Havel, Kundera...kao dramski junaci

Praško Narodno pozorište počelo je ovih dana da priprema komad Rokenrol” savremenog, sve cenjenijeg britanskog autora češko-jevrejskog porekla Toma Stoparda, koji je pre dvadesetak dana imao premijeru u Londonu i proglašen za tamošnji događaj sezone. To je bio vrhunac obeležavanja poluvekovnog jubileja londonskog Kraljevskog pozorišta (Rojal kort tiater), vodećeg na Ostrvu, i još je predmet kritičkih prikaza i debata.

U češkoj javnosti vlada veliko interesovanje za ovaj komad koji govori o istoriji Čehoslovačke u poslednjoj trećini prošlog stoleća, realnim događajima i ličnostima, junacima istorije i drame kao što su Vaclav Havel, Milan Kundera... Niko ne sumnja da će Rokenrol” u nacionalnom pozorištu na Vltavi biti događaj sezone, ovde gde se događa njegova radnja. Tim povodom o ovoj drami govorili su i pisali u ovdašnjoj kulturnoj javnosti oni malobrojni koji su imali priliku da je vide na premijeri, pre svih naravno sam Havel, nosilac glavne istorijske i dramske role.

Autor je do poslednjeg trenutka tajio sadržaj drame ali je još ranije do ovdašnje javnosti, verovatno preko Havela koji je bio u toku pisanja drame i njenog postavljanja na scenu, procurilo da se radi o najčeškijem komadu” Toma Stoparda, rođenog pre 69 godina u moravskom Zlinu kao Tomaš Štrausler. Stopard i njegov brat, kako se može saznati iz njegove biografije koju je pod naslovom Dvostruki akt” napisala Ira Nadela, bili su od svog češtva” i, još više, jevrejstva” prinudno otrgnuti da bi ostali živi. Ovaj pisac je svoj povratak češko-jevrejskim korenima započeo još pre trideset i više godina podrškom i pomaganjem disidentskih pokreta u istočnoj Evropi, što se na svoj način izražavalo i u dramama koje je pisao. Prvi put je Tomaš Štrausler ponovo mogao da dođe u Čehoslovačku, odnosno Češku, tek posle plišane revolucije” i da upozna celu porodičnu i širu istoriju.

Najnoviji komad mnogi su već proglasili za najbolji iz pera ovog pisca. Pronicljivo i znalački obrađena i prezentovana politička tema, duhoviti dijalozi prožeti su neočekivanom emocionalnom dubinom koja govori da prema sudbini stare domovine ovaj njen izgubljeni sin nije bio ravnodušan”, ocenio je jedan praški kritičar.

Radnja komada se odvija paralelno u Engleskoj, konkretno u domu Maksa Moroua, profesora na Kembriyu, i u Pragu, u kojem živi Jan, njegov nekadašnji student, sada filozof i publicista, proskribovan od komunističkog režima. Wihovi putevi su se odmah, na početku komada, u avgustu 1968. naizgled definitivno razišli: marksista Maks, naime, odobrava okupaciju Čehoslovačke. Jan se sa studijskog boravka na Zapadu vraća u Prag da bi od tenkova zaštitio svoj obožavani rokenrol i mamu”. Maksova ćerka Esma, koja je zaljubljena u njega, povremeno kroz gvozdenu zavesu” uspeva da mu pošalje neki album njegovih omiljenih rok grupa.

Druga bitna linija radnje vodi Jana iz češkog muzičkog andergraunda (on je duboko odani poklonik grupe Plastic people of the Universe”) do potpisa Povelje 77” (temeljni dokument disidentskog pokreta u Čehoslovačkoj, nastao početkom 1978 – prim. aut.), to jest u disidentstvo koje se pokazuje kao jedina mogućnost svake slobode. U tome važnu ulogu ima njegov prijatelj Ferdinand Vanjek, reprezent političkog disidentstva, u stvari portparol stavova Vaclava Havela (tako se zove i glavna ličnost nekoliko Havelovih jednočinki, kroz koju govori sam autor). Stog aspekta Rokenrol” se kao vanjekovski komad” može shvatiti kao prekoračenje i širenje češkog dramskog prostora i demonstracija neuobičajenog autorskog postupka – preuzimanje junaka iz tuđih drama.

Havel je sKunderom, ovaj drugi u nešto manjoj meri, bio inspirator diskusija koje su njih dvojica sdve strane gvozdene zavese” otvorili o ulozi intelektualaca i slobodi izražavanja. Oni su, takođe, junaci drame. Ali, tu se ne radi ni o kakvom suvoparnoj stvari, koja bi bila cilj samoj sebi, simbol slobode je ovde sočni fenomen koji je obeležio epohu i po kome nosi ime drama – Rokenrol”. Jan u komadu nekad govori kao Havel, nekad kao Kundera ili Jirous (lider grupe Plastik pipl”), dok Vanjek je pomalo karikirani, hiperangažovani Havel (kako sam Havel kaže za Vanjeka, stalno bi da skuplja neke potpise...”)

Fragmenti iz snimaka rok-grupa, među njima i Plastik pipla”, koji spajaju pojedine scene, neka su vrsta stalno sve jače himne života, koja kulminira sistorijskim, prvim koncertom Roling stounsa” na praškom Strahovu avgusta 1990. Svi junaci se ponovo sreću neposredno pred taj koncert-katarze, istovremeno za mlade simbol nove ere i sveže slobode. Dramaturg, kako se ocenjuje u prikazima, briljantno vešto zatvara sudbine, a za kraj ima i neke adute iz rukava (zbog toga ne otkrivajmo baš celi rasplet). Tek na kraju, naime, obelodanjuje se kakvu je mračnu ulogu u slučajevima obojice – Jana i Maksa, igrala sveprisutna misteriozna i fatalna tajna komunistička policija, u Čehoslovačkoj skraćeno poznata kao STB.

Prema britanskim kritikama, težak zadatak da inscenira Stopardove dijaloge, u kojima se mešaju političke informacije, filozofske apstrakcije i emocije, više nego uspešno je obavio slavni tamošnji režiser Trevor Nun. I nosioci glavnih uloga su više nego hvaljeni. U tome što je urađeno ima češko Narodno pozorište sigurno nezaobilazan putokaz.

Havel o drami, Stopardu i Kunderi U intervjuu "Lidovim novinama” Havel je rekao da je među razlozima uspeha nove Stopardove drame svakako i "izvesna klasična atraktivnost priče – o nenasilju koje na kraju pobeđuje nad nasiljem. Češki autor verovatno ne bi umeo da naše istorijsko iskustvo servira tako da bi priča bila svuda atraktivna. Ja bih verovatno kao autor bio više sklon tome da je napravim u metaforama ili u opštim arhetipskim životnim pričama... Ali, ovde je poslednjih 25 godina našeg života u Čehoslovačkoj na poseban način prerađeno i izliveno u opštevažeću i uverljivu priču, tako da u svakoj zemlji gledaoci mogu naći ono što se njih tiče”... "O tome da Tom Stopard piše igru, oslonjenu na češka realna događanja, znao sam dugo. Savetovao se sa mnom, čak je hteo i da mu dam moje sudove o nekim stvarima, bio sam uzdržan, to je njegov komad, njegova fikcija i ja u to ne mogu da se mnogo mešam. Kao što ima običaj, on je prostudirao sve što je moglo, dao da se prevede mnoštvo raznih pisanija, i napisao veoma sofistikovanu, višeslojnu dramu. Kada sam je čitao, nisam mogao da je sebi predstavim na sceni. Tamo ima, na primer, beskonačno dugih idejnih debata i diskusija. Ali, zbog tog prekrasnog engleskog, sjajnih glumaca i publike koja je bila neverovatno pažljiva, i naravno, još koječega, premijera je bila napeta. Bio sam prijatno iznenađen i to smatram velikim izazovom za praško Narodno pozorište.” "Svako od nas je drugačiji i na drugi način originalan i opsednut nečim, sMilanom Kunderom se prijateljski viđam svaki put kada sam u Parizu. On je, čini mi se, malčice opsednut dvema stvarima – najpre strahom da mu neko nešto ne prevede na loš češki jezik, a onda i nesklonošću da to piše na dva jezika. Ja to dobro shvatam, imam razumevanja za tu vrstu opsednutosti. A još veće razumevanje imam za drugi tip njegove opsednutosti, za grozan strah od novinara i nesklonost ka bilo kakvom publicitetu. Wemu su mediji izgleda učinili dosta nimalo dobrih stvari, tako da živi u strahu od bulevarskih ili pomalo vulgarizovanih novina i novinara pa se zato skriva na razne načine, taji svoju adresu, ide okolo prerušen.”...

Milan Lazarević