Oslobodioci i oslobođeni (svih prava)

U noći između 11. i 12. decembra 2007. godine, izgoreo je – samospalio se stari, čuveni hotel „Putnik” u Novom Sadu, domaćin mnogih poznatih gostiju, prestižno mesto okupljanja „predratne gospode”, poslovnih ljudi „obnove i izgradnje”, stranaca „od ugleda”, viđenijih posetilaca (razno)raznih sajmova, umetnika „na privremenom radu u Novom Sadu” – posebno u vreme „festivalskih dana” Sterijinog pozorja... Zaživeo je 1939. kao ponos trgovca Nikole Tanurdžića, a otet – nacionalizovan zajedno sa celokupnom imovinom 1948. Zašto je hotel temeljno izgoreo? Do danas uzrok nije „precizno ustanovljen”. Sumnja se na „dotrajale instalacije”, ali je (malo) čudno da se vatra pojavila, izbila – po svedočenju prisutnih, i preživelih gostiju, na nekoliko mesta, „istovremeno”. Ako vatra nije izazvana namerno – kao što tvrde neki „odgovorni”, ako nije „poturena” zbog „ubrzane privatizacije”, kako, opet, govore neki drugi, ako, znači, nije reč o „kriminalnoj paljevini”, preostaje samo jedna jedina verovatnoća: hotel „Putnik” se samospalio, izvršio samoubistvo samosagorevanjem, tako što je aktivirao sva svoja samozapaljiva mesta – grejalice, prekidače koji varniče, dotrajale instalacije, lako zapaljive zavese, tepihe... Zašto bi to jedan hotel „od ugleda” uradio? Možda je reč o umoru, starosti, potištenosti. ili čak o teškoj depresiji što su ga „pod stare dane” prepustili zaboravu, propadanju, urušavanju, čekajući da ga neki novi (tranzicioni) gazda kupi u bescenje i, potom, „preuredi” ko zna kako i u ko zna šta. A u svoje vreme, hotel je bio „na glasu” u celoj „bivšoj Jugoslaviji”. Jednom prilikom ga je (nezvanično) posetio i „vlasnik” te Jugoslavije – J. B. Tito. Došao je jednog jutra... Početkom osamdesetih godina prošlog veka, ovu priču je ispričao stari direktor hotela, čovek koji je ceo radni vek proveo služeći ili upravljajući poznatim zdanjem. Tu priču sam (tad) zapisao i ona izgleda ovako, kako sam je čuo te noći, posle jedne pozorišne predstave na Sterijinim igrama. (Direktor je pričao i „glumio”, trudeći se da što vernije oživi „vreme straha”.) „Dođem ja jedno jutro pedeset i prve godine na pos’o u hotel – bio sam tad šef sale, uđem u moju kancelariju, da se presvučem, kad, na vratima se pojavi jedan mlađi kelner – pripravnik, i sav bled, preplašen – skoro da se onesvesti, reče mi nekako mucajući: ’Šefe..., čini mi se... da... da... u sali sedi Drug Tito...’ Ja ga gledam, vidim da je načisto sluđen, pa prvo pomislim da nije noćas negde zaglavio i „poginuo”, i sad priča gluposti jer mu se mamurnom priviđa svašta, a onda, opet, mislim se, zašto bi mu se baš drug Tito priviđao od tolikih priviđenja... Ko sedi?... Drug Tito... Drug Tito?... Jeste. Isti Tito... I dok ja tako njega ispitujem, on se, siroma’, oslonio na dovratak, ne može da se pomeri. A bilo negde oko petnaest do šest ujutru, hotel pust, grad pust, narod spava, nije vreme da hotel poseti ni prodavac novina, a kamoli... Taman sam bio navukao pantalone i zakopčavao košulju, a dobijam obaveštenje da u „mojoj sali” sedi drug Tito – ni manje ni više, i da – ako je On stvarno tamo, ako ovaj mali nije preko noći poludeo, neko treba da ga posluži. A ko bi mogo da ga posluži osim mene, ako je On stvarno tamo... I, tako, sve ja to tako mislim, a osećam da i meni noge podrhtavaju i da poslednje dugme na košulji ne mogu nikako da zakopčam... Bila su to ona gadna vremena kad su ljudi preko noći nestajali, kad si samo čuo da je nekoga „pojeo mrak”, ili, opet, pronela bi se vest da se neko od „predratnih gazda” obesio, upucao ili skočio sa balkona, pošto bi mu sve oduzeli i iz kuće ga isterali kao šugavo pseto, ako je već imao sreće da ga ne ubiju na pragu. I, mor’o si da vodiš računa „kojim povodom” pominješ „druga Tita”. Nije to moglo da se radi tek tako, „bez velikog razloga i velike hvale”. Strah je bio i samo da pomisliš na NJega, a ja sad treba da ga poslužim, bez najave, bez svečanog dočeka, bez ljudi iz grada. Sam samcit... Da su mi rekli da me u sali čeka Smrt, manje bih se uplašio. Obučem se ja, nekako, pa navučem i smoking, što se radilo za najsvečanije prilike, i sve se mislim: mor’o bih da pozovem direktora, da se posavetujem šta bi po „protokolu” treb’o da radim, kako da se ponašam, i kako druga Tita da oslovim kad mu priđem? Da li sa druže Tito, što mi malo dođe previše „privatno” – kakvi smo mi to pa drugovi, da li sa druže Predsedniče, što je, opet, previše državnički, nisam ja gradonačelnik, neka vlast pa da mu se „zvanično” obraćam, i, na kraju, kako da budim direktora u ovo doba i da mu kažem: Druže direktore, šta da radim, u sali sedi drug Tito? Ko bi mi verovao? I sve se ja tako mučim, raspinjem, krenem prema telefonu, pa se vratim, šetam po onoj mojoj kancelariji – najradije bih skočio kroz prozor, kad hodnikom dotrča jedan od portira i k’o da je načisto poludeo, maše rukama, trese glavom i pita, bez daha: ’ Oće neko da siđe i posluži druga Tita? Mene pitaju, je l’ radi neko ovde? ’ ... Majko moja mila, malo falilo da umrem; zgrabim belu salvetu, izletim iz kancelarije i potrčim hodnikom, sve do ulaska u salu. Da završim na robiji zbog brljavosti i „ignorisanja” druga Tita... Kad sam stao na crveni tepih koji vodi sredinom sale, krenem prema dvojici ljudi koji su sedeli za stolom kraj prozora; i idem ja tako, ne osećam noge, lepo čujem kako mi srce udara i sve se mislim, samo da se ne onesvestim, da ne brukam hotel, i kako se približavam „gostima”, čas mi se čini da je to Tito, čas da nije – nikad ga ranije nisam video izbliza, dođem na nekoliko metara od njih kad onaj sa crvenkastom kosom podiže glavu, pogleda me sa onim njegovim plavim očima i, šaleći se, reče: ’Di si ti, bogati? Mi već mislili da menjamo restoran’... Ja, da umrem. Najradije da se uhvatim za gušu i da se zadavim, tu, pred njima. I sve što sam smislio da kažem, nisam mog’o – samo sam se naklonio čelom do tepiha, i jedva se uspravio jer mi se sva krv slila u glavu i umalo nisam pao Titu pred noge... Onaj, drugi, koji sedi sa Titom smeška se i gleda me pogledom k’o sa let-lampom; vidim, da može, spalio bi me k’o pismo... Taj drugi, upita da li u hotelu ima viski, taj i taj... Ja ga gledam, i ja se smeškam, klimam glavom, i ne mogu reč da kažem, samo se klanjam k’o poludeo. ’Donesi dva viskija, led posebno, i bokal kisele vode’... Ja se opet naklonim „do zemlje”, okrenem se i pođem nazad i sve molim Boga da dođem do ulaska u kuhinju, da udahnem vazduh, jer sam bio prestao da dišem... A kad sam ušao u kuhinju, tamo već sve osoblje, svi kelneri i kuvari, stoje ukočeni, premrli i gledaju me kao da me pitaju: Je l’ on? Ja im klimnem glavom, a oni se samo slediše... Daj sve flaše viskija, da vidim šta imamo! Sve! Brzo! Ne znam koji! Nikad nisam čuo za taj viski... Nije ’čivas’, čuo bih da je ’čivas’... I dok smo mi pokušavali da pronađemo „nepoznati” viski u zalihama, iz hodnika uleti nekoliko ljudi u civilu, zgrabiše nas i povedoše hodnikom do jedne sobe, gde su već bili privedeni svi zaposleni, i nekoliko gostiju u pižamama, ogrnuti ćebadima. Ceo personal i svi gosti su bili „na okupu” za dva minuta. Onda meni i ostalim kelnerima narediše da se skinemo, pa kad smo se poskidali, nekoliko udbaša obukoše naša odela i napustiše sobu, i odoše da rade naš pos’o k’o da su zaposleni u hotelu, a sa nama ostadoše dvojica sa pištoljima u rukama. Niko ništa ne govori, svi ćutimo i samo gledamo u pod... Posle nekog vremena – a tu smo bili „prihapšeni” oko dva sata, usudim se da podignem glavu i pogledam, krišom, kroz prozor. Oko hotela raspoređena „civilna” kola na sve strane, a „slučajni prolaznici” samo žure i „pokrivaju” sve uglove i ulice... I kad je Tito otiš’o, nas su pustili da izađemo iz sobe i da se vratimo na pos’o k’o da ništa nije bilo. I, sutradan i narednih dana, nijedne novine nisu pisale da je „drug Tito posetio Novi Sad”. Nigde ni jedne jedine reči, a mi nismo nikome ništa pričali, jer ako to nije pisalo, znači da je bilo nešto „posebno”, poverljivo, službeno, pa, samim tim, ne bi bilo pametno da znamo „više” od onih koji su „zaduženi” za državne poslove i kretanje Predsednika. Znači, to nije ni bilo; ćuti, šta si video – ništa, šta si čuo – ništa, gde si bio – nigde, je l’ bio neko – niko... I, evo, ja ovo sad pričam tek poslednje dve godine, kao jedan „neobičan događaj” iz četrdeset godina moje službe i rada u ovom hotelu, ali tek pošto je Tito umro – ako je umro; dok je bio živ nisam smeo da pisnem, ni reč nisam rekao, a oni sa kojima sam tad bio, nikad nisu ništa pričali, k’o da se To i nije desilo ... Šta ti je, ljudi moji, strah. I šta ti je, brale moj, moć. Toga u ovoj zemlji nikad više neće biti, na taj način . Hvala Bogu ... I, na kraju, ima samo jedna stvar koju nisam sebi razjasnio za sve ovo vreme, od te pedeset i prve godine: koji je to viski naručio? Tad sam čuo za taj viski i nikad više, ili sam bio ogluveo od straha pa mi se nešto samo ”pričinilo”... I danas ga sanjam, često, kako me gleda i, pita: ’Di si ti, bogati?’” Možda redosled reči i rečenica direktorove priče nije „magnetofonski ponovljen” ali je priča, u suštini, ispričana tačno. Kasnije, kad sam je pričao ljudima koji su bili „upućeni” u tajni život J. B. Tita, rekli su mi da je on imao jedan period kad je „bežao u provode”; kada bi „zaglavio” na Dvoru poželeo bi da se provoza do nekog poznatog mesta, i da „slobodno” popije još jedno piće u svojoj „slobodnoj zemlji”, da ima osećaj „slobodnog kretanja” kao svi „građani i građanke FNRJ”. Međutim, kažu ti „obavešteni”, kako bi kola prošla kapiju (otetog) Dvora, istog trenutka je bila alarmirana sva policija u FNRJ, pokrenule bi se sve „službe”, bezbednjaci bi se potrudili da se očiste svi putevi pre nego što bi Titova limuzina „slučajno” naišla, grad u koji bi se uvozao bio bi „pod opsadom”, saobraćaj bi bio zaustavljen, prolaznici sklonjeni iz dela grada gde bi on svratio, krovovi zaposednuti snajperistima, hotel, restoran ili neko čuveno zdanje bilo bi pod kontrolom stotinak agenata... A sve to zarad NJegovog osećanja da živi u slobodnoj zemlji, gde je On (samo) jedan od građana te zemlje, gde je svojom borbom izborio pravo da se kreće kako hoće i kad hoće. Neprijatelja više nema, a i ako ih ima, evo, ja sam tu, idem gde mi je volja, svraćam nenajavljen, pijem šta želim, a vi, koji me mrzite – „ima i taki, bogati, vi ste se zavukli u mišje rupe i ne smete nos da privirite”. Virtuelno kretanje, virtuelna zemlja, virtuelan narod i - samo „realan” predsednik. A možda se hotel „Putnik” samospalio, izvršio „samoubistvo” zbog sećanja na gospodina Tanurdžića, i na vreme kad su ga posećivala gospoda, ljudi od ugleda i reda – bez čizama i kožnih mantila, bez pištolja za pojasom. Možda je hotelu bilo muka pri pomisli da će ga ponovo neko „nacionalizovati” i od njega napraviti nešto sramno, ponižavajuće, kao što se desilo mnogim drugim zgradama uz prisustvo potomaka – vlasnika tih zdanja – hiljade onih koji danas čekaju na „povraćaj otete imovine”. Naslednici obaveza Oslobodilaca i Oslobođenih (svih prava) pokušavaju, danas, da „izmire račune”, ali kako vreme prolazi, vlasnika i naslednika je sve manje, a vlast se, naravno, „obnavlja”, i nikad neće otići na onaj svet bez „potomstva” i neotuđivog prava na „svoju imovinu”. I sve dok je tako, J. B. Tito je – živ, i mogao bi svakog da priupita: Di si ti, bogati? P. S. Podele će nam, verovatno, doći glave i (ovo malo) preostale zemlje. Kad bi, recimo, ova podela bila „tolerantnija” - bez mržnje, gorčine, pred­infarktnog besa, život bismo „trošili” na praktičnije, korisnije i pametnije poslove, ako nam je (već) suđeno da se svađamo, sekiramo i, do bola, nerviramo.