Češki đaci me nisu hteli

Kada je snimio svoju prvu ulogu, tumačio je lik Nedeljka Čabrinovića u filmu Veljka Bulajića Atentat u Sarajevu, imao je 23 godine. Danas ima 54 godine i iza sebe više od 80 rola na filmu i televiziji. Bio je protagonista filma Živka Nikolića Beštije, igrao rame uz rame sa Batom Živojinovićem i Dezerteru Živojina Pavlovića, sa monodramom Led je imao ogroman uspeh kod publike, koja je volela i njegovog Milivoja, Dobrivoja, Dragoljuba, Sekulu...Kritičari mu nisu bili previše naklonjeni.

Kada je nestao kao glumac, kaže da je radio poslove u oblasti poljoprivrede, gajio šampinjone i izvozio višnje, uvozio amonijak i mineralna đubriva. Poslednjih godinu dana to ne radi. Potpuno se posvetio svom projektu Selo gori a baba se češlja. Wegova firma Contarast Studios i Javni servis Srbije RTS su producenti ove “sage o savremenom srpskom selu”, čiji je Bajić scenarista i reditelj. Ovaj igrani film i televizijska serija, koje će snimati ovog leta, biće, kako ističe autor, realizovani pre svega zahvaljujući Radio televiziji Srbije.

Za široku publiku ste jednostavno nestali sa malog i velikog ekrana. Zbog čega, šta ste u međuvremenu radili?

- Gluma je bila i ostala moja jedina profesija. Tačno je da sam napravio veliku pauzu i ne mislim da je to velika šteta. Glumačka profesija je efemerna i prolazna kad je samo zanat, i bar u našem okruženju, kad je umetnost. Sećam se kada me je tetka moje supruge, seljanka iz Peratovice u Slavoniji, pre mnogo godina pitala: Dobro, Radoš, mi te viđamo često na televiziji, a pored toga što glumiš u filmovima, da li ti radiš i negde u fabrici?

Polovinom devedesetih, kada je vlasnik svake veće foto radnje u Srbiji otvorio televiziju, kada je u kratkim predasima, dok su se skupljale čaure, između primirenog i novog rata sve srozano i devalvirano, ja sam rekao – neću da učestvujem.

A posle?

- Posle 5. oktobra nisam bio u prilici da participiram u postrevolucionarnoj podeli plena jer nisam prvoborac. Filmski biznis zahteva značajna finansijska sredstva koja mojim projektima nisu bila dostupna, jer su recitatori sa Terazija i ostalih srpskih trgova morali da namire i naplate svoj doprinos demokratiji.

U međuvremenu ste u svojoj firmi radili neke druge poslove?

- Ako nisam snimao to ne znači da se nisam bavio filmskim poslom i poslovima iz oblasti kulture. Davno se bavim autorskim radom i pisanjem. Posle, za mene neprocenjivo značajnog susreta sa Živojinom Pavlovićem kada je on režirao po mom scenariju film Na putu za Katangu, bio sam u neprestanoj kreativnoj saradnji sa ovim velikim autorom, piscem i rediteljem, koji je svojim delom ostavio neizbrisiv trag u srpskoj kulturi. Bio sam izdavač njegovih izabranih dela Divlji vetar, njegovih Dnevnika u šest tomova, a u koscenarističkoj saradnji nastalo je nekoliko filmskih scenarija kojima vreme ne može ništa i za koje se nadam da će kad-tad biti snimljeni. Pre tri godine malo je nedostajalo da u režiji Lordana Zafranovića bude realizovan scenario Bela ptica, koji smo radili Živojin i ja, ali su gospodari para poreskih obveznika u Ministarstvu kulture to osujetili.

Može se reći da vam je gluma bila više hobi nego profesija poslednjih godina, da ne kažem više od jedne decenije?

- U nemogućnosti da se, onako kako mislim da treba, bavim svojim poslom, radio sam nešto drugo u nastojanju da sačuvam sebe i dostojanstvo svoje osnovne profesije. Nisam hteo da u tv marketingu ispijam nijedno pivo, nisam želeo da reklamiram čajeve za prostatu i blagotvornost kiselih voda. Raznoliko opljačkanom srpskom narodu nisam želeo da preporučim nijednu banku, čak ni ove inostrane koje su došle da nam ulepšaju život. Kad vidim moje kolege, velike glumce, kako se krevelje za šaku soli – duša me boli.

Pa kako onda gledate na profesiju glumca, na svoje kolege koji su izabrali da žive jedino i isključivo od svog posla?

- Naši glumci su najveće blago našeg filma i pozorišta. Nažalost, treba se setiti kakve su gromade glumačke umetnosti tako prerano, rekao bih nasilno, otišle na onaj svet. Ima ih na desetine, a nabrojaću samo neke: Zoran Radmilović, Miša Žutić, Gidra Bojanić, Slobodan Aligrudić, Cica Perović, Taško Načić, Janaćko, Bata Stojković...i nedavno Danilo Lazović. Ko je od njih prešao 60 godina? Da li su nas te legende napustile zbog mekih dušeka i masnih kolača?

Dok ste radili punom parom, mnogi su bili spremni da kažu kako ste bili deo moćnog klana. Kako sad vidite tu klanovsku moć u srpskoj kulturi, kinematografiji?

- Nisam bio deo nijednog klana. Nikakvih klanova nikada nije bilo, ili, ako ih je bilo, meni nisu smetali niti su mi pomagali. Za mene je normalno da se ljudi udružuju po liniji senzibiliteta, razumevanja pa i interesa. Ja sam uvek bio Don Kihot, nije mi poznato ko je bio Don Korleone. Ja, na primer, nikada nisam snimio nijedan kadar u saradnji sa rediteljima iz takozvane češke škole. Tu mislim na Paskaljevića, Markovića i ostale. Mene nikada nisu videli u svojim podelama, i meni je to sa profesionalnog stanovišta u redu. To su dobri autori, ostavili su značajan trag u srpskoj kinematografiji, nek’ Bog da da rade i dalje. Možda ćemo se u nekom projektu sresti.

Koliko je politika uticala na posao koji radite? Da li ste u nekom trenutku bili blizu vlasti?

- Bio sam najbliže kada sam se 1976. godine u pulskoj Areni, posle premijere Atentata, rukovao sa drugom Titom. Nikada nisam bio čovek nijedne politike, što ne znači da sam apolitičan i da nisam uvek imao svoje mišljenje. Divnog čoveka i velikomučenika jedne sulude politike, Ivana Stambolića, sam odlično poznavao, bili smo kućni prijatelji, dok Miloševića nikada nisam video, sem na televiziji. Bar tokom pet godina njegove neprikosnovene vladavine nisam snimio nijedan kadar, a kamo li film i televizijsku seriju. Nekoliko mojih prijatelja zna kakve sam imao probleme što sam odbio da recitujem na konvenciji JUL-a u Sava centru, ako se ne varam 1996. godine. Ni na toj, ni na ijednoj drugoj. Sada vidim da mnogi koji su Miloševiću i njegovoj supruzi ljubili skute, ponovo voze crne službene automobile i podučavaju nas kako da kao poslušno stado uđemo u evropski tor.

Kako doživljavate današnju kulturnu politiku u Srbiji?

- Nekih pomaka ima, ali su veoma mali. Nažalost, svi smo taoci politike, u svim segmentima društva. Naši današnji politički lideri malo haju za kulturu. Pogledajmo na šta nam liče sednice u parlamentu, u klupama sedi samo nekoliko desetina poslanika, a za govornicom se uveliko smenjuju. Kada se u srpskom parlamentu govori o kulturi? Nikada.

U poslednje vreme neki ljudi iz nekih političkih opcija zagovaraju neke mogućnosti kada sam ja u pitanju. Bilo je poziva i ponuda, međutim, o tome ne razmišljam. Dok se baba ne očešlja u projektu koji radim, sve ostaje po strani.

Da biste uradili jednu tako ambicioznu seriju i film Selo gori a baba se češlja, bilo je neophodno nabaviti novac. Ako se ima u vidi da RTS danas nije ni nalik onoj nekadašnjoj moćnoj kući koja je imala vlastitu produkciju, kako vam je to pošlo za rukom?

- Moj projekat je ambiciozan u autorskom, umetničkom i programskom smislu, a ne u finansijskom. Naprotiv, buyet je veoma mali, rekao bih skroman, nešto veći od buyeta za reklamnu kampanju najslabije rangiranog već pomenutog piva. I tako mali buyet teško se zatvara. Uprkos obećanjima ministra Kojadinovića da će projekat dobiti finansijsku podršku Ministarstva kulture iz raspoloživih sredstava za 2005. godinu, nismo dobili ni dinar. Valjda je bilo prečih stvari. Film i TV serija Selo gori a baba se češlja je saga o savremenom srpskom selu, poetska priča o rastakanju sela, o kućnim ognjištima u kojima se ponovo pale vatre, to je u žanru komedije u čijem središtu su mali a veliki ljudi – seljaci. A to je 70 odsto Srbije. Nije Srbija samo beogradski krug dvojke. Moji junaci su oni ljudi koji prvo plate porez i struju državi. A šta dobiju od nje?

Pored Contrast Studios-a koji je izvršni producent, u realizaciji projekta učestvuju Cineplanet iz Beograda i Magic Box iz Novog Sada. Što se tiče Radio televizije Srbije, ona je medijski i nacionalni resurs, a u programskom smislu to je sistem koji se zavidno uzdiže. Za 30 godina, koliko se bavim ovim poslom, imam kontinuitet saradnje sa RTS i veoma sam zadovoljan što su ljudi koji vode Javni servis prepoznali programske razloge da moj projekat finansiraju.