Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   24.02.2020. 10:25
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Рубрике
Друштво
Политика
Свет
Одјеци
Цитати
Људи
Недељник
Економија
Ин мемориам
Култура
Фељтон
Шах
НИН упитник
Колумне
Реч недеље
Тирнанија
Језик
Штап и шаргарепа
Постекологија

 

Политика


Иде Воја лајковачком пругом...

Када се саберу сви плусеви и минуси, у овом тренутку извеснија је коалиција СРС + ДСС + СПС, него влада коју води Тадићев ДС

Када је Драган Ђилас, кандидат Демократске странке за “градоначелника” Београда, рекао да је “глас за Војислава Коштуницу у ствари глас за Војислава Шешеља”, Демократска странка се томе жестоко успротивила. Ђилас је размишљао инжењерски једноставно: ако ће Демократска странка Србије у постизборну коалицију са Српском радикалном странком, онда је свако ко је гласао за Војислава Коштуницу – гласао и за Војислава Шешеља. “Коштуњави” су одговорили да је рано говорити о коалицијама, и да они то чине тек пошто се преброје гласачки листићи и наставили су да Демократској странци стављају исту врсту примедбе коју је њима изрекао Ђилас, истичући лик и дело Ненада Чанка као симбол коалиције “За европску Србију”. Што је Шешељ у вашој причи, то је Чанак у нашој, одговорио је ДСС.

Није прошло много времена а друго лице “народњака” је рекло да мисли како би коалиција са радикалима била добра ствар. Оно јесте да се Велимир Илић не пита много о стратешким одлукама “народњака”, али није и да није својеглав. Па тако је и постао кандидат за председника иако је ДСС био против – јавно је признао Милош Алигрудић, потпредседник ДСС-а. Ствар о савезу двојице Војислава постала је сасвим озбиљна када је Борко Илић, потпредседник ДСС-а, рекао да је после изборна коалиција радикала и “коштуњавих” сасвим могућа. Пре њих је један социолог, упућен у размишљања врха ДСС-а, радосно написао да је тамо где треба преломљено да те коалиције – буде.

Питање коалиције ДСС-СРС, које је на партијском нивоу кључна тема ових избора, одређује политичку сцену Србије најмање од децембарских избора 2003. године. После њих Коштуница није хтео у коалицију са радикалима, али је пригрлио социјалисте па је испало да они и Слободан Милошевић нису владали Србијом 13 година него да су то радили шешељевци. Касније је лидер ДСС-а одбијао понуде демократа да појачају његову мањинску владу и претворе је у већинску. Скривени циљ те понуде тадићеваца био је спречавање коалиције СРС-ДСС. Ипак, када је у лето 2006. године у разговору са Тадићем лидер ДСС-а рекао “На памет ми не пада да сарађујем са радикалима”, њих двојица су још здушније прионули на заједничку политику поводом Космета и у том послу их није омео излазак Леона Којена из преговарачког тима. Тадић је чак истрпео и погажено обећање Коштунице да ће почетком 2007. бити одржани и парламентарни и председнички избори. Штавише, страх председника Србије од коалиције двојице Војислава био је толики да је жртвовао Божидара Ђелића и частио Коштуницу местом премијера, што свакако није била воља народа који је гласао на изборима у јануару 2007. године.

“Морао сам то да урадим зато што стварно верујем да је коалиција СРС и ДСС погубна за Србију”, рекао је Борис Тадић у незваничном разговору прошлог петка. Тада је бодрењем “Зато 11. маја морамо да победимо”, одговорио на питање зар му и тада није било јасно да ће кад-тад Коштуница посегнути за радикалима, па је било боље да то учини раније него касније, односно пре једностраног проглашавања независности Космета за који је сваки политичар у Србији знао да га не може спречити.

Својим делима Коштуница је у председничким изборима с почетка ове године показао да му је Томислав Николић, заменик Војислава Шешеља, ближи од Бориса Тадића. Он је у изборима одмагао свом коалиционом партнеру Тадићу држећи косовско-европски фронт према њему, препуштајући Николићу да се бави обећавањем бољег живота. Тада је било сасвим извесно да се тренутак десничарске коалиције примакао.
Радикали су ту коалицију пожурили нудећи нову резолуцију о Космету која је била сачињена од цитата Војислава Коштунице. Хтели су тиме да утерају “коштуњаве” у сопствени загрљај, правилно рачунајући да време не ради за њих и да ће се охладити оправдани бес и гнев бирачког тела због одузимања Космета. Радикалима су требали или брзи парламентарни избори или прављење нове коалиције од постојећих посланика у Скупштини Србије.
Није битно да ли је Коштуница несвесно улетео у замку радикала или је свесно искористио њихов потез, јер време није радило ни за њега. Важно је да од почетка кампање у коју је први пожурио он напада искључиво коалицију “За европску Србију” намерно је крстећи коалиција “Чанак, Тадић, Динкић”, рачунајући на завидну непопуларност духовитог Војвођанина јужно од Саве и Дунава. Све што ради, Коштуница ради за коалицију са радикалима, а против обнављања коалиције са Тадићем. Чанак је у тој причи алиби, јер “коштуњави” никако не могу са њим. Ако погледају своје партијске архиве, оне ће наћи у њима и одлуку да се у коалицију не иде са Чанком и Сулејманом Угљанином. Половину одлуке су већ прекршили.

“Мислим да је 90 одсто шансе да после избора уђемо у коалицију са радикалима”, каже високи функционер ДСС-а. “Владу ће правити онај ко буде сакупио 126 мандата. За разлику од избора 2003. и 2007, Коштуница сада дели наш став да нема компромиса када је Космет у питању и није му више Европа приоритет. Ми можемо да правимо коалицију са свим партијама којима је Космет приоритет”, каже Драган Тодоровић, председник Извршног одбора Српске радикалне странке.
У истраживањима јавног мњења ништа се не мења у последњих двадесетак дана: СРС и “За европску Србију” су на око 35 одсто, “народњаци” на 12 одсто, социјалисти и ЛДП на стабилних шест одсто. Ако тако буде и 11. маја, у парламенту би било 10 посланика мањина, по 15 посланика ЛДП-а и СПС-а, 30 “народњака” и по 90 из СРС-а и ДС-а. Дакле, и за већинску и за мањинску коалицију биће неопходно троје.

Ако, како каже Томислав Николић, заменик председника СРС-а, ДСС и радикали имају исту идеологију, проблем њиховој коалицији може да представља једино радно место Војислава Коштунице. Последњи пут се у “Утиску недеље” 13. априла лидер ДСС-а изјашњавао о томе да ли он увек мора да буде премијер и постоји ли неко друго место које њега задовољава. “Занима ме место са кога могу одлучујуће да утичем на политику државе”, био је његов одговор. А њега можете да тумачите и као “Морам да будем премијер” и “Могу да дам подршку мањинској влади”, али они који знају Коштуницу, верују да је тачан први одговор.
Шешељев заменик је рекао да у коалицији СРС-ДСС радикал мора бити премијер, али је после две недеље то порекао и оставио могућност да то буде и Коштуница. Прича се без иједног доказа да је Војислав Шешељ наредио Николићу да промени став. Ако је то тачно, мотив хашког оптуженика може да буде потреба да његови буду на власти како би појачали његову добру одбрану пред Трибуналом, а није згорег ни да Николић не буде премијер јер би дошавши на то место, могао да помисли да може да буде “број један” СРС-а. Ма колико поверење имао Шешељ у Николића, искуство му казује да власт мења људе, без обзира на то што досад у јавности заменик председника СРС-а није урадио било шта што би могло да изазове ту врсту сумње.

Тако су радикали превалили за кратко време за друге невероватан пут, а за њих сасвим уобичајен. Ако сте заборавили, Шешељ је објавио књигу “Курва Дел Понте и курва Коштуница” а Александар Вучић, генерални секретар радикала, тада је објашњавао: “То није питање да ли је неко физичка проститутка, него морално и национално – што је много горе.”

Упитан да ли је коначан одговор радикала да ће дати Коштуници премијерски мандат ако то буде његов услов за коалицију, Драган Тодоровић прво пита: “А шта би са кандидатом демократа за премијера? Је лж се то он покварио за годину?” и онда каже: “Не постоји шанса да разговарамо о томе пре завршетка избора. Али је сигурно да ћемо ми радикали и тада, као и досад, више рачуна водити шта је у интересу државе Србије и њених грађана него шта је у уском страначком интересу.”
Низ речи “интерес државе Србије и њених грађана” из одговора Тодоровића сасвим је довољан да оправда зашто би Коштуница са три пута мање гласова од радикала требало да буде премијер у њиховој влади.

Наравно, да ту причи о условима и разлозима коалиције радикала и Коштунице није крај. Човек који више воли да летује у Шумадији (Белановица) него на мору, сигурно размишља и о свом месту у историји. А она је поприлично сурова, за разлику од политичке свакодневице. У историји уопште није важно какве су вам биле намере, него какав вам је резултат. То ће рећи, да и ако верујете да је Слободан Милошевић имао најбоље жеље и за Србију и за српски народ, резултат његове политике је погубан и за Србију и за српски народ и за његову породицу. И тако ће бити уписан у историју без обзира на предизборну кампању у којој социјалисти доказују како је Милошевић био у праву и како сада сви воде његову политику. Па чак и да јесте Милошевић у праву, историја ће то забележити у фусноти, а у главном тексту да су под његовом руком трагично пострадали и Срби и Србија, да су драстично назадовали и материјално и морално и духовно. Овим се хоће казати да Коштуницу, који размишља о историји, не може да задовољи став помињаног социолога да бар мало дречимо, да бар мало нашим противницима загорчамо живот. Wега мора да занима сасвим друга ствар: како да изведе Србију у бољу будућност. Да би то урадио, морао би да се присети Марка Миљанова: јунаштво је бранити себе од других, чојство је одбранити себе од себе.

Други проблем Коштунице је шта ће бити од ДСС-а после коалиције са СРС-ом. У дубинским испитивањима бирача ДСС-а они никако не виде Коштуницу са радикалима и праве између себе и СРС-а јасну и оштру разлику. Зато истраживачи јавног мњења мисле да би на наредним изборима ДСС био кажњен и да би имао три до четири одсто мање гласова него на овим изборима. “Ако ДСС уђе у коалицију са радикалима, доказаће да је мачка са девет живота. Али, то ће бити њен девети живот”, каже функционер ДСС-а. Наравно да не мора тако да буде. Па, 2007. године трећина гласача ДС-а је рекла да неће више заокружити ДС ако Тадић поклони мандат Коштуници, али су “заборавили” на то на председничким изборима 2008. године.

Али, проблемима могуће коалиције радикала и “коштуњавих” ту није крај. Чак и ако се потврди очекивање Тодоровића да ће после објављивања делова књиге Карле дел Понте коалиција “За европску Србију” падати, а радикали расти – двојица Војислава неће моћи да владају без подршке Ивице Дачића. Он је показао завидну способност да успостави добре односе и са ДС-ом и са ДСС-ом и са СРС-ом. Тадићевци су намерно ширили по чаршији да су са Дачићем попушили доста кубанских цигара и да би могли да му помогну да нађе место међу европским социјалистима. Међутим, ни ДСС није био лењ па није дозволио отварање афере “кофер”. Неки аналитичари мисле да би СПС нестао са политичке сцене после нове коалиције са радикалима и ДСС-ом, јер би тим савезом сугерисали свом тврдом језгру гласача да није издаја Слободана Милошевића ако на листићу уместо СПС заокружите ДСС или СРС. Ипак, вероватније је да се Дачић неће много размишљати ако се Николић и Коштуница буду договорили, а изборни резултат буде у складу са садашњим резултатима истраживања јавног мњења: биће у коалицији са њима.

При тренутном распореду гласова бирача (по већ помињаним истраживањима јавног мњења), Тадић би могао да направи коалиције: ДС + ДСС + мањине (130 посланика) или ДС + ДСС + СПС + мањине (145 посланика). Невероватно изгледа би у било којој од тих коалиција могао да учествује ЛДП. Тачније, тамо где је ДСС, извесно је да нема ЛДП-а. Један од саветника Чедомира Јовановића каже: “Запушићемо нос само ако треба мањински да подржимо владу која би спречила коалицију СРС-ДСС, зато што нећемо да дозволимо да се Србији догоди толико зло.”

Оставимо ЛДП, јер ма како били компликовани односи између Тадића и Јовановића, њихови бирачи се – осим у малим изузецима – доживљавају као нешто блиско. Питање је како би ДСС могао поново са ДС-ом, поготово што како каже помињани функционер “коштуњавих”, “не разумем како је Тадић могао са Чанком, Динкићем и Драшковићем”. На нивоу реалности одговор није тежак. Исто онако како је ДСС могао са Угљанином. И како је могао са Динкићем када је он био против заједнице Србија и Црна Гора а Коштуничин најважнији посао очување те државе. И како је могао са Драшковићем тако и толико да он буде министар спољних послова, а да влада не буде законита јер није била изабрана у Скупштини.

Дакле, и овде је кључно питање радног места Војислава Коштунице. Сумњала мисле да Тадић још није одредио кандидата за премијера јер то место чува за лидера ДСС-а, иако је председник Србије неколико пута јавно рекао да Коштуница не може да буде премијер у њиховој новој коалицији. Можда Тадић рачуна више него други да је Коштуници важније место у историји од места у власти, на којој се налази од октобра 2000. са прекидом од око године. Ипак, тешко је видети Коштуницу са Тадићем, нарочито пошто је шеф ДСС-а рекао Ољи Бећковић у “Утиску недеље” да му је опозиција ДС, а не СРС.

Ако хоће да поправи своје шансе да одреди премијера нове владе, Тадић би морао драстично да промени сопствену, скоро невидљиву, изборну кампању. С једне стране, да користи пенале које му сервирају “народњаци”. Први је био концесија за ауто пут Хоргош-Пожега. Ако се погледају услови за гаранцију Дојче банке, јасно је да она тражи промену концесионог уговора. То значи да од изградње пута по уговору који је Илић сакривао од јавности – нема ништа. Други је пенал одбијање Предрага Бубала да обавести јавност о сопственом богатству и тврдња да ће наплаћивати путарину на Ибарској магистрали, што је довољан разлог да половина Србије не гласа за ДСС. Трећи је Уговор Електропривреде Србије и руског Интер Рао-а. Опет су медији које контролише ДСС, а то су сви осим “Блица” и Б92, писали о милијардама иако обе стране тврде да “протокол није обавезујући”, да се не зна шта се по њему ради и гради јер ЕПС тек треба да достави списак пожељних објеката, или што би рекао шеф ЕПС-а Владимир Ђорђевић: “То значи да ћемо ми за 90 дана препознати да ли има заједничких пројеката или нема.” Па о чему је онда споразум и што машете милијардама и српско-руским братством-јединством? С друге стране, Тадић би упорније морао да пита шта му је Коштуничин други корак пошто је први да неће Споразум о стабилизацији и придруживању, што нужно захтева и да председник Србије много подробније објасни народу који је и његов други корак у непристајању на једнострано проглашену независност Космета.

Када се саберу сви плусеви и минуси, у овом тренутку извеснија је коалиција СРС + ДСС + СПС, него влада коју води Тадићев ДС. У сваком случају, перверзија је историје што 12. маја Коштуница може да врати Србију у деведесете (можда не ратове, али велику инфлацију и незапосленост сигурно) и што Дачић може да је поведе у бољу будућност, не баш шведски стандард, али већи од садашњег.
Коначно, не треба заборавити и речи Драгана Тодоровића: “Могуће је да после ових избора не буде владе у предвиђеном року и да се избори понове.”
Да ли знате да сте први политичар који је поменуо ту могућност и зашто сте то урадили?, питао је НИН председника Извршног одбора СРС-а. Одговорио је: “Зато што је и то могуће.”




Драган Бујошевић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

“Знате ли да сам био најбољи студент генерације на Факултету политичких наука са просеком десет. Чак сам био бољи и од Уроша Шуваковића!”

Ивица Дачић, председник СПС-а

Прочитајте све мисли

Политика