Ušiću te da budeš ko nova

Ispovest Sanje Petrović koju objavljujemo, samo je jedna od mnogih koje možete naći po net-forumima i blogovima poslednjih godina. I ne počinje s porođajem. Nego mnogo ranije. Kada je kao sveže udata žena ostala bez posla u jednoj uglednoj multinacionalnoj kompaniji samo zato što je mogla ostati trudna. To poslodavcu nije odgovaralo. U tom trenutku ima osam godina radnog iskustva i londonsku diplomu mas-medija i komunikacija. Govori nekoliko svetskih jezika. Ni na kasnijih dvadeset intervjua u nekim od vodećih i najozbiljnijih kompanija u ovom kraju sveta – nije bolje prošla. Svuda su je pitali da li je udata, da li namerava da ima decu i kad, i zašto već nema decu. Bilo je i dobronamernih saveta, da se prvo ostvari kao majka, pa da traži posao. I tako su joj pet meseci, bez okolišanja, zatvarali sva vrata. Sve do preduzeća u kojem danas radi svoj posao, u lancu parfimerija “Jasmin”. “Zaposlila sam se u junu 2006, a početkom septembra saznala da sam neplanirano ostala u drugom stanju. Još sam bila na probnom radu. Čula sam za ružna iskustva svojih prijateljica koje su gubile stalan posao zbog trudnoće po raznim firmama u Srbiji. Meni se to nije dogodilo”, kaže Sanja Petrović. Trudna je dobila stalan posao. Radila je sve vreme trudnoće, šest umesto osam sati dnevno. Dobijala je sve to vreme celu platu, što joj je svakako značilo jer se, pred razvodom, u to vreme već spremala za ulogu samohrane majke. U zemlji Srbiji, dok se i u ovoj predizbornoj kampanji stranački prvaci utrkuju ko će više puta da izgovori reči vrtići i majke, i porodica i bela kuga, biti samohrana majka – rudarski je posao. Koliko njihov bolji položaj i pre i za vreme i posle porođaja sa ili bez muškaraca koji im (ne)čuvaju leđa – zaista zavisi od političara? I koliko to ima veze sa lekarskim platama i materijalnim uslovima po bolnicama i domovima zdravlja? Ili sa čuvenim talasom kapitalizma koji je u privatizovanim i onim drugim firmama prvo našao da zapljusne žene koje moraju da uzmu slobodan dan ne bi li ih neko dobrovoljno raščerečio u metalne uzengije na ginekološkom stolu, uz naredbu da se “malo spuste i opuste”? Da li se siguran porođaj može kupiti za 500 do 1500 evra koliko nezvanično košta “ispod ruke”? Tatjanu Vasiljević, specijalistu ginekologije i akušerstva sa Odeljenja dnevne bolnice u GAK “Narodni front”, pacijentkinja koju je porodila na svoj rođendan, zove svake godine na taj dan. Da joj čestita rođendan. Dobila je devojčicu, i dala joj ime Tatjana, po svom akušeru. Eto i to ima. Tatjana Vasiljević kaže da poznaje i one jako zadovoljne i one vrlo nezadovoljne trudnice. Ali da nije bila odbijena nijedna trudnica koja je bilo kada zakucala na vrata bolnice. Ipak, doktorka Vasiljević potvrđuje: “Razgovarajući s mojim pacijentkinjama stekla sam utisak da su zadovoljnije vođenjem trudnoće i samim porođajem nego tim postporođajnim periodom kad treba da se uspostavi laktacija. Nezadovoljne su tretmanom posle porođaja. U brizi oko deteta. Zato što ima malo sestara koje se bave pacijentkinjama. Imate sobu sa šest, sedam, ili osam pacijentkinja, a samo jedna babica dolazi kod njih na dva sata. Praktično, kao da im se dete utrapi, bez objašnjenja. Posebno je teško prvorotkama. I meni bi bilo teško iako sam lekar, jer svaka žena bez obzira na knjiško znanje i obrazovanje o majčinstvu, tad ima milijardu pitanja. Najveći je problem dojenje.” Da li su česte postporođajne depresije? “Posle porođaja, naglo se obaraju nivoi hormona i to utiče na psihu, žene su razdražljivije u tom periodu. Mislim da bi tu trebalo pojačati pažnju. U trudnoći, može da bude problema i da ne bude, porođaj može da bude sam po sebi težak, to je statistika, nažalost, ali deo na koji možemo da utičemo je postporođajni period.” Miroslava Pajić, specijalista ginekologije u Poliklinici “Jani”, reći će da je usred porođaja nekad nemoguće znati šta će da krene loše: “Bitno je da je žena od početka trudnoće pod kontrolom lekara. Ima dosta onih žena koje na prvi pregled dođu dosta kasno i neredovno se javljaju lekaru s bolestima koje su imale van trudnoće, kao što su dijabetes, povišeni pritisak ili sistemske bolesti. Ili su im se prvi put bolesti javile u trudnoći inicirane ovim novim stanjem organizma žene. Ako se neadekvatno regulišu tokom trudnoće i porođaja te bolesti mogu izazvati posledice kako za majku tako i za dete.” Ginekolozi tvrde da nema tog novca koji može da nadoknadi stres kroz koji svaki akušer prolazi u trenutku porođaja, jer ima dva života koja treba da spasava. Akušer Tatjana Vasiljević reći će da je najteže kad porođaj ne ide prirodnim tokom, kad se dogode komplikacije koje su nažalost – statistika: “Desi se, recimo, krvarenje posle porođaja. Da bismo spasili život pacijentkinji moramo da joj izvadimo matericu. To su dramatične okolnosti.” Ipak, nema te žene koja u porođajnim bolovima može da podnese verbalnu grubost, a ponekad i brutalne lascivnosti poput one čuvene: “Ušiću te da budeš ko nova.” S druge strane operacionog stola, ginekolozi tvrde da ima pacijentkinja koje se u toku porođaja opuste, čak pomalo izgube, u pomisli da neko drugi umesto njih treba da se porodi. “To je nažalost, nemoguće. Tada je neophodno da se to objasni pacijentkinjama na neki energičniji način. To može da bude povišeniji ton, naravno s respektom. Važno je dozvati pacijentkinju da uradi šta treba i da se potrudi. Važno je da ona oseti u tom trenutku da je taj moj povišeniji ton za njeno dobro. Ta poslednja faza porođaja kad se beba istiskuje iz kanala zavisi od porodilje”, kaže doktorka Vasiljević. Problem je i to što većina žena ne pohađa psihofizičku pripremu. Međutim, akušeri priznaju da pacijentkinje najviše pogađa nemarnost. “Ako vas pacijentkinja zove, ako kaže da joj je loše, treba prići i razgovarati s njom, pregledati je. Možda je to potpuno bezazleno, ali ako ona oseća da to treba da podeli sa vama morate biti tu, pored nje. Događa se da imamo deset porodilja koje mogu istovremeno da se porađaju, a dva lekara u porodilištu i tri babice. Tada situacija ume da bude takva da je jedan porođaj komplikovaniji i traži posvećenje, recimo pacijentkinja ide na carski rez, pa onda tri doktora automatski ulaze u salu, a ostali moraju da pokriju ostatak porodilišta. Ponekad je nemoguće da se baš svakome posveti puno vreme”, zaključuje Tatjana Vasiljević. E sad, posebno je zanimljivo kako su poslodavci lepo smislili da zarade na svojim trudnicama u novim kapitalističkim okolnostima u Srbiji. O tome za NIN govori Vladimir Ješić, koordinator NVO “Bebac”, koja, čini se, u našoj zemlji ima ubedljivo najzapaženije kampanje (Pa, pa PDV, Štetne igračke, Sporne AD kapi) i nekako jedina ima uspeha u alarmiranju javnosti o odnosu prema trudnicama i njihovim bebama. Ješić kaže da su za “zarađivanje na trudnicama” saznali od supruga jedne trudnice koji je saznao da mu je žena prijavljena u firmi, a nije znao zašto: “Zakon je takav da definiše dva stadijuma u bolovanju trudnice. Jedan je trudničko bolovanje a drugi je nega deteta. Država plaća 12 meseci 100 odsto plate. Da bi trudnica refundirala tih 12 meseci 100 odsto plate, neophodno je da bude šest meseci zaposlena. Ona nakon toga ostvaruje pravo da joj država refundira sto odsto plate.” Gde su poslodavci uvideli mogućnost da obrnu zaradu? Ješić: “Poslodavac zna da ima trudnicu i ako ona ima recimo 100 evra platu, šest meseci pre njenog porođaja on joj podiže platu na hiljadu evra. Fiktivno. I to ona naravno ne zna. Poslodavac zapravo plaća samo poreze i doprinose na tih hiljadu evra koji nisu više od 200 evra mesečno, ako je reč o osobi mlađoj od 30 godina. To znači da će njegovi troškovi za šest meseci biti samo 1.200 evra. Poslodavac posle 12 meseci stiče pravo da dobije njenu platu, njemu država refundira po 1.000 evra mesečno, dakle 12.000 evra za godinu dana. Poslodavac naravno neće njoj dati tu platu, nego pare zadržava za sebe, a njoj isplati njenu platu za koju ona suštinski radi.” Kako je to moguće? Ješić: “Zato što poslodavci izigravaju zakon. Trudnica ne dobija novac od države. Država ne uplaćuje njoj novac na račun, nego poslodavcu, kome se na čast ostavlja koliko će joj uplatiti.” U “Bepcu” imaju podatke o tim poslodavcima, ali ne mogu da ih objave. U kampanji o štetnim igračkama nisu smeli da kažu ko su prodavci tih igračaka jer zakon prodavce, nažalost, štiti. Kao što ne smeju ni da objave ime banke ili megamarketa koji prilikom zapošljavanja ženama postavljaju čuveno pitanje: Da li planirate trudnoću? Od prvog do devetog prsta Stavili su me na kantu za đubre. I kažu ovako: “Sanja, napregnite se kao da hoćete da kakite, morate da kakite da biste izbacili bebu.” Nikola je jedan nasmejani Dorćolac. Uskoro puni godinu dana. Prošle godine, 29. aprila, njegova majka Sanja Petrović, komunikolog i marketing menadžer iz Beograda, nije bila sigurna hoće li preteći njih dvoje u boksu deset na GAK-u u Višegradskoj. Sanja, u svom stanu u Sibinjanin Janka, govori za NIN: “Mom tadašnjem suprugu prijatelji su preporučili akušera Sašu Kadiju sa GAK-a u Višegradskoj. Već u drugom mesecu, prešla sam u njenu privatnu ordinaciju Dona. Da se ne bih maltretirala i da bi sve ispalo kako treba, onako kako nije ispalo, izabrala sam privatni aranžman. U to vreme već sam bila u procesu razvoda braka. Sve troškove vođenja trudnoće, koji nisu jeftini, plaćala sam sama. Kad sam ušla u deveti mesec pitala sam Kadiju kako da se pripremim za dan porođaja, jer je već bio blizu. Pitala je šta želim. Kazala sam da želim apartman, epiduralnu anesteziju, babicu i anesteziologa. Pitala sam koliko će to da košta. Kao i to da li će ona sve organizovati i biti sa mnom tog dana. Kazala je da će ona naravno biti tu i da me neće ostaviti samu tog dana, ni u kom slučaju. Rekla je još da njoj ne treba ništa da platim, da epiduralna košta 10.000 dinara i uplaćuje se klinici, da za babicu i anesteziologa ne brinem, i da su dovoljni parfem i bombonjera. Da apartman košta oko tri, tri i po hiljade pa da pomnožim sa četiri noći. Odlučim da kao i većina žena koje znam, pripremim tri koverte i stavim u njih onoliko koliko čujem da se daje za to. Porođaj je krenuo nedelju dana ranije. Prve kontrakcije sam dobila u dva po ponoći. Bez panike sačekala sam sedam ujutro, mereći kontrakcije na dvadeset minuta. Nisam budila ni roditelje ni sestru koja je u to vreme bila kod mene. U sedam sam pozvala doktorku, rekla joj da su mi kontrakcije počele u dva i da su sve intenzivnije. Reče mi da se spremim i da u osam budem u Višegradskoj. Nedelja je, Kadija tog dana nije dežurna. Dočekuje me u bolnici, promenjena i jako distancirana, užurbana, prima me na odeljenju za hitne slučajeve. Kažem joj da imam kontrakcije i da baš kreće intenzivno da me boli od kičmenog repa pa do mozga. Ona me pregleda. Kaže mi da nema ni k od kontrakcija. Meri mi pritisak. Kao neko ko ima ceo život jako nizak pritisak, pa i u trudnoći, tog dana imam 150 sa 100. Hipertenzija. Saša Kadija mi kaže da prošetam na sat vremena, pa da se vratim u bolnicu. Reče da ide kući, a da se javim njenoj koleginici nekoj doktorki sa klinike. Kaže mi i da će napisati uput za ostanak u bolnici, u slučaju da mi se pritisak ne normalizuje. Ako bude u redu, da odem kući i da se javim sutra ujutro, u ponedeljak 30. aprila, u osam. Odem u šetnju po bolničkom krugu sa majkom i sestrom. Vratim se posle sat. Nema nikog, ni te doktorke na koju me je Kadija uputila, ni sestre koja mi je merila pritisak. Kontrakcije intenzivne, već se grčim i povijam unapred, stojim na hodniku 45 minuta, nikog ne mogu da dozovem, majka i sestra jure po bolnici da nađu lekare da me pogledaju. Uradili su mi CTG i rekli da je to sve u redu, otpustili me kući sa pritiskom 130 sa 85. Stigla sam do ulaznih vrata svog stana kad mi je tzv. porođajni čep već izleteo, kontrakcije su na deset minuta. Bolne toliko da ne mogu da stojim. Do auta mi već puca vodenjak. Ponovo sam u bolnici. Na hodniku sve curi niz mene, molim da me prime, tražim tu doktorku i sestru, to je oko 11 sati. Penjem se na sto, a ta će doktorka: Jao, lepo, četvorka. Što znači da sam četiri prsta otvorena. Doktorka čita listu koju je popunila Saša Kadija i pita sestru: Marija, kako je mogla Saša da je otpusti, kad je u osam jutros bila otvorena jedan prst? Do tada sam nekoliko puta zvala Sašu Kadiju da dođe. I kad sam obukla spavaćicu, i tad ih molim da uzmem mobilni telefon da je pozovem. Ona mi kaže da ne paničim da će da dođu anesteziolog i babica, samo da se smirim. Da će i ona da dođe. I spusti slušalicu. Na stolu sam, prikačena na CTG i na indukciju. Anesteziolog dolazi tek sat vremena kasnije. Ona mi je ubola epiduralnu injekciju u kičmu, probnu dozu, i rekla mi da se vidimo kroz pola sata. Svi bolovi su nestali. Zato što je bila probna doza, kratko je trajalo. Pojavljuje se babica sa još nekim ljudima, skinuli su me sa stola i stavili na kantu za đubre. Sa ubodenim epiduralom u kičmi, i indukcijom u ruci, otvorenu već pet ili šest prstiju. Kanta za đubre je jedna metalna kanta gde bacaju tufere i upotrebljene rukavice, izgleda kao one velike kante na selima iz kojih se recimo krave napajaju, takve su kante u našim porodilištima. I kažu ovako: “Sanja, napregnite se kao da hoćete da kakite, morate da kakite da biste izbacili bebu”. Izađu iz boksa. Nema ih dugo. Ne znam koliko je vremena prošlo. Minuti kao sati. Posle nekog vremena počela sam da vrištim, jer su bolovi postali nepodnošljivi, počela sam da zapomažem: Molim vas pomozite mi, molim vas, pomozite mojoj bebi. Spremačica se pojavi kaže mi da prestanem da vičem. I ostala sam i dalje tako izbodena svim tim iglama, na kanti za đubre. Babica se napokon pojavljuje posle nebrojeno minuta, sati. Penju me na sto, ja pitam gde je moja doktroka Saša Kadija, zašto ne dobijam drugu dozu epidurala, ona mi kaže da postoji samo jedan anesteziolog na deset boksova, a boksovi su svi puni, da je u toku carski rez koji je prioritet, da ne mogu da dobijem novu dozu epidurala, a da će se Saša pojaviti. Dolazi hirurg da proveri koliko sam prstiju otvorena: Ovo je devetka, krenulo je, kaže. Tada se pojavljuje Saša Kadija. Ja jecam, molim je da mi pomogne, a ona će: Sanja vi ne da mučite sve osoblje ovde, mučite svoje dete. Od prvog do devetog prsta, nije bilo ni nje ni nikog da mi kaže kako treba da se napinjem, da me vodi kroz kontrakcije. U tom trenutku počinjem da gubim svest. Stavljaju mi masku s kiseonikom, šamaraju me. Kad sam se osvestila, u sobi vidim deset, dvanaest ljudi, i shvatam da nešto nije u redu. Ugledam ženu na vratima koja liči na DŽoan Kolins. Ne znam kako se zove, znam da je neko od autoriteta. Ona ih sve rasklanja rukama, kao zavesu od perli. Sve te dežurne, stažiste, babice, hirurge, sve koji su se u nedelju zatekli u bolnici i sjatili tu oko mene kad su shvatili da nešto ozbiljno nije u redu. Posle sam saznala da je to bila načelnica i da me je ona porodila. Ona seda do mene i hvata me za ruku i kaže: Sanja, slušajte me dobro, mi gubimo bebu i gubimo vas. Morate da radite sa mnom i da izbacite bebu. Morate u narednih pet minuta da izbacite bebu, jer je inače – gotovo. Klimam glavom, i onda mi ona kaže kako da se napnem, iz kog dela stomaka, da se ne napinjem iz lica i vrata. A to sam sve vreme radila, napinjala se iz lica, vrata, meni su svi kapilari popucali, u očima, bila sam modra, lice i torzo, izgledala sam kao grof Drakula. Niko nije bio tu da me vodi kroz kontrakcije i sve vreme sam se pogrešno napinjala. Dete ipak nije izašlo normalno. Šta se zapravo dogodilo saznala sam tek po izlasku iz bolnice kad mi je stručna i predusretljiva patronažna sestra gospođa Slavka Tomić pročitala otpusnu listu. Detetu je bio dva puta obmotan pupčanik oko vrata, što nije nešto što može da se desi u jednom danu, to je nešto što se desilo u poslednjem mesecu. Iskusnom akušeru to ne bi promaklo na ultrazvuku. U devetom mesecu, svaka četiri dana bila sam na CTG-u i ultrazvuku kod Saše Kadije u privatnoj ambulanti. Jer sam imala rizičnu trudnoću i preteći prevremeni porođaj. Načelnica GAK-a je zavukla ruku i pupčanik odmotala s bebinog vrata. To mogu samo najveći stručnjaci. Onda su uzeli forceps i njime izvukli bebu. Beba nije zaplakala. Ja više nisam imala snage ni za šta, samo sam pitala: Zašto beba ne plače i da li je živa. Saša Kadija se tad oglasila: Živa je, prestanite s pitanjima, smirite se, gotovo je. Nikola se rodio u 19.40 uveče tog dana. Nikolu su ocenili s osmicom, a kasnije sam saznala da dete koje ne zaplače u prvih nekoliko sekundi ne može da na Abgarovom skoru dobije osmicu. Pogotovo što je rođen s prelomom ključne kosti i s kefalohematomom, sa hematomom na glavi koji je bio veći od njegove glavice u tom trenutku, što su sve posledice teškog porođaja. Korišćenjem forcepsa ili vakuuma, rizikuje se da se neki delovi tela izlome. To se dogodilo i Nikoli. Ali, mene niko nije obavestio o tome. Kad je trebalo da me ušiju dobila sam preostalu dozu epidurala, potpuno su me bespotrebno boli, jer sam mogla na kraju da dobijem i standardnu anesteziju. Otpuštena sam u stanju potpune anemije, posle tri dana, na svoju odgovornost sam odbila transfuziju. Niko mi nije rekao da nisam ušivena resorbujućim koncem nego onim koji mora da se izvadi. Ni hirurg koji me je ušio. Nisu mi rekli da treba da dođem u Višegradsku posle sedam dana, da mi izvade konce. Moja je sreća što sam u cervikalnom nalazu imala ešerihiju koli pa sam bila na panklavu i palitreksu. Da nisam pila antibiotike, dobila bih sepsu i umrla bih. Bila sam pod teškom infekcijom čekajući da mi konci ispadnu. Na kraju sam posle 27 dana, završila u Domu zdravlja na Novom Beogradu gde su mi prvo skidali spoljne konce pa posle četiri dana i nove ture lekova da bi se infekcija smirila i konce sa grlića materice.” Posle godinu dana, Nikola je zdrava beba. Zahvaljujući sjajnom pedijatru doktorki Emiliji Jelenković u Domu zdravlja “Stari grad”, na vreme mu je uočena hipotonija, tromost mišića. Hipotonija se definiše kao tromost i mlohavost mišića i mišićnog tonusa nastala kao posledica teškog i/ili nestručno vođenog porođaja kada se beba toliko izmuči da joj se ošteti centralni nervni sistem za motoriku. Sanji je Nikolin fizioterapeut objasnio da je sreća u nesreći što Nikoli nije oštećen hipokampus koji je zadužen za trajno pamćenje, što je takođe moglo da se dogodi.