Ide Voja lajkovačkom prugom...

Kada je Dragan Đilas, kandidat Demokratske stranke za “gradonačelnika” Beograda, rekao da je “glas za Vojislava Koštunicu u stvari glas za Vojislava Šešelja”, Demokratska stranka se tome žestoko usprotivila. Đilas je razmišljao inženjerski jednostavno: ako će Demokratska stranka Srbije u postizbornu koaliciju sa Srpskom radikalnom strankom, onda je svako ko je glasao za Vojislava Koštunicu – glasao i za Vojislava Šešelja. “Koštunjavi” su odgovorili da je rano govoriti o koalicijama, i da oni to čine tek pošto se prebroje glasački listići i nastavili su da Demokratskoj stranci stavljaju istu vrstu primedbe koju je njima izrekao Đilas, ističući lik i delo Nenada Čanka kao simbol koalicije “Za evropsku Srbiju”. Što je Šešelj u vašoj priči, to je Čanak u našoj, odgovorio je DSS. Nije prošlo mnogo vremena a drugo lice “narodnjaka” je reklo da misli kako bi koalicija sa radikalima bila dobra stvar. Ono jeste da se Velimir Ilić ne pita mnogo o strateškim odlukama “narodnjaka”, ali nije i da nije svojeglav. Pa tako je i postao kandidat za predsednika iako je DSS bio protiv – javno je priznao Miloš Aligrudić, potpredsednik DSS-a. Stvar o savezu dvojice Vojislava postala je sasvim ozbiljna kada je Borko Ilić, potpredsednik DSS-a, rekao da je posle izborna koalicija radikala i “koštunjavih” sasvim moguća. Pre njih je jedan sociolog, upućen u razmišljanja vrha DSS-a, radosno napisao da je tamo gde treba prelomljeno da te koalicije – bude. Pitanje koalicije DSS-SRS, koje je na partijskom nivou ključna tema ovih izbora, određuje političku scenu Srbije najmanje od decembarskih izbora 2003. godine. Posle njih Koštunica nije hteo u koaliciju sa radikalima, ali je prigrlio socijaliste pa je ispalo da oni i Slobodan Milošević nisu vladali Srbijom 13 godina nego da su to radili šešeljevci. Kasnije je lider DSS-a odbijao ponude demokrata da pojačaju njegovu manjinsku vladu i pretvore je u većinsku. Skriveni cilj te ponude tadićevaca bio je sprečavanje koalicije SRS-DSS. Ipak, kada je u leto 2006. godine u razgovoru sa Tadićem lider DSS-a rekao “Na pamet mi ne pada da sarađujem sa radikalima”, njih dvojica su još zdušnije prionuli na zajedničku politiku povodom Kosmeta i u tom poslu ih nije omeo izlazak Leona Kojena iz pregovaračkog tima. Tadić je čak istrpeo i pogaženo obećanje Koštunice da će početkom 2007. biti održani i parlamentarni i predsednički izbori. Štaviše, strah predsednika Srbije od koalicije dvojice Vojislava bio je toliki da je žrtvovao Božidara Đelića i častio Koštunicu mestom premijera, što svakako nije bila volja naroda koji je glasao na izborima u januaru 2007. godine. “Morao sam to da uradim zato što stvarno verujem da je koalicija SRS i DSS pogubna za Srbiju”, rekao je Boris Tadić u nezvaničnom razgovoru prošlog petka. Tada je bodrenjem “Zato 11. maja moramo da pobedimo”, odgovorio na pitanje zar mu i tada nije bilo jasno da će kad-tad Koštunica posegnuti za radikalima, pa je bilo bolje da to učini ranije nego kasnije, odnosno pre jednostranog proglašavanja nezavisnosti Kosmeta za koji je svaki političar u Srbiji znao da ga ne može sprečiti. Svojim delima Koštunica je u predsedničkim izborima s početka ove godine pokazao da mu je Tomislav Nikolić, zamenik Vojislava Šešelja, bliži od Borisa Tadića. On je u izborima odmagao svom koalicionom partneru Tadiću držeći kosovsko-evropski front prema njemu, prepuštajući Nikoliću da se bavi obećavanjem boljeg života. Tada je bilo sasvim izvesno da se trenutak desničarske koalicije primakao. Radikali su tu koaliciju požurili nudeći novu rezoluciju o Kosmetu koja je bila sačinjena od citata Vojislava Koštunice. Hteli su time da uteraju “koštunjave” u sopstveni zagrljaj, pravilno računajući da vreme ne radi za njih i da će se ohladiti opravdani bes i gnev biračkog tela zbog oduzimanja Kosmeta. Radikalima su trebali ili brzi parlamentarni izbori ili pravljenje nove koalicije od postojećih poslanika u Skupštini Srbije. Nije bitno da li je Koštunica nesvesno uleteo u zamku radikala ili je svesno iskoristio njihov potez, jer vreme nije radilo ni za njega. Važno je da od početka kampanje u koju je prvi požurio on napada isključivo koaliciju “Za evropsku Srbiju” namerno je krsteći koalicija “Čanak, Tadić, Dinkić”, računajući na zavidnu nepopularnost duhovitog Vojvođanina južno od Save i Dunava. Sve što radi, Koštunica radi za koaliciju sa radikalima, a protiv obnavljanja koalicije sa Tadićem. Čanak je u toj priči alibi, jer “koštunjavi” nikako ne mogu sa njim. Ako pogledaju svoje partijske arhive, one će naći u njima i odluku da se u koaliciju ne ide sa Čankom i Sulejmanom Ugljaninom. Polovinu odluke su već prekršili. “Mislim da je 90 odsto šanse da posle izbora uđemo u koaliciju sa radikalima”, kaže visoki funkcioner DSS-a. “Vladu će praviti onaj ko bude sakupio 126 mandata. Za razliku od izbora 2003. i 2007, Koštunica sada deli naš stav da nema kompromisa kada je Kosmet u pitanju i nije mu više Evropa prioritet. Mi možemo da pravimo koaliciju sa svim partijama kojima je Kosmet prioritet”, kaže Dragan Todorović, predsednik Izvršnog odbora Srpske radikalne stranke. U istraživanjima javnog mnjenja ništa se ne menja u poslednjih dvadesetak dana: SRS i “Za evropsku Srbiju” su na oko 35 odsto, “narodnjaci” na 12 odsto, socijalisti i LDP na stabilnih šest odsto. Ako tako bude i 11. maja, u parlamentu bi bilo 10 poslanika manjina, po 15 poslanika LDP-a i SPS-a, 30 “narodnjaka” i po 90 iz SRS-a i DS-a. Dakle, i za većinsku i za manjinsku koaliciju biće neophodno troje. Ako, kako kaže Tomislav Nikolić, zamenik predsednika SRS-a, DSS i radikali imaju istu ideologiju, problem njihovoj koaliciji može da predstavlja jedino radno mesto Vojislava Koštunice. Poslednji put se u “Utisku nedelje” 13. aprila lider DSS-a izjašnjavao o tome da li on uvek mora da bude premijer i postoji li neko drugo mesto koje njega zadovoljava. “Zanima me mesto sa koga mogu odlučujuće da utičem na politiku države”, bio je njegov odgovor. A njega možete da tumačite i kao “Moram da budem premijer” i “Mogu da dam podršku manjinskoj vladi”, ali oni koji znaju Koštunicu, veruju da je tačan prvi odgovor. Šešeljev zamenik je rekao da u koaliciji SRS-DSS radikal mora biti premijer, ali je posle dve nedelje to porekao i ostavio mogućnost da to bude i Koštunica. Priča se bez ijednog dokaza da je Vojislav Šešelj naredio Nikoliću da promeni stav. Ako je to tačno, motiv haškog optuženika može da bude potreba da njegovi budu na vlasti kako bi pojačali njegovu dobru odbranu pred Tribunalom, a nije zgoreg ni da Nikolić ne bude premijer jer bi došavši na to mesto, mogao da pomisli da može da bude “broj jedan” SRS-a. Ma koliko poverenje imao Šešelj u Nikolića, iskustvo mu kazuje da vlast menja ljude, bez obzira na to što dosad u javnosti zamenik predsednika SRS-a nije uradio bilo šta što bi moglo da izazove tu vrstu sumnje. Tako su radikali prevalili za kratko vreme za druge neverovatan put, a za njih sasvim uobičajen. Ako ste zaboravili, Šešelj je objavio knjigu “Kurva Del Ponte i kurva Koštunica” a Aleksandar Vučić, generalni sekretar radikala, tada je objašnjavao: “To nije pitanje da li je neko fizička prostitutka, nego moralno i nacionalno – što je mnogo gore.” Upitan da li je konačan odgovor radikala da će dati Koštunici premijerski mandat ako to bude njegov uslov za koaliciju, Dragan Todorović prvo pita: “A šta bi sa kandidatom demokrata za premijera? Je lž se to on pokvario za godinu?” i onda kaže: “Ne postoji šansa da razgovaramo o tome pre završetka izbora. Ali je sigurno da ćemo mi radikali i tada, kao i dosad, više računa voditi šta je u interesu države Srbije i njenih građana nego šta je u uskom stranačkom interesu.” Niz reči “interes države Srbije i njenih građana” iz odgovora Todorovića sasvim je dovoljan da opravda zašto bi Koštunica sa tri puta manje glasova od radikala trebalo da bude premijer u njihovoj vladi. Naravno, da tu priči o uslovima i razlozima koalicije radikala i Koštunice nije kraj. Čovek koji više voli da letuje u Šumadiji (Belanovica) nego na moru, sigurno razmišlja i o svom mestu u istoriji. A ona je poprilično surova, za razliku od političke svakodnevice. U istoriji uopšte nije važno kakve su vam bile namere, nego kakav vam je rezultat. To će reći, da i ako verujete da je Slobodan Milošević imao najbolje želje i za Srbiju i za srpski narod, rezultat njegove politike je poguban i za Srbiju i za srpski narod i za njegovu porodicu. I tako će biti upisan u istoriju bez obzira na predizbornu kampanju u kojoj socijalisti dokazuju kako je Milošević bio u pravu i kako sada svi vode njegovu politiku. Pa čak i da jeste Milošević u pravu, istorija će to zabeležiti u fusnoti, a u glavnom tekstu da su pod njegovom rukom tragično postradali i Srbi i Srbija, da su drastično nazadovali i materijalno i moralno i duhovno. Ovim se hoće kazati da Koštunicu, koji razmišlja o istoriji, ne može da zadovolji stav pominjanog sociologa da bar malo drečimo, da bar malo našim protivnicima zagorčamo život. Wega mora da zanima sasvim druga stvar: kako da izvede Srbiju u bolju budućnost. Da bi to uradio, morao bi da se priseti Marka Miljanova: junaštvo je braniti sebe od drugih, čojstvo je odbraniti sebe od sebe. Drugi problem Koštunice je šta će biti od DSS-a posle koalicije sa SRS-om. U dubinskim ispitivanjima birača DSS-a oni nikako ne vide Koštunicu sa radikalima i prave između sebe i SRS-a jasnu i oštru razliku. Zato istraživači javnog mnjenja misle da bi na narednim izborima DSS bio kažnjen i da bi imao tri do četiri odsto manje glasova nego na ovim izborima. “Ako DSS uđe u koaliciju sa radikalima, dokazaće da je mačka sa devet života. Ali, to će biti njen deveti život”, kaže funkcioner DSS-a. Naravno da ne mora tako da bude. Pa, 2007. godine trećina glasača DS-a je rekla da neće više zaokružiti DS ako Tadić pokloni mandat Koštunici, ali su “zaboravili” na to na predsedničkim izborima 2008. godine. Ali, problemima moguće koalicije radikala i “koštunjavih” tu nije kraj. Čak i ako se potvrdi očekivanje Todorovića da će posle objavljivanja delova knjige Karle del Ponte koalicija “Za evropsku Srbiju” padati, a radikali rasti – dvojica Vojislava neće moći da vladaju bez podrške Ivice Dačića. On je pokazao zavidnu sposobnost da uspostavi dobre odnose i sa DS-om i sa DSS-om i sa SRS-om. Tadićevci su namerno širili po čaršiji da su sa Dačićem popušili dosta kubanskih cigara i da bi mogli da mu pomognu da nađe mesto među evropskim socijalistima. Međutim, ni DSS nije bio lenj pa nije dozvolio otvaranje afere “kofer”. Neki analitičari misle da bi SPS nestao sa političke scene posle nove koalicije sa radikalima i DSS-om, jer bi tim savezom sugerisali svom tvrdom jezgru glasača da nije izdaja Slobodana Miloševića ako na listiću umesto SPS zaokružite DSS ili SRS. Ipak, verovatnije je da se Dačić neće mnogo razmišljati ako se Nikolić i Koštunica budu dogovorili, a izborni rezultat bude u skladu sa sadašnjim rezultatima istraživanja javnog mnjenja: biće u koaliciji sa njima. Pri trenutnom rasporedu glasova birača (po već pominjanim istraživanjima javnog mnjenja), Tadić bi mogao da napravi koalicije: DS + DSS + manjine (130 poslanika) ili DS + DSS + SPS + manjine (145 poslanika). Neverovatno izgleda bi u bilo kojoj od tih koalicija mogao da učestvuje LDP. Tačnije, tamo gde je DSS, izvesno je da nema LDP-a. Jedan od savetnika Čedomira Jovanovića kaže: “Zapušićemo nos samo ako treba manjinski da podržimo vladu koja bi sprečila koaliciju SRS-DSS, zato što nećemo da dozvolimo da se Srbiji dogodi toliko zlo.” Ostavimo LDP, jer ma kako bili komplikovani odnosi između Tadića i Jovanovića, njihovi birači se – osim u malim izuzecima – doživljavaju kao nešto blisko. Pitanje je kako bi DSS mogao ponovo sa DS-om, pogotovo što kako kaže pominjani funkcioner “koštunjavih”, “ne razumem kako je Tadić mogao sa Čankom, Dinkićem i Draškovićem”. Na nivou realnosti odgovor nije težak. Isto onako kako je DSS mogao sa Ugljaninom. I kako je mogao sa Dinkićem kada je on bio protiv zajednice Srbija i Crna Gora a Koštuničin najvažniji posao očuvanje te države. I kako je mogao sa Draškovićem tako i toliko da on bude ministar spoljnih poslova, a da vlada ne bude zakonita jer nije bila izabrana u Skupštini. Dakle, i ovde je ključno pitanje radnog mesta Vojislava Koštunice. Sumnjala misle da Tadić još nije odredio kandidata za premijera jer to mesto čuva za lidera DSS-a, iako je predsednik Srbije nekoliko puta javno rekao da Koštunica ne može da bude premijer u njihovoj novoj koaliciji. Možda Tadić računa više nego drugi da je Koštunici važnije mesto u istoriji od mesta u vlasti, na kojoj se nalazi od oktobra 2000. sa prekidom od oko godine. Ipak, teško je videti Koštunicu sa Tadićem, naročito pošto je šef DSS-a rekao Olji Bećković u “Utisku nedelje” da mu je opozicija DS, a ne SRS. Ako hoće da popravi svoje šanse da odredi premijera nove vlade, Tadić bi morao drastično da promeni sopstvenu, skoro nevidljivu, izbornu kampanju. S jedne strane, da koristi penale koje mu serviraju “narodnjaci”. Prvi je bio koncesija za auto put Horgoš-Požega. Ako se pogledaju uslovi za garanciju Dojče banke, jasno je da ona traži promenu koncesionog ugovora. To znači da od izgradnje puta po ugovoru koji je Ilić sakrivao od javnosti – nema ništa. Drugi je penal odbijanje Predraga Bubala da obavesti javnost o sopstvenom bogatstvu i tvrdnja da će naplaćivati putarinu na Ibarskoj magistrali, što je dovoljan razlog da polovina Srbije ne glasa za DSS. Treći je Ugovor Elektroprivrede Srbije i ruskog Inter Rao-a. Opet su mediji koje kontroliše DSS, a to su svi osim “Blica” i B92, pisali o milijardama iako obe strane tvrde da “protokol nije obavezujući”, da se ne zna šta se po njemu radi i gradi jer EPS tek treba da dostavi spisak poželjnih objekata, ili što bi rekao šef EPS-a Vladimir Đorđević: “To znači da ćemo mi za 90 dana prepoznati da li ima zajedničkih projekata ili nema.” Pa o čemu je onda sporazum i što mašete milijardama i srpsko-ruskim bratstvom-jedinstvom? S druge strane, Tadić bi upornije morao da pita šta mu je Koštuničin drugi korak pošto je prvi da neće Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, što nužno zahteva i da predsednik Srbije mnogo podrobnije objasni narodu koji je i njegov drugi korak u nepristajanju na jednostrano proglašenu nezavisnost Kosmeta. Kada se saberu svi plusevi i minusi, u ovom trenutku izvesnija je koalicija SRS + DSS + SPS, nego vlada koju vodi Tadićev DS. U svakom slučaju, perverzija je istorije što 12. maja Koštunica može da vrati Srbiju u devedesete (možda ne ratove, ali veliku inflaciju i nezaposlenost sigurno) i što Dačić može da je povede u bolju budućnost, ne baš švedski standard, ali veći od sadašnjeg. Konačno, ne treba zaboraviti i reči Dragana Todorovića: “Moguće je da posle ovih izbora ne bude vlade u predviđenom roku i da se izbori ponove.” Da li znate da ste prvi političar koji je pomenuo tu mogućnost i zašto ste to uradili?, pitao je NIN predsednika Izvršnog odbora SRS-a. Odgovorio je: “Zato što je i to moguće.”