Bio sam u režimu, a protiv njega

Živorad – Žika Minović pripadao je osamdesetih i devedesetih najužem vrhu stambolićevsko-miloševićevske nomenklature. Kada je novi srpski vožd izvršio političko “oceubistvo”, Minović se, zajedno sa “Politikom” čiji je bio glavni urednik, priklonio pobedničkoj strani i godinama bio jedan od najbližih i najpoverljivijih Miloševićevih saradnika. Takvu poziciju počeo je da gubi ranih devedesetih, zbog uspostavljanja tajnih paralelnih veza sa strankom Vuka Draškovića, da bi ga familija Milošević-Marković, pošto je za “Politiku” našla odanijeg čoveka, krajem 1995. godine, već marginalizovanog, uhapsila, ekspresno smenila i potpuno uklonila sa javne scene. Likvidiran metodima koje je inaugurisao i masovno sprovodio Miloševićev režim, a podržavala “Politika”, Minović se godinama nije pojavljivao u javnosti – iz krugova u kojima se kretao moglo se čuti da ćuti zbog straha od osvete – ali je to vreme iskoristio za pripremanje svojih opsežnih dnevničko-memoarskih knjiga u kojima, na svom primeru, svedoči o razornim i paklenim posledicama sprege novinarstva i vladajućih garnitura u posttitoističkoj epohi. Iz prve od niza tih knjiga pripremljenih za štampu, dozvolio je NIN-u da objavi neke fragmente, po redakcijskom izboru i u našoj opremi. Reč je o knjizi “Gojko i Pavle, istorija izvesnih i neočekivanih uzroka Osme sednice”, u čijem je središtu priča o jednoj od najprljavijih novinarsko-političkih spletki koja je, po Minoviću, iako se dogodila nekoliko godina pre njenog održavanja, bila fitilj koji je goreo sve do ovog kobnog obračuna srpskih komunista. Prošlo je punih dvadeset godina od kada je u Politici objavljen pamflet Vojko i Savle. Hronika rađanja a zatim i događanja povodom takozvane humoreske, predstavlja deo, još uvek kontroverzne, političke i žurnalističke istorije. Sam pamflet, pak, postao je paradigma moralnog sunovrata u vreme velikog političkog sukoba u Srbiji a hronika tog slučaja predstavlja parafrazu političkog mentaliteta u Srbiji. Od samog početka posttitovske konfuzije, odnosno gubljenja arhimedovske tačke oslonca, duhovna nesigurnost se sve više transponovala u golu želju za vladanjem. Na svoj način to je jednom opisao i Petar Stambolić, nesumnjivi lider srpske politike posle Drugog svetskog rata, rekavši: „Draža Marković ne bi rukovodio već bi vladao Srbijom.” Drugom prilikom, kako sam zabeležio u svom dnevniku, rekao mi je da se njegov sestrić Ivan „ponaša kao Draža” a da je Milošević „šuvarovska varijanta”. Mišljenja lidera jednih o drugima bila su indikacije preraspodele političke moći u Srbiji polovinom osamdesetih godina. Nekadašnje rivalstvo između Petra Stambolića i Miloša Minića završilo se Petrovom pobedom, odnosno primatom gospodarskog političkog stila kojem Minić nije bio sklon. To je trebalo da znači ustoličavanje političkog arbitra u Srbiji koji će biti nadležan i pitan za svaku personalnu promenu. Posle Titove smrti takav status je priželjkivao Draža Marković. To se uostalom lepo vidi iz njegovih „dnevničkih beležaka”. (...) Nekadašnji prijatelji, ali uvek kao patroni i štićenici koji su, doduše, umeli žestoko da se spore i zbog svojih interesa, postajali su protivnici. Draža Marković je očigledno želeo da preuzme Stambolićevu ulogu. Posle napuštanja federalnih funkcija, a uz to pred političkom penzijom, Marković je tu ambiciju iskazao željom da se „vrati” na neku visoku funkciju u Srbiji, možda na mesto predsednika Centralnog komiteta. To je svakako bila njegova logična želja jer je prava vlast u Republici uvek i dolazila iz Centralnog komiteta. Marković je dakle hteo takvu funkciju ali je došao u situaciju da nema kuda da ide jer su se Petar i Ivan otvoreno suprotstavili takvom Dražinom planu. Da je Tito još bio živ, Stambolići u tome ne bi uspeli, jer je Draža stekao veće Titovo poverenje u vreme obaranja srpskih liberala. Umesto Draže, na scenu su došli mlađi: Ivan Stambolić i Slobodan Milošević. Moglo bi se reći da je sukob sa Dražom i njegovo marginalizovanje još uvek neispitan slučaj. U njemu se skrivaju mnoge dvosmislenosti i kontradikcije. Posebno kad se ima na umu da se Draža suprotstavljao dolasku Slobodana Miloševića na čelo Centralnog komiteta SK Srbije. Za razliku od Draže, Milošević je imao punu Petrovu i Ivanovu podršku. Ovaj podatak je svakako najpresudniji za političku biografiju i uspon Slobodana Miloševića. Upravo je takvom odlukom – koju je kasnije Ivan Stambolić više puta isticao, a Petar svojim kajanjem potvrđivao – Milošević bukvalno doveden pod svetlost reflektora. Netačne su i nelogične tvrdnje da su mediji, pre svega Politika, napravili od Miloševića lidera. Mediji su „pratili” aktivnost „novog lidera”, aktivnost onakvu kakva je ona bila. I sam Ivan Stambolić je snažnu i presudnu podršku Miloševiću nazvao svojom najvećom političkom greškom. Milošević je, dakle, promovisan u gornjoj političkoj zoni a ne u listu Politika ili nekom drugom mediju. Ova istina, koja je za jednopartijski sistem kardinalna činjenica, uporno se zaobilazi. Umesto nje, „odgovornost” za pojavu i uspon Miloševića se na diletantski način svaljuje pre svega na Politiku. Istina je jedino u tome što je Politika, pre svega zbog svog tiraža – jer je u Miloševiću videla „tiražnog”, bizarnog i nepredvidivog, a ne kompetentnog političara – pisala o svemu što je Milošević preduzimao. Kada je on počeo da radi ono što je Stambolićima smetalo, politički očevi su se okrenuli protiv njega ali i protiv Politike koja, ponavljam, nije glorifikovala Miloševića već je pisala o svemu onome što je proizlazilo iz njegove funkcije kojoj je on davao euforični pečat. Kompetentna sociologija medija lako bi pokazala tu istinu. Za razliku od proliferacije simuliranih socioloških zaključaka, koji u stvari predstavljaju političke sudove a ne analizu prelomnih pojava u političkoj istoriji Srbije, korektno sociološko istraživanje će svakako otkriti uzročno-posledični red činjenica o usponu Slobodana Miloševića. U Srbiji je tako nešto još uvek nezamislivo jer su u prostor naučno-teorijskih sfera prodrle vrele političke strasti čiji deo su i pamfleti kao politička i policijska, a ne književna, fascinacija. Svako istraživanje i racionalna analiza pokazaće, dakle, da su Miloševiću na startu njegove karijere političku moć udahnuli Stambolići, a kasnije, u drugoj fazi, general Nikola Qubičić koji je došao u sukob sa Stambolićima. Paradoksalno je da su tvorci lika i dela Slobodana Miloševića bili protivnici sa dva krila političkog života u Srbiji. Svi drugi bili su „pratioci”. Kada su neki od Miloševićevih mentora prepoznali njegove bonapartističke crte, bilo je već kasno. To znači da su mislili sa zakašnjenjem i predviđali pogrešno. Zbog pogrešnih prognoza ostala je da lebdi fluidna nedorečenost koja se već dugo opire razumu. Milošević se munjevitim refleksom oslobodio svojih mentora i krenuo u tragičnu političku avanturu. (...) Politički mentalitet koji analiziram u knjizi Gojko i Pavle otkriva prljavu stranu politike, njeno zlo i podmuklost. (...) Rubriku pisama, na čijem se priređivanju između jula 1988. i 9. marta 1991. godine izmenilo više od dvadeset novinara, osnovao je i koncipirao urednik Politike Slobodan Lazarević. Zbog te ideje uređivačkog poteza Lazarević je dobio godišnju nagradu Radničkog saveta NIP Politika 1989. godine. Moram da kažem da sam više puta tražio da se ta rubrika ukine, ali sam uvek bio preglasan argumentom da je ona tiražna i da donosi veliki profit novinskoj kući. Sada mislim da sam pogrešio što sam te razloge prihvatio, bez obzira na njene komercijalne efekte. Ali kada sam marta 1991. godine otkrio da je jedan tekst – feljton pisan u Gradskom komitetu, a da ga je potpisao izvesni „član uprave SPO” koji je napadao Vuka Draškovića, istog trenutka sam dao nalog da se ta rubrika ukine bez obzira na to što je na kraju prvog nastavka bilo – „nastaviće se”. Rubrika se više nije pojavila. Upravo zbog toga, tj. zbog „prekida” tog feljtona, zvao me je Milošević i od mene tražio objašnjenje zbog čega sam to učinio. Odgovorio sam da je to pamflet koji je podmetnut Politici. Tada sam shvatio da sam okružen nekim urednicima koji imaju meni nepoznate kontakte. Nešto ranije Politici je takođe podmetnuta „informacija” o tome da Vuk Drašković ima vilu na Ženevskom jezeru. Tu paskvilu list je demantovao. Podmetnuta su i dva članka protiv Ante Markovića, napisana van Politike. Te članke sam video tek kad su objavljeni. Pustio ih je moj zamenik Lazarević. Za „naručioca” sam saznao iz knjige – dnevnika Bore Jovića Poslednji dani SFRJ, tj. da je pisanje tih članaka tražio Milošević. On je dakle bio neka vrsta glavnog urednika u nevidljivoj zoni. Sličnih slučajeva bilo je nekoliko. Ne pišem ove redove da bih se na bilo koji način branio – jer u ovakvim slučajevima nema odbrane – već samo zato da dokažem da sam bio u ambijentu nepoverenja. Uostalom, agenti pa i visoki funkcioneri Državne bezbednosti, lično su dolazili kod mene ili me pozivali na tzv. informativne razgovore zbog mojih kontakata sa ljudima iz SPO i Vukom Draškovićem. Taj moj dosije, kako je 1992. godine javno govorio i jedan od kasnijih glavnih urednika Politike, bio je „debeo metar i po”, pa je onda povećavan sve do mog smenjivanja 5. novembra 1995, kada je glavni razlog i ovog puta bila moja saradnja sa Vukom Draškovićem. Može se moj slučaj posmatrati i kao ponašanje karakteristično za ketmana, jer se sa režimom – osim 1992. i 1995. godine – javno uglavnom nisam konfrontirao a tajno sam radio protiv njega. Međutim, to što sam ja mislio da je „tajno” znala je tajna politička policija i o tome dnevno i direktno obaveštavala bračni par Milošević. S druge strane, situacije u kojima sam se nalazio opisujem zbog tadašnje procene da sam na listi onih koji nisu lojalni i koje zbog toga treba kompromitovati. To se u stvari i događalo. Kada je jedan novinar počeo da piše o korumpiranosti jednog visokog policijskog funkcionera (koji je danas u zatvoru), ovaj je pozvao tog novinara i rekao mu: „Prestani da pišeš o meni a ja ću ti zauzvrat dati interesantniji dosije o Žiki Minoviću.” Taj novinar me je o svemu lično obavestio. Drugi, pak, novinar je od Mirjane Marković, preko Vlajka Stoiljkovića, ministra policije, dobio zaduženje da ispita i utvrdi da li ja „nešto pišem” i da ih potom o tome obavesti. Međutim, i ovaj novinar mi je prijateljski ispričao kakvo je zaduženje dobio pa sam se ja postarao da sakrijem rukopise. Ti papiri danas možda ne znače ono što su svojevremeno značili, u vreme kad sam bio pod takvom kontrolom, ali su svakako interesantna dokumentacija. Danas se zna mnogo više nego što sam ja onda mogao znati o zakulisnim radnjama bračnog para. Pripremanje pamfleta, širenje intriga i umnožavanje raznih paskvila bilo je – čudno za nekoga koji bi na vrhu države imao da radi nešto mnogo važnije – jedan od glavnih poslova. Podvale, obmane, licemerstvo, laži, ponižavanja, ogovaranja, ucenjivanja – to je samo deo repertoara vladajućeg kruga osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. (...) Nelagodno mi je što u ovoj hronici često moram da govorim i o sebi. Ali, sticajem okolnosti, ja nisam bio samo onaj u čijem je listu objavljen Vojko i Savle, već i čovek o kome je napisano mnogo paskvila i pre i posle Vojka i Savla. Interesantno je, međutim, da su se autori nekih paskvila protiv mene javljali i pre tzv. humoreske, u nekoj vrsti osvete zbog kritičkog pisanja Politike o memorandumu ili nekoj drugoj temi koja se tim autorima nije dopadala. Navodim kako je Vladimir Dedijer postupio prema meni posle mog intervjua zagrebačkom nedeljniku Danas (1986). U kontekstu kritike srpskog nacionalizma pomenuo sam i pisanje Vladimira Dedijera a neke njegove istorijske metode nazvao dedijerizmom. Posle toga Dedijer je uz „dostavljačku” pomoć, odnosno lažne podatke nekih novinara iz Politikine kuće, napisao protiv mene više pisama – pamfleta koje je razaslao visokim političkim funkcionerima. Poslao ih je Petru i Ivanu Stamboliću, Slobodanu Miloševiću i još nekim političarima. Ovi pamfleti su umnožavani i deljeni po beogradskim kafanama. Da bi dočarao sadržinu tih pamfleta, Dedijer je, pored ostalog, napisao da sam se „u stanu pevačice Lepe Lukić hvalio da pišem memoare Petra Stambolića”. Napisao je i mnogo uvreda i neistina u stilu koji se ne bi mogao očekivati od jednog akademika i veoma poznatog publiciste. Ova Dedijerova pisma citiram u drugoj knjizi a podsećam na njih samo zbog toga da bih pokazao kako pamfletska fascinacija nikome, pa ni Dedijeru, nije bila strana. Političari kojima je on ove pamflete poslao nisu reagovali, odnosno ostali su bez komentara. Te pamflete su poslali lično meni uz propratne opaske o Dedijerovoj neozbiljnosti ali i osvetoljubivosti. Od Petra Stambolića sam redovno dobijao gotovo sva pisma – pamflete koje mu je neko protiv mene slao. Jedno od tih pisama poslao mu je i novinar Politike D. S. Interesantno je, međutim, da se autori tih pisama nisu osmelili da ih objave u štampi već im se više dopadalo da zaobilaznim putem, uz pomoć političkih autoriteta, nekome napakoste ili zasluže simpatije koje bi im, kako su mislili, bile dragocene za njihovu karijeru. Proizlazi da su pamfletizam i autoritarnost u korespondenciji. (...) Tokom proteklih godina često sam se pitao zašto su hroničari i „istraživači” jurili samo za književnim autorom Vojka i Savla, da bi obično zaključivali da ta tajna još uvek nije otkrivena. Ne potcenjujući značaj takve radoznalosti – a sve je u stvari ipak otkriveno – meni je uvek smetala jednostranost i novinarska pristrasnost u opisivanju ovog rašomonskog slučaja. Iako je više puta dokazano i na osnovu dokumentarne građe objavljeno da je Vojko i Savle stvoren i verovatno napisan u Gradskom komitetu i da je odatle dostavljen Politici, te činjenice su uglavnom zaobilažene a politički funkcioneri umešani u taj slučaj su amnestirani. Ali zato se insistiralo na mojoj odgovornosti i odgovornosti Politike, iako je takođe do detalja istraženo i objavljeno kako je Politika zloupotrebljena. Tvrdnje da sam ja kao glavni urednik menjao mišljenje o autoru i autorstvu ovog pamfleta više govore o nečijoj zlobi a ne razumevanju. Neki nikako nisu hteli da prihvate činjenicu da sam ja bio prinuđen da govorim samo ono što je i meni kao i drugima bilo „servirano”. A kad sam najzad obelodanio pretnje i pritiske visokih partijskih i državnih funkcionera, onda mi je od tih istih kritičara zamereno zašto sam tako dugo ćutao. Tako sam opet „tema” bio ja, a ne političari koji su stvorili taj prljavi slučaj. Ako je, kao što su neki novinari pisali, pamflet Vojko i Savle bio sunovrat novinarstva, još više bi se moglo tvrditi da je to bio sunovrat politike i pobeda licemerja. I dan-danas su tvorci Vojka i Savla pod nekom vrstom zaštite. Za glavne krivce se i dalje proglašavaju oni koji su prevareni. Čak je i akademik Gojko Nikoliš u svom otvorenom pismu meni napisao da sam ja pravni a ne pravi autor pamfleta, zamerajući mi što neću da otkrijem prave autore. Ja sam otkrio ono što sam znao. Mojim kritičarima to nije bilo dovoljno.(...) Ovaj pamflet je na prijavnicu palate Politika, u velikoj koverti poslao Radmilo Kljajić, izvršni sekretar Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda. Kljajić je pre odlaska na pomenutu funkciju bio novinar Politike, a kasnije se opet vratio u istu redakciju. Pre nego što je ovaj koverat stigao u Politiku, telefonom su mi se, u intervalu od desetak minuta, javili Ivan Stambolić, predsednik Predsedništva SR Srbije i Dragiša Pavlović, predsednik Gradskog komiteta. Kratko su me obavestili da će Kljajić doneti ili poslati jednu kozeriju, uz napomenu, koju su naglasili i jedan i drugi, da je to „važan tekst”. To je trebalo da znači da ovi visoki funkcioneri traže da se taj „tekst” što pre objavi. Ovakvim „najavama” nisam bio iznenađen. U tom vremenu bilo je uobičajeno da me mnoge političke ličnosti, među njima i visoki funkcioneri, prethodno obaveste da će poslati neki svoj „govor”, uz obaveznu molbu da se objavi što opširnije i što pre. Ovog puta u pitanju je bilo nešto drugo ali ipak ne tako neobično. Naime, i prošle jeseni su me Stambolić i Pavlović takođe zvali telefonom da bi me obavestili da će Radmilo Kljajić doneti svoj članak protiv Tomislava Marčinka, političkog funkcionera iz Novog Sada. Taj veoma polemičan tekst Politika je objavila pod naslovom koji su dali autor ili autori – Mali prst velike pesnice. Kljajić je, dakle, uvek dolazio sa “preporukom”, koju su moje kolege, kasnije me optužujući, nazivale „uređivanjem sa strane”, pa su tako govorili čak i oni koji su te članke „preporučivali”. Bio je petak, 16. januara posle podne. Kad su me Stambolić i Pavlović obavestili da je reč o kozeriji bilo mi je, priznajem, ovog puta neobično da tako nešto čujem od poznatih političara. Ali bez mnogo razmišljanja, uz to i dosta umoran posle jednog burnog sastanka, rekao sam sekretarici, koja mi je pokazala veliki koverat, da ga pošalje u redakciju nedeljnog broja Politike. Sugerisao sam da pre toga tekst eventualno pogleda i proceni neko od urednika iz kulturnog ili feljtonskog sektora. Kasnije sam saznao da je koverat predat uredniku kulturne rubrike Milenku Matickom, a ovaj ga je poslao uredniku nedeljnog broja Politike Aleksandru Prlji. To je bilo sve što sam uradio i znao tog popodneva, u petak. U nedelju, dva dana kasnije, kao i stotine hiljada čitalaca i ja sam video kakav se „važan tekst” nalazio u koverti koja je od Kljajića stigla na prijavnicu Politike. Od tog dana u Politici, oko nje, među čitaocima i u medijima, počelo je veliko talasanje i moje dugotrajno iskušenje. Da nije bilo nonšalantnog previda, sličnog psihološkoj sekundi u vožnji i da, osim toga, nije bilo sindroma jednopartijske inercije, ne bi bio objavljen pamflet koji je proglašen za paradigmu političkog nemorala i Politikinog posrtanja. I više od toga. Mogućno je da će ta afera posle sređivanja – sada se već može reći – istorijske građe, postati premisa na kojoj je testiran veliki politički sukob u Srbiji krajem osamdesetih godina, sukob između Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića. Epilog je bila Osma sednica. Dramaturgija događaja je ispunjena prizorima, slikama i činovima koji se indukuju sukcesivno i zakonito, ali fatalno. Svi koji su o pamfletu Vojko i Savle pisali, a napisano je ko zna koliko stranica, uzimaju ga sa manje ili više argumenata, sa manje ili više istine i istraživanja uzroka i posledica, kao prelomni trenutak. Po jednima, ta afera je sunovrat novinarske profesije. Po drugima, sunovrat politike i političara. Ja mislim da je reč o zloupotrebama elite vlasti u političkim obračunima. Za te zloupotrebe upotrebljeni su tajna policija i list Politika. Nema nedužnih i nevinih. To, naravno, važi i za Politiku, svejedno što je (zlo)upotrebljena. To važi i za mene, jer sam tada bio njen glavni urednik. (...) Na kraju su, kao što sam rekao, protagonisti Pamfleta zaboravili čime su počeli, zaboravili su na svoj prvobitni cilj – da preko Politike kompromituju akademika Nikoliša zbog potpisa i opredeljenja za Memorandum. A onda, u igri političkih interesa, više nije bio bitan čak ni Memorandum, pa ni ugled Politike, već je glavna poenta bila u borbi za dominaciju u Srbiji. Krenulo se dalje od prvobitnog cilja koji je u stvari marginalizovan i zamenjen drugim ciljem preko nonšalantnog žrtvovanja Politike i njenog glavnog urednika. Upravo u tom intervalu pojavila se partijsko politička grupa na čelu sa Slobodanom Miloševićem koja je u toj igri ciljeva videla opasnost za sebe. Opasnost – od grupe Ivana Stambolića. Tako se – tvrdim apodiktički – od tzv. humoreske, koja je postala ne samo oznaka za zloupotrebu štampe, već i srpska metafora za političko grupašenje, od akademika Gojka Nikoliša i akademika Pavla Savića stiglo do šekspirovskog sukoba između Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića. Jedan slučaj, jedna afera, započeta Pamfletom, trebalo je sada da se komparativno istražuje, jer su se iz dana u dan umnožavali otvoreni sporovi na političkoj sceni. Stiglo se do apsurda, jer je faktički zbog rivalstva dve frakcije zaboravljen povod – Memorandum. Kao član Centralnog komiteta, a ne kao glavni urednik Politike, i ja sam bio učesnik na toj sceni, sa svim obavezama koje takva funkcija pretpostavlja u jednopartijskom sistemu. U susretima koje sam tih dana imao sa Miloševićem, predsednikom Centralnog komiteta, on nije pominjao Pamflet. Činio je to znatno kasnije, nazivajući tzv. humoresku prljavom podmetačinom. Wega u početku, tj. posle objavljivanja paskvile, nije interesovala profesionalna degradacija Politike. Čak je mislio da taj skandal nije toliko značajan i da će se „sve smiriti”. Ali kad je, sa izvesnim zakašnjenjem, shvatio da se preko Pamfleta želi i nešto više, onda je formirao komisiju Centralnog komiteta, čiji je zadatak bio da „prati” zbivanja u Politici. Kao i onda, i sada mislim isto: nije on to uradio iz simpatija prema meni, već pre svega zbog straha za sebe i za mogućne raskole u Centralnom komitetu. Miloševićeva logika bila je sledeća: zbog činjenice da sam bio član Centralnog komiteta, on je procenio da je to udar i na Centralni komitet. Takav je bio njegov ugao gledanja, njegova intuicija kojom je prepoznavao izvesne elemente sukoba između Petra Stambolića i generala Nikole Qubičića, a shodno tome i međusobno rivalstvo sa Ivanom Stambolićem. Bilo je, razume se, i puno drugih i dalekih nagoveštaja sukoba koji su se iz dana u dan umnožavali, ali je Pamflet bio fitilj koji je razgorevao vatru sve do Osme sednice. Neverovatno ali istinito. (...) Pod žestokim pritiscima da se „istera na čistinu” sve oko Pamfleta, redakcija lista je bila zarobljena unutrašnjim raspravama i istragama koje su režirane van redakcije. Smenjivao se paradoks za paradoksom. Tzv. humoresku su napadali i oni koji su bili za Memorandum i oni koji su bili protiv njega. Više nikoga nije interesovala istina da afera nije počela sa Pamfletom objavljenim u Politici već sa paklenom idejom u vrhu srpske vlasti, idejom da se Politika upotrebi. Zato se s razlogom može tvrditi da je ovaj događaj pre svega označio početak sunovrata istrošene matrice jednopartijskog sistema.(...) Krajem 1986. potajno grupašenje u političkom vrhu Srbije već je dobijalo obrise dve konfrontirane struje. Kao glavni urednik Politike nisam bio ni u jednoj, ali sam osećao da i jedna i druga struja žele da imaju ovaj list na svojoj strani. To mi se razumljivo, nije dopadalo. Tražio sam način da ostanem negde „između”, naročito kada je u pitanju profesionalno opredeljenje Politike. Umesto „nezavisnost”, tada je u upotrebi bio termin „objektivnost”. Ovo drugo je u stvari i primenjivano u uređivanju lista. Uredništvo Politike se, da ne bi upalo u neku klopku, opredelilo da objavljuje sve što rade i jedna i druga grupa koje su predvodili, kao što su već svi znali, Ivan Stambolić i Slobodan Milošević. Iz dana u dan su objavljivani govori jednog ili drugog, iz dana u dan su i jedan i drugi telefonom intervenisali, dok je i površna analiza već pokazivala sve upadljiviju lidersku divergenciju. Moj hendikep bio je u činjenici što sam bio član Centralnog komiteta. To je bilo dovoljno da jedna od struja – Stambolićeva – koju su nazivali državna, bude podozriva prema meni, iako sam se trudio da tu podozrivost ublažim. Svi moji susreti sa visokim funkcionerima i sva moja javna istupanja bili su motivisani željom da ne pripadam ni- jednoj grupi. Sve moje političke izjave – a one su objavljene u medijima – bile su antinacionalističke. O tome postoji obimna dokumentacija. Ali, u razmišljanjima nekih ljudi presudna je bila činjenica što sam bio član CK, a uz to i glavni urednik i – od aprila do kraja 1986. – i v. d. generalnog direktora Politike. To je, dakle, značilo da ja „pripadam” Miloševićevoj strani. Na takvu vrstu razmišljanja, razume se, nisam mogao da utičem. Moram reći da sam još početkom jeseni 1986. saznao da se u rukovodstvu Srbije prave kadrovsko-personalne kombinacije oko Politike, što me je, s vremena na vreme, uznemiravalo. Razlog tih nemira nije, naravno, bio motivisan karijeristički, već je bio u faktu saznanja da se na nekim tajnim sastancima o meni, faktički o mojoj sudbini, odlučuje a da je to nisam znao ili da sam saznavao kasno, ponekad iz druge ruke. (...) Epilog odluke o izboru direktora Politike nije se odigrao u republičkoj „koordinaciji”, već u vili književnika Vladimira Jovičića u Vladimircima. Jovičić je, inače, bio glavni Stambolićev saradnik u pisanju njegovih političkih govora i izjava. Pored nekoliko funkcionera, među kojima su bili Dragiša Pavlović i prof. Stojanović, u prilično veselom društvu te oktobarske noći, nalazila se i jedna poznata estradna umetnica. Upravo je ona i ispričala na koji je način i gde doneta odluka o tome ko će biti direktor Politike. Odluka da Stojanović bude direktor doneta je, dakle, u veselom društvu. Bio je to kraj mojih iluzija o personalnim ključevima jednopartijskih „koordinacija”. Bahanalije su bile sve opojnije, strasti sve tamnije, a vladanje državom sve nerazumnije. Kraj iluzija nije bila samo ta oktobarska noć u srpskoj provinciji i ne, razume se, zbog nečeg što bi povredilo mene, već je to bilo još jedno nespokojno saznanje o večnom mentalitetu balkanske krčme, kako je pisao Krleža, duhu koji, kao oktopod, ne prestaje da guši Srbiju. Posle takvih saznanja – a ona su najjača kad ih dokazuju neverovatne pojedinosti – ja sam definitivno shvatio da u Srbiji politika nije, kao što se definiše, veština mogućeg već zaverenički, antiintelektualni i palanački obrazac, koji je srpska nacionalna konstanta. Nije to samo atmosfera jedne noći u provinciji već je to noć od koje je počela skandalozna hronika u Politici i sa Politikom i koja je izazvala beskrajne i zloslutne noći u suprotnom taboru. Hoću da kažem da poenta nije bila u tome ko će biti direktor Politike već ko će da odigra poverljivu ulogu u opasnoj igri političkih suparnika. Ta noć, u kojoj je odlučeno da jedan čovek od poverenja bude ubačen u Politiku, noć koja je inspirisala ove redove o inkubaciji iracionalnih događaja, odigrala se desetak dana posle objavljivanja Memoranduma. Onaj koji je došao za novog direktora Politike bio je, možda i ne znajući, u službi jedne skandalozne ideje koja je razorila Politikinu kuću. U službi nemoralnog plana da se politička kompromitacija ljudi oko Memoranduma realizuje podmetanjem jedne paskvile. Sve je to dokazano u raspravama i istragama koje su trajale celu jednu godinu i koje, u stvari, traju i danas, jer ta hronika nema kraja. Ipak, nesumnjiva su, posle svega, ova saznanja: 1. Pamflet „Vojko i Savle” je postao okosnica za testiranje odnosa snaga sukobljenih frakcija u Srbiji. 2. Nepromišljena je i tragična bila ideja da čak i Memorandum u jednom trenutku postane sredstvo rivalstva dve političke grupe. Počelo je da se događa nešto nelogično. Umesto da zajedno, na politički i intelektualno celishodan i racionalan način, skinu sa Srbije opasan teret Memoranduma, dve frakcije su u borbi za vlast gotovo marginalizovale glavni cilj kritike – Memorandum. Jedna strana je mislila da može da ga neutrališe „idejno”, a druga „tajno” i „policijski”. Vreme je odmicalo, a Memorandum je izgledao – nedirnut. Skandal sa humoreskom Vojko i Savle i rasprave o njemu su postali nešto važnije od sadržine Memoranduma. To je istorijski previd političke elite u Srbiji onog vremena zbog kog su nastupile tragične posledice. 3. Činjenica da je paskvila objavljena u Politici u vreme kad sam ja bio njen glavni urednik, dovoljan je podatak zbog kojeg nikada ne mogu biti spokojan, bez obzira što sam – prevaren. Oni koji su prerano donosili presude o ovom slučaju i sami su kasnije upoznali mračnu političku faktografiju i levantinsku opsesiju na kraju dvadesetog veka. (...) Ledi Pamflet Kad je reč o Politici, čiji sam direktor i glavni urednik bio, svakako da nikad ne mogu zaboraviti pamflet pod naslovom „Saopštenje uredništva Politike”, objavljen 5. novembra 1995. godine. Tada sam u ranim jutarnjim časovima po nalogu bračnog para Milošević uhapšen i smenjen zbog toga što sam se suprotstavio namerama grupe pod imenom JUL, koju sam javno optužio zbog toga što je htela na brutalan način da preuzme ovu kompaniju. Za mene je međutim, strašniji bio sadržaj toga pamfleta nego samo hapšenje i smenjivanje. U tom „tekstu” sublimiran je sav bes bednih srpskih pamfletista na čelu sa Ledi Pamflet. Nemam nameru da prepričavam ili citiram laži i uvrede iz tog blasfemičnog i nehumanog, necivilizovanog „saopštenja”. Reći ću samo ono što je – zbog onih koji će to možda nekad pročitati – neizbežno da se kaže iako ne postoje reči kojima bi vredelo i moglo da se parira nečemu što ne spada u ljudsku logiku. Dakle, nenormalan, ludački, primitivan, providno sročen pamflet. Iz njega se vidi kakav metod mogu da odaberu glave koje mrze i koje su opasnije od najopasnijeg pogromaštva. Naravno, to je taj metod kompromitacije uoči mog smenjivanja sa čela kompanije Politika, ali je svakom čitaocu bilo jasno šta je svrha te izmišljotine. Nije to bila sramota za mene već za Politiku, koja se time pretvorila u privatnu krpu JUL-a. Po ideji šefice te interesne i korupcionaške grupe i pod njenom rukom nastao je taj zločinački inspirisan pamflet da bi bio optužnica pred javnošću. Pod njenom rukom, iz njene glave, taj linč su izvela nekolicina njenih, JUL-ovskih urednika, koji su Politiku predali u ruke toj sekti. U pisanju ove paskvile učestvovali su redovni saradnici Politikine rubrike Odjeci i reagovanja, ali su optuživali mene za ono što su sami pisali u toj nekadašnjoj rubrici. Optužili su me da sam ratni huškač iako sam 1992. javno, preko svih medija, direktno okrivio režim i Miloševića za rat i uništavanje Srbije i Jugoslavije. Optužili su me za slabo poslovanje kuće, iako je u moje vreme kompanija Politika ekonomski bila najjača firma u Srbiji. Tome su dodali i moju odgovornost za Vojka i Savla iako su jedni bili prijatelji sa tvorcima tog pamfleta, a drugi, kao Ledi Pamflet, bili neprijatelji tvoraca te paskvile. Napisao sam gornje rečenice da bih podsetio na kvintesenciju primitivne vrste pamfletizma na stranicama Politike, koja će se nastaviti i u narednim godinama. Art–direktor takve upotrebe Politike i dobrog dela štampe bila je M. Marković. Sve što je napisala ne spada ni u kakvu publicistiku već može samo da se podvede pod crtu frustracije koju pokušava da leči intrigom i pamfletom. Mnogo takvih „dnevnika” je potpisala, ali ima i mnogo članaka koje je ona napisala, a drugi, po raznim listovima, svojevoljno potpisali. Mnogi od njih su zbog takve usluge postali ministri, direktori, glavni urednici, ambasadori... Da pomenem samo Aleksandra Prlju i Dragoljuba Milanovića. Ako se meni, kad sam bio glavni urednik, bez analize celine svega objavljenog u Politici, koji nisam bio samo njen urednik, jer je u Politici u moje vreme izlazilo preko 20 listova – pripisuje promašenost, neprofesionalnost i negativan uticaj jedne rubrike, posle mene se cela Politika pretvorila u Odjeke i reagovanja, takoreći od prve do poslednje strane. Za tu jednu rubriku je pripremljen okrugli sto, ali za Politiku posle mene ne bi bilo dovoljno ni sto okruglih stolova da bi se objasnilo pamfletsko ludilo na njenim stranicama. Analiza sadržaja bi lako pokazala da se list pretvorio u prikazivanje izokrenute, lažne stvarnosti. Politika je mirne duše mogla da se zove Potemkin. Objavljeno je mnogo izmišljenih pisama koja su pisana (kao npr. protiv nekih crnogorskih lidera) u kabinetu Bračnog para, kao i mnogo drugih pamfleta o pojedinim ličnostima koje je Politika objavljivala gotovo iz dana u dan. Ono što je Politika od 1996. do 2000. napisala o Crnoj Gori i nekim njenim ljudima, predstavlja antologiju privatne pizme Bračnog para. Začudo, u Beogradu, tom mističnom Pijemontu, preko svega se ćutke prelazilo i prelazi. Kao što se prelazi i preko činjenice da je pamflet protiv Koštunice 2000. godine u Politiku doneo visoki državni funkcioner, a da ga je napisao lično njegov šurak – poznati novinar poznatog nedeljnika, koji se tobože u svojim člancima borio za demokratiju. Upravo se za taj tekst („Raspodela”) V. Koštunici izvinjavao D. Ribnikar. (...) Još uvek niko nije našao za shodno da analizira pismo Mirjane Marković britanskom ministru Robinu Kuku u vreme NATO bombardovanja. To pismo, veoma reklamirano u Politici i na RTS, predstavlja svedočanstvo o hipokrizi supruge srpskog lidera. Ta laž odglumljena kao istina bila je prst u oko građanima Srbije sa ciljem da se zaseni prostota, ali i prst u oko čelnicima NATO-a zbog drskog načina na koji je napisano. O tom pismu se ćutalo, pa se ćuti i sve do danas, valjda zbog činjenice što je Srbija bombardovana, a za bombardovanje je nesumnjivo odgovorna i autorica tog pisma – pamfleta Robinu Kuku. PETAR STAMBOLIĆ Draža je hteo da vlada Srbijom „5. septembar 1985. Kod P. St. sa A. B. Veoma prijatan, gotovo neobavezujući razgovor. Pera je raspoložen. Ali kod njega se nikada ne zna šta namerava. Osećamo da nas nije pozvao slučajno. To me je podsetilo na jedan raniji susret sa njim, nekoliko meseci pre ovog. Tada me je pozvao i obavestio: - Ja ću ovih dana govoriti političkom aktivu Starog grada. Tamo ću da napadnem Dragana Markovića, direktora Politike. On je Dražin. Pozvao sam te da ti kažem da tamo pošalješ nekoliko novinara, ali ne zato da bi o tome pisali, već samo da čuju šta ću reći i da posle toga pričaju šta su čuli na tom sastanku. Kada je primetio moju zbunjenost, rekao mi je da on to ipak ne misli sasvim ozbiljno. Čudno je, međutim, bilo i to što sam razumeo da on od mene ne traži nikakav komentar, već je samo želeo da mi kaže šta misli, pretpostavljajući možda da ću mu ispuniti želju. Nisam je ispunio. U današnjem razgovoru, više uzgred, opet je pomenuo Dražu Markovića. Shvatio sam da je to bio razlog zbog kojeg je Bakočevića i mene pozvao. I opet, kako mislim, samo da čujemo šta on misli. Draži Markoviću se završava partijski mandat u Federaciji. Znali smo, svuda se već pričalo i priča, i postavlja pitanje da li će Draža moći da dobije važnu funkciju u Srbiji, tj. da posle Ivana Stambolića bude predsednik Centralnog komiteta, od kraja aprila iduće godine. Ovu temu je danas pomenuo i Pera. Rekao je: - Ja sam Draži lično rekao da on ne bi rukovodio već bi vladao Srbijom. To nije dobro. Ne dolazi u obzir... Mislim da na Ivanovo mesto treba da dođe Slobodan a ne Draža, baš iz razloga koji sam pomenuo. Što se tiče Ivana, mislim da je već zreo za predsednika Savezne vlade. Pre dve godine nisam tako mislio. Sada mislim.” „12. februar 1986. Kod P. St. Obaveštava me da je Draža Marković povukao ostavku. Napisao je pismo Predsedništvu Centralnog komiteta SKS u kome ga napada zašto nije data informacija članovima Centralnog komiteta o diskusiji povodom kandidovanja za predsednika Centralnog komiteta, za koju funkciju se on, a protiv Slobodana, kandidovao. Ivan je protiv Dražine kandidature, a za Slobodana. Draža je tražio od Ivana da se o tome razgovara na Predsedništvu ili da to rasprave njih dvojica. Ivan mu je odgovorio da njih dvojica više nemaju šta da razgovaraju. Udario je direktno na Ivana. To je sada težak sukob koji će izbiti na sednici Centralnog komiteta. Zbog toga će biti potrebno da se informacije šalju i dalje nego što je Draža tražio, sve do opštinskih komiteta. Svi će videti šta će govoriti Draža, Špiro, Baljak, Deretić i drugi. Neće biti kompromisa.” „15. mart 1986. Pera me pozvao da zajedno putujemo u Čačak i da u povratku posetimo Gornji Milanovac. Dok putujemo Ibarskom magistralom, on glasno razmišlja o novom rukovodstvu Centralnog komiteta. Pita me šta mislim o pojedinim ljudima koji su kandidati za Predsedništvo Centralnog komiteta. Ima veoma dobro mišljenje o Momčilu Baljaku. Kaže da se, posle sukoba sa Dražom, izašlo na čist teren. Srbijom treba da rukovodi mlađa generacija a to su Ivan i Slobodan. U Čačku nas dočekuje predsednik opštine Višnjić. Priređuje nam ručak u restoranu 'Belvi’. U povratku svraćamo na kafu kod Jovana Tomovića, direktora Takova.” Sa Miloševićem „Kod Spase” Petnaestog jula sam sa Slobodanom Miloševićem bio na ručku u restoranu „Kod Spase” u Ustaničkoj ulici. Došao je sam, bez Sente. Sedeli smo u senovitoj baštici i o svemu više ćaskali nego što smo, kao što se moglo očekivati, razgovarali o političkim temama. Slobodan je, i pored pritajenih sukoba u Srbiji, bio veoma raspoložen. Uz ručak je popio nekoliko čaša belog vina. Hteo sam da mu kažem da, posle svega što se događalo u Politici, počev od humoreske Vojko i Savle, list mora da se oslobodi balasta, moralnih kontroverzi i sumnji u njen ugled. Upitao sam ga: - Možeš li da prihvatiš da mi u Politici pravimo list onako kako procenjujemo da treba a da se ni ti niti bilo ko iz CK, ali ni bilo ko od političara u Srbiji, ne upliće u naš posao? Bio je iznenađen. - Kako to misliš? – upitao me je sa izrazom lica kao da je uboden injekcijom. - Stvar je vrlo prosta – odgovorio sam. – Ako je Politika otvorenija i slobodnija, čitaoci će sasvim logično zaključiti da to nije bez znanja rukovodstva... Milošević se nasmejao. - Lukav si. Ne mogu baš da te razumem. Ali ima neke logike u tome o čemu govoriš... - Da ti navedem jedan primer – hteo sam da ga ohrabrim. – Nedavno smo pokušali da napravimo opsežan intervju u nastavcima sa Markom Nikezićem. Smatrali smo da bi takav tekst imao veliki odjek i mislili smo da bismo možda neutralisali bar neke od neprijatnih epizoda u poslednjih pola godine. On me je prekinuo: - Pa, zašto to ne uradite? Nikezić je demokrata i intelektualac, ugledan čovek... Imaš za to moju saglasnost, ako ti to nešto znači. A ko bi radio sa Nikezićem? - Dogovorili smo se sa književnikom Miodragom Bulatovićem. On nam je to bio i predložio... - To je dobro. On je ugledan književnik. Ideje vam nisu loše... Samo ne razumem zašto si rekao da ste pokušali. Zašto to ne uradite? Tek u tom trenutku sam ga obavestio kako je povodom te ideje reagovao Nikola Qubičić. Na to je Milošević primetio: - Nikola se boji od nečega što je prošlo. On i njegovi drugovi iz revolucije se boje od onoga što je bilo a ja se bojim od onoga što će da bude! Po tome se ja razlikujem od njih, svejedno što me oni podržavaju...