Srpski tefloni

Kompanija DuPont je 1946. godine rešila veliki kuhinjski problem. U prodavnicama se pojavio prvi teflonom prekriven tiganj. Šta god da ste bacili na njega nije se lepilo. “Teflonizacija” je vremenom dobila mnogo veće razmere. Proširila se na biznis i politiku.

Ikea je postala sinonim za teflonizovanu multinacionalnu kompaniju. Iako su je argumentovano optuživali da čini iste “grehe” kao i Nike ili McDonald’s, ništa se nije zalepilo. Ikea se, za razliku od ova druga dva globalna yina, nije suočila sa masovnim napadima antiglobalističkih aktivista koji zahtevaju skupu bezbednosnu i medijsku odbranu.

Posle nekoliko “večnih” teflon kongresmena, Ronald Regan je postao prvi američki “teflon predsednik”. Drugi je bio Bil Klinton. Wemu su pokušavali da zalepe seriju istinitih i u SAD obično fatalnih optužbi – od upotrebe narkotika, preko preljube u Beloj kući, do krivokletstva. Republikance je 2000. godine od nastavka opozicione čamotinje spasao ustav koji je vlast “Teflon Bila” ograničio na dva mandata.

Teflonizacija političara je mnogo komplikovanija nego u slučaju tiganja, ali je zabeležena širom slobodnog sveta. Samo je bilo pitanje vremena kada će se i u demokratskoj Srbiji pojaviti prvi teflonizovani lideri. Ono što zabrinjava je to što se moćni polimer ovde najpre “stvorio” oko nekih ekstremnih vođa.

Prvo ste mogli da ga zapazite oko Tomislava Nikolića. Ipak, mnogo efikasnije se obmotao oko lika i dela Čedomira Jovanovića. Sami Toma i Čeda su tome najmanje doprineli. Posvađane demokratske snage su se godinama međusobno suviše prljavo tukle, i samo retko i površno su se bavile “građanskim” i nacionalističkim ekstremistima. Na lidere “liberala” i radikala godinama je bacana serija ozbiljnih medijskih optužbi. One su uglavnom bile ili očito lažne ili pogrešno plasirane ili nedovoljno uverljivo argumentovane. Jedan je krivljen za učestvovanje u masovnom zločinu i posedovanje (neprijavljenog) stana u centru Beograda. Drugi je nazivan narkomanom i, mnogo uverljivije, sumnjičen za bliske veze sa pripadnicima najbrutalnije kriminalne organizacije.

Uglavnom je postignut kontraefekat. Čeda kao da je zauzeo mesto pokojnog maršala u “građanskoj” obradi komunističkog hita “što je više kleveta i laži” i vremenom je postajao sve miliji i draži. Kao i njegov radikalski suparnik, Jovanović je u očima pristalica aboliran za grehe iz burne prošlosti. Wihova teflonizacija deluje toliko temeljno da je teško zamisliti dokaze koji bi se konačno zalepili i skinuli ih sa pijedestala koji danas garantuje ozbiljan, možda čak i odlučujući deo izbornog kolača.

U slučaju Jovanovića, šampiona teflonizacije u domaćoj politici, zabrinjava to što on predstavlja masku iza koje se krije Latinka Perović, istinski stožer “liberalnog” ekstremizma. Od očiju javnosti se sklonio i Vojislav Šešelj, pravi vođa nacionalističkog radikalizma. Za uski krug vernih sledbenika ovi nevidljivi lideri su obezbedili status mučenika i idola. Danas “sveti Voja” i “sveta Lata” jedva da moraju da usmeravaju pletoru odanih ideoloških ratnika iz svojih (dobrovoljnih) egzila.

Ali, njih dvoje su toliko potrošeni i ukaljani da ih je nemoguće teflonizovati. Oboje su bili insajderi u vrhovima dva totalitarna režima. Tu su se pokazali kao majstori brzog političkog uzleta u zakulisnim koridorima koji su temeljno očišćeni od odgovornosti i demokratičnosti. Oni ni do danas nisu obuzdali ogromnu ambiciju i vlastoljubivost koju su gajili od najranije mladosti. Jedino su postali svesni da sada, kada se vlast bira na slobodnim izborima, više ne mogu da je osvoje sami. Samo prividno odsutni, njih dvoje su političku bitku zatrovali osvetničkim žarom i naoružali su glavne ratnike svojom, kako veruju, jedinom istinitom interpretacijom naše neslavne prošlosti.

Latinka se u medijima pojavila samo jednom od početka predizborne kampanje. Analizirajući srpski mentalitet Latinka izvlači (auto)šovinisitički zaključak i kaže da nije sigurna “da li on uopšte može da se menja”. Masovni zločini i etničko čišćenje su se kroz istoriju uvek nametali kao najbolji načini za menjanje mentaliteta koji su osumnjičeni za nepromenljivost. To je tačka gde se Latinkina analiza susreće sa razmišljanjem stanovnika ševeningenskih ćelija i njihovih idejnih očeva. Naime, do skoro identičnog zaključka su pre dvadesetak godina došli oni istoričari koji su, “otkrivši” nepromenljivost “zločinačkih” mentaliteta drugih, zapečatili sudbinu budućih žrtava, Bošnjaka, Srba, Albanaca i Hrvata.

Ona je opisala i kako vidi alternativu četvoročlanoj koaliciji čiju izbornu listu nose stalni gosti u njenom udobnom vračarskom “egzilu”. Rekla je šta možemo da očekujemo ako “srbijanski” glasači ne prihvate lek koji je prepisala, odnosno ako “autohtono nacifikovana” Srbija ne bude konačno “mentalno poražena”. Naša zemlja u tom slučaju, tvrdi Latinka, “neće biološki nestati”, ali može da završi “kao afričke zemlje, bez perspektive.”

Imperativ vračarske “svetice” (da Srbija mora da se smanji i denacifikuje da bi se možda modernizovala) i dogma haškog “sveca” (da mora da se poveća, pa i da ponovo ratuje, da bi opstala), koliko god delovali destruktivno, apsurdno ili anahrono, predstavljaju nezaobilazne elemente naše stvarnosti. Umnogome zahvaljujući teflonizaciji njihovih eksponenata i zamenika ova shvatanja je sve teže marginalizovati jedinim prihvatljivim, što znači demokratskim sredstvima.

Ako Jovanović ne uspe da uđe u parlament to neće biti posledica neefikasnosti moćnog polimera u srpskoj politici. To će prvenstveno predstavljati rezultat činjenice da on sam, ponavljajući Latinkine autošovinističke floskule, uporno grebe osetljivi teflonski omotač koji ga štiti. Zato lideru LDP-a ne mogu da pomognu ni najkreativniji mozgovi DuPont-a. Budućnost Čedine čudesne teflonizacije samo od njega zavisi.