Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   23.04.2019. 04:58
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Рубрике
Одјеци
Људи
Недељник
Политика
Економија
Друштво
Култура
Свет
Фељтон
НИН упитник
Колумне
Штап и шаргарепа
Постекологија
Тирнанија
Хипократија
Реч недеље
Језик

 

Култура


Чешки ђаци ме нису хтели

Филм и ТВ серија "Село гори а баба се чешља" који почињем да снимам ових дана захваљујући пре свега помоћи РТС, је сага о савременом српском селу у чијем средишту су сељаци. А то је 70 одсто Србије. Моји јунаци су они људи који прво плате порез и струју држави. А шта добију од ње?

Када је снимио своју прву улогу, тумачио је лик Недељка Чабриновића у филму Вељка Булајића Атентат у Сарајеву, имао је 23 године. Данас има 54 године и иза себе више од 80 рола на филму и телевизији. Био је протагониста филма Живка Николића Бештије, играо раме уз раме са Батом Живојиновићем и Дезертеру Живојина Павловића, са монодрамом Лед је имао огроман успех код публике, која је волела и његовог Миливоја, Добривоја, Драгољуба, Секулу...Критичари му нису били превише наклоњени.

Када је нестао као глумац, каже да је радио послове у области пољопривреде, гајио шампињоне и извозио вишње, увозио амонијак и минерална ђубрива. Последњих годину дана то не ради. Потпуно се посветио свом пројекту Село гори а баба се чешља. Wегова фирма Цонтараст Студиос и Јавни сервис Србије РТС су продуценти ове “саге о савременом српском селу”, чији је Бајић сценариста и редитељ. Овај играни филм и телевизијска серија, које ће снимати овог лета, биће, како истиче аутор, реализовани пре свега захваљујући Радио телевизији Србије.

 

За широку публику сте једноставно нестали са малог и великог екрана. Због чега, шта сте у међувремену радили?

 

- Глума је била и остала моја једина професија. Тачно је да сам направио велику паузу и не мислим да је то велика штета. Глумачка професија је ефемерна и пролазна кад је само занат, и бар у нашем окружењу, кад је уметност. Сећам се када ме је тетка моје супруге, сељанка из Ператовице у Славонији, пре много година питала: Добро, Радош, ми те виђамо често на телевизији, а поред тога што глумиш у филмовима, да ли ти радиш и негде у фабрици?

Половином деведесетих, када је власник сваке веће фото радње у Србији отворио телевизију, када је у кратким предасима, док су се скупљале чауре, између примиреног и новог рата све срозано и девалвирано, ја сам рекао – нећу да учествујем.

 

А после?

 

- После 5. октобра нисам био у прилици да партиципирам у постреволуционарној подели плена јер нисам првоборац. Филмски бизнис захтева значајна финансијска средства која мојим пројектима нису била доступна, јер су рецитатори са Теразија и осталих српских тргова морали да намире и наплате свој допринос демократији.

 

У међувремену сте у својој фирми радили неке друге послове?

 

- Ако нисам снимао то не значи да се нисам бавио филмским послом и пословима из области културе. Давно се бавим ауторским радом и писањем. После, за мене непроцењиво значајног сусрета са Живојином Павловићем када је он режирао по мом сценарију филм На путу за Катангу, био сам у непрестаној креативној сарадњи са овим великим аутором, писцем и редитељем, који је својим делом оставио неизбрисив траг у српској култури. Био сам издавач његових изабраних дела Дивљи ветар, његових Дневника у шест томова, а у косценаристичкој сарадњи настало је неколико филмских сценарија којима време не може ништа и за које се надам да ће кад-тад бити снимљени. Пре три године мало је недостајало да у режији Лордана Зафрановића буде реализован сценарио Бела птица, који смо радили Живојин и ја, али су господари пара пореских обвезника у Министарству културе то осујетили.

 

Може се рећи да вам је глума била више хоби него професија последњих година, да не кажем више од једне деценије?

 

- У немогућности да се, онако како мислим да треба, бавим својим послом, радио сам нешто друго у настојању да сачувам себе и достојанство своје основне професије. Нисам хтео да у тв маркетингу испијам ниједно пиво, нисам желео да рекламирам чајеве за простату и благотворност киселих вода. Разнолико опљачканом српском народу нисам желео да препоручим ниједну банку, чак ни ове иностране које су дошле да нам улепшају живот. Кад видим моје колеге, велике глумце, како се кревеље за шаку соли – душа ме боли.

 

Па како онда гледате на професију глумца, на своје колеге који су изабрали да живе једино и искључиво од свог посла?

 

- Наши глумци су највеће благо нашег филма и позоришта. Нажалост, треба се сетити какве су громаде глумачке уметности тако прерано, рекао бих насилно, отишле на онај свет. Има их на десетине, а набројаћу само неке: Зоран Радмиловић, Миша Жутић, Гидра Бојанић, Слободан Алигрудић, Цица Перовић, Ташко Начић, Јанаћко, Бата Стојковић...и недавно Данило Лазовић. Ко је од њих прешао 60 година? Да ли су нас те легенде напустиле због меких душека и масних колача?

 

Док сте радили пуном паром, многи су били спремни да кажу како сте били део моћног клана. Како сад видите ту клановску моћ у српској култури, кинематографији?

 

- Нисам био део ниједног клана. Никаквих кланова никада није било, или, ако их је било, мени нису сметали нити су ми помагали. За мене је нормално да се људи удружују по линији сензибилитета, разумевања па и интереса. Ја сам увек био Дон Кихот, није ми познато ко је био Дон Корлеоне. Ја, на пример, никада нисам снимио ниједан кадар у сарадњи са редитељима из такозване чешке школе. Ту мислим на Паскаљевића, Марковића и остале. Мене никада нису видели у својим поделама, и мени је то са професионалног становишта у реду. То су добри аутори, оставили су значајан траг у српској кинематографији, нек’ Бог да да раде и даље. Можда ћемо се у неком пројекту срести.

 

Колико је политика утицала на посао који радите? Да ли сте у неком тренутку били близу власти?

 

- Био сам најближе када сам се 1976. године у пулској Арени, после премијере Атентата, руковао са другом Титом. Никада нисам био човек ниједне политике, што не значи да сам аполитичан и да нисам увек имао своје мишљење. Дивног човека и великомученика једне сулуде политике, Ивана Стамболића, сам одлично познавао, били смо кућни пријатељи, док Милошевића никада нисам видео, сем на телевизији. Бар током пет година његове неприкосновене владавине нисам снимио ниједан кадар, а камо ли филм и телевизијску серију. Неколико мојих пријатеља зна какве сам имао проблеме што сам одбио да рецитујем на конвенцији ЈУЛ-а у Сава центру, ако се не варам 1996. године. Ни на тој, ни на иједној другој. Сада видим да многи који су Милошевићу и његовој супрузи љубили скуте, поново возе црне службене аутомобиле и подучавају нас како да као послушно стадо уђемо у европски тор.

 

Како доживљавате данашњу културну политику у Србији?

 

- Неких помака има, али су веома мали. Нажалост, сви смо таоци политике, у свим сегментима друштва. Наши данашњи политички лидери мало хају за културу. Погледајмо на шта нам личе седнице у парламенту, у клупама седи само неколико десетина посланика, а за говорницом се увелико смењују. Када се у српском парламенту говори о култури? Никада.

У последње време неки људи из неких политичких опција заговарају неке могућности када сам ја у питању. Било је позива и понуда, међутим, о томе не размишљам. Док се баба не очешља у пројекту који радим, све остаје по страни.

 

Да бисте урадили једну тако амбициозну серију и филм Село гори а баба се чешља, било је неопходно набавити новац. Ако се има у види да РТС данас није ни налик оној некадашњој моћној кући која је имала властиту продукцију, како вам је то пошло за руком?

 

- Мој пројекат је амбициозан у ауторском, уметничком и програмском смислу, а не у финансијском. Напротив, буyет је веома мали, рекао бих скроман, нешто већи од буyета за рекламну кампању најслабије рангираног већ поменутог пива. И тако мали буyет тешко се затвара. Упркос обећањима министра Којадиновића да ће пројекат добити финансијску подршку Министарства културе из расположивих средстава за 2005. годину, нисмо добили ни динар. Ваљда је било пречих ствари. Филм и ТВ серија Село гори а баба се чешља је сага о савременом српском селу, поетска прича о растакању села, о кућним огњиштима у којима се поново пале ватре, то је у жанру комедије у чијем средишту су мали а велики људи – сељаци. А то је 70 одсто Србије. Није Србија само београдски круг двојке. Моји јунаци су они људи који прво плате порез и струју држави. А шта добију од ње?

Поред Цонтраст Студиос-а који је извршни продуцент, у реализацији пројекта учествују Цинепланет из Београда и Магиц Боx из Новог Сада. Што се тиче Радио телевизије Србије, она је медијски и национални ресурс, а у програмском смислу то је систем који се завидно уздиже. За 30 година, колико се бавим овим послом, имам континуитет сарадње са РТС и веома сам задовољан што су људи који воде Јавни сервис препознали програмске разлоге да мој пројекат финансирају.





Радмила Станковић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

“Динкићу не верујем ништа. Међутим, у цивилизованој земљи добро је разговарати.”

Душан Петровић, заменик председника ДС-а





Прочитајте све мисли

Култура