Gde despot Stefan počiva?

Dugo, verovatno vekovima postojeće uverenje da mošti svetog despota Stefana Lazarevića počivaju u manastiru Manasiji prekinuto je 1983. godine kada je obavljen antropološki i paleopatološki pregled zemnih ostataka pronađenih u grobu u jugozapadnom delu hrama manastira Koporina, ispod ktitorske freske svetog despota Stefana. A gotovo sve sumnje otklonjene su 1989. godine kada je Srpska pravoslavna crkva i zvanično prihvatila da su to mošti svetog despota Stefana. I bilo je tako sve do sredine prošle godine kada su ponovo krenula uveravanja da se mošti jednog od značajnijih i najomiljenijih srpskih vladara, ipak, nalaze u Manasiji. S takvim stanovištem izašli su arheolozi koji rade na iskopavanjima i istraživanjima u crkvi ovog manastira. Arheološkim istraživanjima u Manasiji rukovodi Marin Brmbolić, arheolog koji je pre tri decenije radio i na arheološkim iskopavanjima u manastiru Koporinu. Arheološka iskopavanja u Koporinu obavljena su 1977. godine, potom su u sledećih šest godina trajala ispitivanja pronađenih zemnih ostataka, a onda je trebalo još toliko da prođe dok Srpska pravoslavna crkva nije i zvanično prihvatila da su to mošti svetog despota Stefana, posle čega su one svečano položene u kivot, postavljen u manastirskoj crkvi. Antropološki i paleopatološki pregled pronađenih zemnih ostataka u manastiru Koporinu, od 5. do 11. juna 1983. godine, pred kamerama naučnog programa Televizije Beograd, obavila je stručna ekipa, predvođena antropologom dr Srboljubom Živanovićem, danas direktorom Evropskog instituta za proučavanje drevnih Slovena u Londonu i redovnim članom Međunarodne slovenske akademije nauka. Dobijeni rezultati potvrđeni su i laboratorijskim analizama u Londonu. Profesor Živanović napominje – a na to je ukazivao i tadašnji episkop braničevski Hrizostom – da su arheološka iskopavanja u Koporinu obavljena neprofesionalno i aljkavo: grobnica nije sasvim pregledana, niti je ispitan sav sadržaj groba, a kosti su veoma oštećene prilikom iskopavanja. Kada su, kaže Živanović, arheolozi napustili grob, monahinje su u izvađenoj zemlji i u samoj grobnici našle dosta ostataka polomljenih kostiju. „Svi nađeni delovi tačno su se uklapali jedan u drugi, tako da su mnoge kosti srećom ponovo sastavljene.” Telo je ležalo u sanduku od drvenih dasaka sastavljenih pomoću gvozdenih zakivaka, tipičnih za srednji vek. Zakivci su bili slepljeni uz pojedine kosti. Po boji i konzistenciji, kao i stepenu mineralizacije kostiju, utvrđeno je da one potiču iz srednjeg veka. U površinskim slojevima kostnog tkiva nađeni su tragovi mira, u koje je telo bilo potopljeno posle smrti. Osećao se blag, ali veoma karakterističan miris mira, koji se pojačavao otkidanjem ivice kosti... Pronalaženjem ostataka sitnih kostiju, koje obično propadnu prilikom naknadnog vađenja skeleta iz groba, došlo se do zaključka da je telo kojem on pripada, od sahrane do tadašnjeg otkopavanja, najverovatnije počivalo na tom istom mestu, da je mala verovatnoća da je naknadno doneto i položeno u ovaj grob. To je potkrepilo i pronalaženje sitnih kostiju lica, koje obično stradaju kada se skelet izvadi iz groba i, kako hrišćanska pravila nalažu, kosti operu u vinu... Pošto se grobnica nalazila ispod ktitorske freske svetog despota Stefana, razmatrana je mogućnost da li pronađeni zemni ostaci pripadaju upravo sinu kneza Lazara Hrebeljanovića i kneginje Milice. Činjenice utvrđene antropološkim i paleopatološkim ispitivanjima odgovarale su činjenicama iz žitija svetog despota Stefana: skeletni ostaci pripadali su zreloj, muškoj osobi koja je u momentu smrti imala oko 50 godina, a despot Stefan je, kao što se zna, umro u 51. godini života (1376-1427); osoba kojoj skelet pripada bila je relativno visoka u odnosu na prosečnu visinu Srba u srednjem veku, kakav je upravo bio despot srpski (na osnovu rekonstruisane dužine desne butne kosti, telesna visina iznosila je 174,35 cm, sa mogućnošću greške od ¨ 2 cm); na desnoj ramenjači nađeni su tragovi povrede naneseni oštrim oružjem, a despot Stefan je bio ranjen u desnu ruku; nađeni su i drugi tragovi ranjavanja na više kostiju, na osnovu čega se zaključuje da je reč o osobi koja je učestvovala u ratu, a despot Stefan je imao veliko ratno iskustvo; nađena je i povreda desne golenjače, nanete udarom poluge, što je karakteristično za konjanike, a despot Stefan je i to bio, u bitkama je konjicu predvodio... O rezultatima svog istraživanja, iste te 1983. godine, dr Srboljub Živanović objavio je opširan tekst u Glasniku SPC, koji je završio sledećim rečima: „Navedene činjenice i nalazi govore da je skelet nađen u ktitorskoj grobnici u manastiru Koporin pripadao despotu Stefanu Lazareviću, i ovaj će zaključak ostati sve dok ne budemo imali neke nove nalaze koji bi eventualno mogli da dokažu suprotno.” Pri takvom nalazu ostao je i posle oglašavanja arheologa iz Manasije. Arheolog Marin Brmbolić, naprotiv, uveren je da despot Stefan počiva u Manasiji. I da upravo njemu pripadaju zemni ostaci pronađeni 2006. godine u grobnoj konstrukciji uz južni zid zapadnog traveja naosa crkve Svete trojice u ovom manastiru. Brmbolić saopštava da su to „zemni ostaci ktitora despota Stefana Lazarevića”, i, u jednom svom autorskom tekstu, predočava da se položaj „despotovog groba” u potpunosti podudara s načelima vladarske sahrane kod Srba u srednjem veku. „Na tom mestu u crkvi bili su sahranjeni svi ktitori dinastije Nemanjića, kao i Stefanovi roditelji knez Lazar i kneginja Milica.” Dalje, Brmbolić navodi da „rezultati resavskih arheoloških iskopavanja u potpunosti odgovaraju podacima koje ostavlja despotov savremenik i biograf Konstantin Filozof”. A on o podizanju Manasije zapisuje da despot „načini tu sebi grobnicu, gde uskoro bi položen”, dok o prenosu despotovog tela piše da „zbog brzine vremena, brzo ga spremivši položiše ga u crkvi u Resavi”, i „nošahu ga ka grobnici koju sam sazda u Resavi da bi ga položili na mestu gde je zapovedio”, a to mesto je „s desne strane ulaska u hram”. Sledeći veliki dodatni razlog za takvo uverenje jesu rezultati DNK analize urađeni na Institutu za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu. Rukovodilac DNK laboratorije ovog instituta dr Oliver Stojković za analizu je uzeo uzorak sa moštiju svetog kneza Lazara i zub iz skeleta u Manasiji. Rezultati analize pokazali su nesumnjivo krvno srodstvo u prvom stepenu, s tačnošću 99,9378 odsto. Nametnuo se tako zaključak da je reč o ocu i sinu. O knezu Lazaru, sa čijih moštiju je uzet uzorak, i najverovatnije njegovom sinu. Na osnovu tih rezultata i zapisa Konstantina Filozofa, arheolozi koji su radili na istraživanjima u Manasiji ustvrdili su, gotovo bez ikakve rezerve, da je reč o despotu Stefanu Lazareviću. I antropolog Srboljub Živanović, prihvatajući u potpunosti rezultate DNK analize, za koju kaže da je stručno urađena, smatra da je sasvim izvesno reč o sinu kneza Lazara. Ali, da to nije despot Stefan Lazarević, već njegov brat – Vuk Lazarević. (Knez Lazar je imao osmoro dece, trojicu sinova: Dobrivoja, koji je umro ubrzo po rođenju, Stefana i Vuka, i pet ćerki: Jelenu, Maru, Draganu, Teodoru i Oliveru.). Napominje da postoji i mogućnost, što je malo verovatno, da je to neko od potomaka Lazareve sestre Dragane, ili, što je više teorijska mogućnost, da je to neko od unuka kneza Lazara. „Ja sam ubeđen da je u Koporinu despot Stefan Lazarević, a u Manasiji Vuk Lazarević”, kaže profesor Živanović. Tu svoju ubeđenost da skelet pronađen u Manasiji pripada Vuku Lazareviću profesor Živanović zasniva na nalazima arheologa koji su ga pronašli. Na osnovu izjava arheologa i prikazanih snimaka, na kojima se vidi da je glava bila odvojena od tela i sahranjena pored trupa, zaključio je da su to posmrtni ostaci Stefanovog mlađeg brata Vuka Lazarevića, koji je zarobljen u bici između Sulejmana i njegovog brata Muse i potom, 6. jula 1410. godine, pogubljen odsecanjem glave. Despot Stefan je voleo svog brata Vuka, što se vidi i iz njegovog najpoznatijeg književnog dela „Slovo ljubve”, iako se sa njim nije uvek slagao. A pokazaće to i slanjem svog izaslanika Aidina da od Muse izmoli Vukovo telo. Aidin je pronašao Vukovo telo bačeno u jamu u jednom lugu pored Plovdiva i preneo ga u Srbiju. Ne zna se tačno gde je sahranjeno. Jedni su mišljenja da je sahranjeno u Qubostinji, a drugi, sa nešto više argumenata, da je sahranjeno u Ravanici. Međutim, posle pokazanih snimaka skeleta pronađenog u Manasiji, antropolog Živanović tvrdi da je ono sahranjeno u ovom manastiru. I ističe da je upravo to najveće otkriće arheologa angažovanih u Manasiji, pred obeležavanje njene 600-godišnjice postojanja. A ako je Vuk u Manasiji, onda je to i prilog više da je despot Stefan u Koporinu. Navode Konstantina Filozofa u “Žitiju despota Stefana” profesor Živanović smatra da ne treba uzimati kao pouzdane činjenice, jer, kako ističe, ovo delo je pisano po sećanju, u Grčkoj, više godina posle despotove smrti. A osim toga, do nas nije stigla njegova prvobitna verzija, već prepisi iz poznijih vekova. Zbog toga, kao i mnoštva grešaka, protivrečnosti i nedorečenosti, istoričari ovo žitije ne uzimaju za pouzdan istorijski izvor. A i sami navodi da je despot Stefan sahranjen u svojoj crkvi koju podiže u Resavi, kaže, ne garantuju da je to Manasija, jer u Resavi ima sedamdeset despotovih zadužbina. A zašto ta crkva, pita se, ne bi mogao da bude i Koporin?! Ekipa stručnjaka koja zastupa mišljenje da skelet pronađen u Manasiji pripada despotu Stefanu ne spori da je profesor Živanović 1983. godine u Koporinu obavio dobro antropološko istraživanje. Ali, ističu da antropologija nije tako egzaktna nauka kao genetika. Antropološke metode, dok su se koristile, davale su verovatnoću od 50 do 60 odsto, a obavljenom DNK analizom, kao što je rečeno, utvrđena je verovatnoća veća od 99,93 odsto. Živanović insistira na tome da se uradi DNK analiza i na uzorku moštiju iz Koporina, pošto je siguran da će se i u ovom slučaju pokazati visok stepen srodnosti sa knezom Lazarom; konkretno, da su to mošti njegovog starijeg sina, svetog despota Stefana. Ali, nadležni episkop braničevski Ignjatije, iz nekih razloga, ne dozvoljava da se uradi DNK analiza i moštiju iz Koporina. Sama ta činjenica, kao i odbijanje igumanije Manasije da zainteresovanim stručnjacima pokaže skelet pronađen u ovom manastiru, kod Živanovića izaziva veliku sumnju. Ni njemu, kada je otišao u Manasiju da se lično uveri u rezultate arheoloških istraživanja, nisu hteli da ga pokažu. „Svi nalazi do kojih sam ja došao u Koporinu dostupni su svima da ih vide i provere. Jer, nauka zahteva proverljivost. A oni svoje nalaze kriju. Zašto? Verovatno zato što imaju nekog razloga da ih ne pokažu”, otvoreno sumnja poznati antropolog. Živanović napominje da u Manasiji nikada nije postojao kult svetog despota Stefana, ili kult bilo kog drugog svetitelja. A u Koporinu je postojao kult svetitelja, i vekovima pre naučne identifikacije moštiju svetog despota Stefana. Na grobu u crkvi ovog manastira, ispod ktitorske freske svetog despota Stefana, čitane su molitve za isceljenje. „Koporin i Manasija su dva sestrinska manastira koja povezuje ljubav prema delima svetog despota Stefana”, ističe antropolog Živanović. „Priznanjem da se u Koporinu nalazi grob i mošti svetog despota Stefana, Manasija ništa ne gubi. Wena slava se ne umanjuje. Ona ostaje grad i crkva svetog despota Stefana, gde se pored ostalog čuva uspomena na jedinstvenu prepisivačko-prevodilačku Resavsku školu i na vreme kada je ona bila kulturno-istorijski centar.” Crkva prihvata rezultate nauke, ali, kao što se vidi, i oni se nekada razilaze, zato nije dovoljno insistiranje samo na materijalnim činjenicama. Svetitelji se ne proglašavaju, nego – projavljuju. Neuvažavanjem te činjenice pokazuje se nedostatak vere i narušava suština hrišćanskog učenja. Razgovor arheologa Marina Brmbolića i antropologa Srboljuba Živanovića Čarke u Manasiji Kada je u javnosti obznanjeno da su u manastiru Manasiji pronađeni zemni ostaci za koje se veruje da pripadaju despotu Stefanu Lazareviću, antropolog dr Srboljub Živanović došao je da se uveri na osnovu čega je to ustanovljeno. Pored otvorenog groba, za koji je rečeno da pripada despotu Stefanu Lazareviću, razgovarao je sa rukovodiocem arheoloških istraživanja Marinom Brmbolićem. Wihov razgovor, u prisustvu novinara, 27. novembra 2006. godine, izgledao je ovako: Marin Brmbolić: ...Mi smo pratili istorijske izvore koje je ostavio Konstantin Filozof. Jer, ako to nije tačno... Srboljub Živanović: Jeste li vi čitali Konstantina? M.B.: Jesam. S.Ž.: On nikada nije rekao da je despot Stefan sahranjen u Manasiji, nego u svojoj crkvi u Resavi. M. B.: Koporin nije u Resavi. Mislite na oblast... To je Morava. S. Ž.: Otkud ovde grobnica, zar ne bi trebala da bude s druge strane?! M. B.: Pogledajte Ravanicu, ista stvar kao u Mileševi... S. Ž.: Da li ste bili u Mileševi? Gde je grob kralja Vladislava? M.B.: Ne znam, kao što ne znam ni gde je grob kneginje Milice. S. Ž.: Pa mi znamo gde je grob u Mileševi. M. B.: Vi ste rekli i da je despot u Koporinu... S. Ž.: Nisam ja to rekao, to je dokazano nalazima... M. B.: Kojim? S. Ž.: Nalazima na skeletu. M. B.: Na kom skeletu? S. Ž.: Na skeletu despota Stefana Lazarevića. M. B.: Ko je iskopao taj skelet? S. Ž.: Vi. M. B.: Ja nisam to iskopao, kost koju vi pokazujete. S. Ž.: Znate šta ste napisali u svom dnevniku. M. B.: Nisam pomenuo nikada tu kost. Vidi se na fotografijama koje sam kosti našao. Ta kost koju vi analizirate uopšte ne postoji. S. Ž.: Sve te kosti postoje. M. B.: Pa gde je to bilo? S. Ž.: Sestre su posle vašeg iskopavanja našle na tom istom mestu. M. B.: Ja sam tu grobnicu zatrpao. Šta, da nije bilo široko sito, pa su mi propadale?! S. Ž.: Nije, to su veći komadi, nego niste sve iskopali. M. B.: Pa, dobro... S.Ž.: Niste iskopali. A kako bi mogle te kosti da se uklapaju jedna u drugu? M. B.: Vi imate svoje viđenje mesta sahrane, mi svoje. S. Ž.: Gde je taj skelet koji ste iskopali? M.B.: Ne može da se pogleda. S. Ž.:Zašto? M. B.: Pa zato što treba da tražim blagoslov igumanije. S. Ž.: Da li je neko gledao taj skelet? M. B.: Nisam ga ja vadio, već antropolozi. S. Ž.: Koji antropolozi? M. B.: Živko Mikić i Nataša Miladinović su ga vadili. S. Ž.: Živko Mikić je vaš kolega arheolog. M. B.: Vi ste lekar, kakve ima veze? S. Ž.: Ima veze, jer nije lekar. M. B.: Znači, ne zna ništa. S. Ž.: Nisam rekao da ne zna ništa, već nema biološko i medicinsko obrazovanje. M. B.: Nećemo sada o tome. Na kraju krajeva, ja tvrdim da je despot Stefan Lazarević ovde, i dokazaću da je tu, i objaviću. S. Ž.: Na osnovu čega to tvrdite? M. B.: Na osnovu podataka koje je ostavio Konstantin Filozof. Vi ste čitali... S. Ž.: Jesam, ali on nije rekao da je ovde sahranjen. M. B.: Rekao je, kada je umro, da je na brzinu prenet u svoju zadužbinu, grobnicu u Resavi. Opisuje kako su ga nosili. Pod Resavom se ne može podrazumevati nešto što nije Resava, ni geografski, ni istorijski. Koporin je Morava. Šumadija i Kosovo nisu isto. Nađen je skelet u ležećem položaju, u sanduku. Grob je pljačkan vrlo brzo posle ukopa. Sa severne strane se rovarilo kod pojasa i oko glave. Znamo da je pljačkan, jer su na dnu grobnice nađeni tragovi živopisa okulusa sa neoksidiranom bojom, cinoberom. Nađeni su fragmenti svile sa zlatnom i srebrnom srmom. To je sve što je od priloga nađeno u grobu. Ako gledamo podatke koje je ostavio Konstantin Filozof, to je ovo ovde. Da su potvrđeni, govori i grob u priprati, za koji se govorilo da je prazan. Jedna je sekundarna grobnica, gde su bile sahranjene osobe iz 18. veka, vidi se po krstićima i grob je bio izgrađen od austrijske cigle. Ispod njega postoji srednjovekovna grobnica. Ako verujemo, a po vama možda ne treba da verujemo, letopis Brankovine s kraja 15. veka kaže da je to Kaleo Rus. Ono što istoriografija ostavlja, u potpunosti se poklapa sa rezultatima arheoloških nalaza. To je najbolje očuvana grobnica iz 15. veka. Kamenovi, 5, 6 santimetara, na njima je bio položen sanduk. Preko poklopca kovčega tanak sloj zemlje i pokretne ploče od srednjovekovne opeke. Ovaj prostor između obziđa urađen je sekundarnim materijalom, priručnim. Da je grob otvaran znamo i zato što je siga bila koncentrisana, razgrnuta i sa zapadne i sa istočne strane. S. Ž.: Da li je sačuvana lobanja? M. B.: Sve je sačuvano. S. Ž.: Šta se, inače, u Manasiji radi? M. B. Treba da se skinu oba poda i da se dođe do prvobitnog poda. S. Ž.: Znači, cilj nije bio da se pronađu mošti? M. B.: Ne bih rekao mošti, kako su proglašene ili ne, ali ja govorim o zemnim ostacima srpskog vladara. Znajući podatke koje je ostavio Konstantin Filozof, obratili smo pažnju... Ranije nisu obraćali pažnju, jer se u literaturi pričalo da je prazna grobnica. U gornjoj grobnici, u priprati (reč je o drugoj otkrivenoj grobnici u Manasiji), koja je zidana od fragmenata austrijske cigle, nađena su dva skeleta potpuno dislocirana, sa krstićima, za koje se određuje da su s kraja 18. veka. Ispod toga smo našli dve ogromne kamene ploče, od oko 500 kilograma. Naišli smo na zidove od srednjovekovne opeke. Digli kovčeg koji je bio potpuno očuvan, kao da je juče stavljen, jer je bio u vodi. Skelet, takođe sačuvan. To je sve u trpezariji, ali morate da vidite sa igumanijom...