnog dr Sokaridesa. Lično sam ga upoznao kao predsednika NARTH-a (Američko udruženje za istraživanje i terapiju homoseksualaca) maja 1993. u San Francisku na njihovoj godišnjoj konferenciji, gde sam i ja nastupio sa svojom teorijom. Prvo da kažem: dr Sokaridesov pristup je bio jako uprošćen, tako da se on nije mogao ni približiti rešenju enigme i problema istopolne seksualne orijentacije. Drugo, ne znam zašto g. Petrić kontekstu savremenog međupsihijatrijskog „rata” oko naučne kvalifikacije homoseksualiteta – sa dr Sokaridesom povezuje i dr Edmunda Berglera, koji je bio profesionalno aktivan između 1938. i 1969. godine(?). Taj „rat” se, inače, u osnovi vodio između manjine psihoanalitičara, vođenih g. Petrićevim trećepomenutim “neprijateljem” dr Irvinom Biberom – i većinskih pro-homoseksualnih „genetičara” – koji za svoj stav nisu imali baš nikakvu dokazivu teorijsku osnovu, tako da za svoj pro-gej plauzibilni pristup („niko nije kriv”) – i pored ogromnih uloženih napora, ni do danas nisu mogli naći ni jedan jedini održivi dokaz.

Kako je bilo moguće da se pro-gej „genetičari” ispostave kao većinska psihijatrijska grupacija? Lepo: veliki preteča gej-ideologije Alfred Kinsi, školovani entomolog i najveći statističar ljudske seksualnosti – razjasnio je još nekih dvadesetak godina ranije homoseksualnoj Americi da oni tu nisu nikakva zanemarljiva manjina, budući da su njegova statistička istraživanja na vrlo velikim zasebnim uzorcima od preko 5 000 muških i ženskih odraslih anonimnih ispitanika bele rase – ukazala da je u muškom uzorku njih čak 37 posto priznalo da su doživeli orgazam bar u jednom homoseksualnom odnosu, dok je njih 30 posto navelo da je takav orgazam doživelo više puta.

U ženskom, pak, uzorku, učestanost homoseksualnih orgazama je bila približno tri puta niža, tako da je 13 posto ispitanica priznalo doživljeni bar jedan orgazam u homoseksualnom odnosu, a njih 9 posto da su takve orgazme imale više puta.

Što se učestanosti iste pojave u samoj psihijatrijskoj profesiji tiče, procene na koje se moglo naići u psihijatrijskoj literaturi – sugerišu postojanje natprosečne učestanosti, bar kod muškog dela psihijatrijskog korpusa. To je donekle prirodno, jer suočavanje znatnog postotka mladih ljudi sa tako krupnim intimnim problemom, po relativno skorašnjim američkim podacima, uzrok je čak 6,5 puta veće stope samoubistava homoseksualnih adolescenata u odnosu na heteroseksualne. Stoga nije čudno ni to što se i natprosečno visok postotak njih usmerava na studije psihijatrije. To potvrđuju i eksplicitna stanovišta pojedinih psihijatara. Tako, na primer, psihoanalitičar G. Henri je još 1937. tvrdio da “malo ljudi izbegne otvoreno homoseksualno iskustvo u nekom periodu svog života”, a psihijatar Robins, koji je inače eksplicitno odbacivao homoseksualno “zdravlje” – ipak je dopuštao činjenicu “postojanja prolaznih homoerotskih epizoda u gotovo svačijem životu”.

Imajući navedeno u vidu, može se shvatiti zašto je i kako moralo doći do “blistave” gej psihijatrijske pobede od 14. decembra 1973. na Odboru poverenika Američke psihijatrijske asocijacije (APA), kada je homoseksualitet skinut sa zvanične APA liste psihijatrijskih poremećaja koja se registruje u sklopu DSM (Dijagnostičko-statističkog priručnika APA) koji posle služi praktično svim psihijatrima sveta takoreći kao “Sveto pismo” za dijagnostikovanje svih psihijatrijskih poremećaja. Sledstveno, kad se neko psihijatrijsko stanje izbriše iz spiska DSM poremećaja – kao što je to bio slučaj sa homoseksualitetom, onda to stanje preko noći postaje “brend mentalnog zdravlja”.

Inače, prof. dr Irvin Biber (umro 1991) postao je veliko ime analitičke psihijatrije kada je 1962. godine na čelu brojnog tima s Kolumbija univerziteta objavio empirijsku studiju kojom je na uzorku od 106 homoseksualnih pacijenata pokazao da su svi oni odrasli uz sledeći porodični obrazac: odsutni ili marginalizovani otac, i tzv. CBI majka (što znači u odnosu na muško dete: bliska, vezujuća i intimno-kontrolišuća). Obrnuta, ali jednako sistematska situacija lako se zatim mogla identifikovati i za model svakog uzorka lezbijske populacije: marginalizovana ili odsutna majka i – dominantan i kontrolišući otac.

U oba slučaja uzrok je isti: detetu u osetljivom životnom dobu pred pubertet ili tokom ranog puberteta, incidentno ili sistematski autoritarnim stavom nameće se osećaj anksioznosti incestne ili druge seksualne krivice – i to uvek od strane osobe koja je za to dete (po Frojdu) od prvih godina života bila u fokusu njegovih ili njenih nesvesnih tzv. nežnih struja infantilne seksualnosti – tj. od strane roditelja ili staratelja suprotnog pola. Dakle, ni g. Petrićev vickasti kolega, koji se “ne seća ni oca ni majke, a počeo je da se uzbuđuje čim je prvi put video tuđ muški organ” – sigurno da nije rastao na drvetu, već uz neku autoritarnu ženu koja je svojim stavom kod njega uzrokovala anksioznost seksualne krivice, što se on trudio i uspeo da “zaboravi”.

Zatim je, kod prohomoseksualnih „genetičara” „alarmna lampa” počela jače da svetli – kada je jedan veći skup američkih psihoanalitičara tokom 1964. godine, jednoglasno zaključio sledeće: “Homoseksualitet predstavlja adaptacionu posledicu (autoritarne) zabrane heteroseksualne aktivnosti, što uključuje pre pitanje moći nego seksualnosti po sebi.”

Najzad, kad se, kao još eksplicitnija na istim osnovama, 1973. god. pojavila nova knjiga Irvina Bibera pod naslovom: “Homoseksualitet kao adaptaciona posledica poremećaja u psihoseksualnom razvoju”, gej-lobi američke psihijatrije odlučio se da pređe u ofanzivu, te da se jednom zauvek normativno oslobodi naučno neosporivih “pretnji” psihoanalitičara.

Za taj posao su u APA prethodno svakako bile obavljene nužne promene u kadrovskoj strukturi administracije, i posebno, u sastavu Odbora poverenika kao izvršnog tela APA, što i nije bilo teško postići, jer se ni tamo (kao ni ovde) profesionalci od formata ne otimaju za funkcije. Jasno, odluka o „normalizaciji” ili „depatologizaciji” homoseksualiteta doneta je ekspresno, mada, kako kaže g. Petrić „posle iscrpne rasprave, uz konstataciju da ljudski geni mogu biti poremećeni kao svaki drugi element živog organizma”. Jedini problem koji se tu za gej-lobiste i g. Petrića sada javlja – jeste činjenica da ni posle svih revolucionarno-sofisticiranih genetskih istraživanja tokom 33 godine nakon te gej-psihijatrijske „oslobodilačke revolucije” (sada već svetskih razmera) – nije se mogla pronaći apsolutno baš nikakva veza između genetike i seksualne orijentacije. Ali, kako vele: baš ih za to i briga! – važno je da su postali „brend” psihoseksualnog zdravlja i na Zapadu, a i kod nas – uskoro sa svim socijalnim privilegijama koje im po osnovu bračnog statusa sleduju.

No, da se vratimo gej-psihijatrijskom “danu D”. Ono što mi laici znamo o tome, jeste da je za obrazloženje APA odluke o “normalizaciji” homoseksualiteta bio zadužen dr Ričard Špicer, tada zaposlen u APA administraciji kao stručnjak za kompjutersku klasifikaciju psihijatrijskih poremećaja. Dr Špicerova, za sve homoseksualne osobe na svetu: konačno normalizujuće – božanska, a po kontradiktornosti i gluposti epohalno – svevremena rečenica (koja je ušla u DSM – 2R priručnik za sve psihijatre sveta), glasi ovako: “Homoseksualitet je sam po sebi jedan od oblika seksualnog ponašanja, koji, zajedno s drugim oblicima seksualnog ponašanja koji nisu psihijatrijski poremećaji – ne treba da bude uvršten u zvaničnu listu psihijatrijskih poremećaja – budući da ne izaziva redovno subjektivno osećanje uznemirenja i jada, a niti je redovno povezan s nekim opštim oštećenjem socijalne efemtivnosti i funkcionisanja. Iz pouzdanih katoličkih krugova u Austriji početkom 2002. god. bio sam obavešten da se dr Ričard Špicer zvanično pokajao i (indulgencijom) iskupio za svoj ovde navedeni doprinos vladajućoj “normalnosti” homoseksualiteta, a majka Crkva mu je, eto, oprostila taj “mladalački nestašluk”.

Dalje, ne razumem baš G. Petrića kakve je “paradoksalne vidove” imala ta hajka iz 1970. protiv homoseksualnih, ni zašto su bile strašne primedbe lingvista na uvođenje eufemizma “gej”, a niti to u čemu su transvestiti bili toliko obespravljeni da su morali da organizuju nerede 1969. godine, o čemu piše g. Petrić (?!). No, s druge strane, boraveći više puta u Americi tokom prethodne dve decenije, mogao sam (pre svega, prateći medije i čitajući po bibliotekama odgovarajuću literaturu) – da se dobro upoznam šta znači američka hajka na zadatu temu.

Sećam se i kad je predstavnik vašingtonske NGO “Media transparencdž” izjavio 1993. u TV-intervjuu da je u 700 najvećih američkih medija raspoređen isti broj gej-lezbijskih cenzora sa zvanjem novinara, koji imaju samo zadatak da ne dopuste da nijedan tako kontrolisan medij objavi za gej-lezbijske interese ma koju nezgodnu vest (kako grandiozna demokratija s orvelovskim gej-kontrolorima – a i u većini naših medija je sličan slučaj !).

Zapamtio sam i više slučajeva da su studenti bili izbacivani sa studija zbog “delikta” mišljenja izjavom da homoseksualnost nije normalna pojava.

Znam da je ubrzo nakon uspešne “depatologizacije” homoseksualiteta APA javno i sistematski počela da preti oduzimanjem dozvola za rad onim svojim članovima koji bi se (i na zahtev pacijenata) drznuli da pokušaju psihoterapeutski tretman homoseksualnosti, itd.

S druge strane, nije sporno ni da je užasno videti u Beogradu scenu kako crnokošuljaši tuku motkama homoseksualne demonstrante. No, isto tako, ako je svačija seksualna orijentacija (kakva god bila) privatna stvar ili problem svog “vlasnika”, čemu onda isprobavati strpljenje onih koji to ne mogu i neće da razumeju i prihvate kao normalnu javnu pojavu? Očigledno da se tu implicira da smo mi, Balkanci, tu samo da apsorbujemo sve “civilizacijske tekovine” koje stižu sa Zapada, jer: što da mislimo svojom glavom – kad Veliki brat misli umesto nas!

Lično nemam ništa protiv g. Petrićevog verovanja u veličinu, bilo filmskih, bilo pak efektivnih homoseksualnih ljubavi. Ali za razliku od njega, znam da za gej-lezbijski američki san o otkriću “gena homoseksualiteta” nema baš nikakvih šansi ni za milion godina, jer ta stvar prosto nema nikakve veze sa genetikom, budući da se uvek i samo stiče na bazi tragično “odnegovanog” psihijatrijsko – pedagoškog neznanja. Kako, dakle, za pro-gej njishful-thinking floskule g. Petrića nema leka, to se nećemo dalje baviti ni prezentacijom protivdokaza.

Najzad, ono što me jedino stvarno užasava kad su u pitanju nesporazumi na ovu temu, jeste činjenica da usled tematski relevantnog i totalnog i globalnog neznalaštva same psihijatrijske profesije – svake godine mnogo miliona mladih ljudskih života u svetu besmisleno ispada iz reproduktivne funkcije i porodično osmišljenog životnog puta. To je taj globalni zločin protiv ljudskog roda koji je od početka poslednje četvrtine 20. veka do danas i ko zna dokle unedogled, APA priuštila sebi da lansira prvo svojoj naciji, pa onda i celom čovečanstvu – uz prihvaćenu zločinački sramno – ponižavajuću šegrtsku podršku od strane svih drugih nacionalnih psihijatrijskih asocijacija u svetu, uključujući i našu, srpsku. No, o svemu tome mnogo više u mojoj novoj knjizi o homoseksualitetu pre svega kao (I): uvek tragičnoj roditeljskoj grešci, i kao (II): megazločinu savremene psihijatrije. Knjiga će se već početkom maja naći u knjižarskim izlozima.

Jovan Veljković