Pozivi i odzivi Jovanki Broz

Posle petnaest godina plitkih „prvotravanjskih šala”, Hrvati su konačno poverovali koliko bizarnoj, toliko i nostalgičnoj „aprilili” priči. Kako i ne bi kad je „stigla iz Beograda”, a objavio ju je tiražni zagrebački „Večernji list” s naznakom ekskluzivno, skandalozno, kontroverzno... Vest je u zagrebačku redakciju stigla sekund „uoči zaključivanja izdanja”, a svi koji su je pročitali ostali su bez daha. Jovanka Broz se tačno u podne helikopterom spušta na livadu ispred rezidencije svog pokojnog supruga, predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, u Kumrovcu. Zagorci su bili oduševljeni, posebno lokalni ogranak društva „Josip Broz Tito”, a vrlo zadovoljan bio je i gradonačelnik Kumrovca, inače član vladajuće Hrvatske demokratske zajednice Milivoj Prekratić. Svi su odmah ponudili da se za Jovanku preuredi Titova bivša kumrovečka rezidencija koja zjapi prazna od 1980. godine, a skoro da nije bilo meštana koji se nisu iskreno radovali dolasku Titove udovice.

Za razliku od imaginarnog helikoptera Jovanke Broz, priča o njenom dolasku u Hrvatsku nipošto nije pala s neba. NJen najuzbudljiviji deo za stanovništvo Hrvatske ponovo je započeo u Beogradu. Čim je objavljeno da je supruga bivšeg jugoslovenskog predsednika od ministra za ljudska i manjinska prava Rasima LJajića dobila zdravstvenu knjižicu, centralno grejanje i popravljen krov derutne kuće u kojoj stanuje, Istrani su se prisetili žene koja ih je na Vangi i ostalim ostrvima brionskog arhipelaga godinama ostavljala bez daha. Kao ni Zagorci, ni oni o Jovanki Broz nisu izgovorili nijednu ružnu reč, a kamoli politički obojenu etiketu. Istarskom županu Ivanu Jakovčiću to je bilo dovoljno da Rasimu LJajiću poruči da je Titova supruga uvek dobrodošla na Brione i da će joj ovaj nacionalni park, zajedno sa svim vilama i raskošnom vegetacijom, uvek stajati na raspolaganju. Mada je, prema vestima iz Beograda, Jovanka Broz bila ganuta Jakovčićevim pozivom, niko nije očekivao da osamdesetdvogodišnja žena već ovog proleća otvori turističku sezonu na Brionima. Tim pre što nema ni potrebne putne isprave, a za osobu koja je sa suprugom proputovala svaki deo zemaljske kugle, granični prelazi između Srbije i Hrvatske proteklih su se godina utvrdili jače od Kineskog zida.

Kao što je moglo i da se očekuje, bilo je i onih koje je zgrozila mogućnost da „jedna Budisavljević uživa u Hrvatskoj...”. Tvrdilo se da je uništila svaku „hrvatsku plemenitost” svoga supruga i na kraju ga okrenula protiv sopstvenog naroda – ako je Josip Broz Tito za deo nacije i bio istorijska ličnost, Jovanka to nije. Ipak, interesantno je da je u svim ovdašnjim istraživanjima javnog mnjenja Titovo ime uvek na prvom mestu ljudi koji su obeležili prethodni vek, kako Hrvatske i njene nacije, tako i ostalih naroda bivše Jugoslavije. Posle Tita Hrvati su se, još pre Tuđmanove smrti, odlučili za Nikolu Teslu, dok je pokojni predsednik u ratu priznate današnje Republike Hrvatske varirao od trećeg do petog mesta.

Najglasniji zagovornik dolaska Jovanke Broz na Brione je njen bivši domaćin u nekadašnjoj Titovoj rezidenciji Toni Vitasović. Današnji kustos brionskih muzeja Vitasović se Jovanke seća kao odličnog organizatora. Brinula je o svemu, od onih čuvenih

10 000 crvenih ruža koje su ovde dočekale britansku kraljicu, do sanitarnih čvorova u barakama sezonskih radnika. „Jovanka Broz je dio povijesti, a Brijuni se svoje povijesti ne bi trebali stidjeti”, glasno je poručio Toni Vitasović. „Kako je moguće da ova država ignorira ljude važne za njenu povijest?”, zagrmio je sasvim neočekivano i potpredsednik zagrebačkog fudbalskog kluba „Dinamo” Zdravko Mamić. U posebnoj televizijskoj emisiji, u kojoj je raspravljano treba li Jovanki dozvoliti ulazak u Hrvatsku ili ne, Mamić je udario šakom po stolu i rekao da su takve dileme sramota za čitavu naciju. „Gospođo Jovanka, dođite što prije i u Zagrebu izaberite stan kakav želite, ja ću podmiriti sve troškove”, galantno je obećao fudbalsko-politički mecena.

Epilog priče bio je očekivan. Osim prvog „aprililili” dela koje je objavio zagrebački „Večernji list”, pri svojim izjavama ostao je jedino istarski župan Ivan Jakovčić i uprava brionskog parka i muzeja. „Amen” je izgovorila i Titova unuka odnedavno udomljena i zaposlena u Istri, Saša Broz, premda je, kako kaže, Jovanku videla samo jednom u životu, a više se ni ne seća kad je poslednji put bila u Beogradu, jer pri toj pomisli oseća „užasan strah”...

Zdravko Mamić nije baš porekao svoju filantropiju, ali kad su ga novinari tražili zbog priče o stanu koji u Zagrebu navodno kupuje za Jovanku Broz, obavestio ih je da je upravo ušao u tunel i tako izgubio signal mobilnog telefona. Jedini koji se ozbiljno naljutio na „prvotravanjsku provokaciju” „Večernjeg lista” bio je hadezeovski gradonačelnik Kumrovca Milivoj Prekratić. Nimalo slučajno. Prekratić je ovaj, za njega sablažnjiv tekst, pročitao na velikom mitingu Hrvatske demokratske zajednice u Vukovaru gde je zajedno sa premijerom Sanaderom i političkim vrhom Hrvatske grmio protiv strahota komunizma, staljinizma, maoizma, boljševizma i ostalih grozota uvezenih iz Srbije(!?), a koje se, kao druga strana hrvatske političke idolatrije, ovde povezuju sa životom u Titovoj Jugoslaviji.

Rasprave o dolasku Jovanke Broz u Hrvatsku samo su deo priče o ljudima koji su ovde živeli, a onda odjednom prestali da žive, jer su postali neprijatelji svih vrsta. Politički, verski, nacionalni, državni, saboteri, zaverenici, teroristi... Uglavnom, ljudi kojih se Hrvatska sa zadovoljstvom odrekla, a onda je otkrila da oni još žive i to vrlo blizu domaćih nacionalnih granica. Takav je i bivši komandant bivše Pete vojne oblasti u Zagrebu, general Andrija Rašeta, odnedavno omiljena meta hrvatskog žurnalizma i „lutajućih reportera Balkana”. Kao ni Jovanka Broz, ni Andrija Rašeta nije dobio hrvatsku domovnicu, mada po rođenju ima pravo na nju. A kao i supruga pokojnog maršala, i glavni pregovarač bivše JNA sa tek naoružanim hrvatskim gardistima s početka devedesetih godina, zna mnogo toga što prosečan Hrvat ne zna, a onaj obdaren natprosečnim pamćenjem želi da zaboravi. Baš kad se pomislilo da u tome uspeva, eto prvog aprila i priče o ljudima koji imaju svoje sopstvene priče. A one nisu slične pričama koje su naciji pre spavanja pričali ovdašnji političari.