Plameni trag protesta

Olimpijska baklja, koja je na put krenula 24. marta iz Grčke, treba da pređe 137.000 kilometara i preko svih kontinenata za 130 dana kako bi stigla u Peking na otvaranje igara. Baklja je zasada na svom putu ostavljala trag protesta zbog odnosa kineskih vlasti prema ljudskim pravima i problema sa Tibetom. Paljenje olimpijske baklje u Grčkoj ometali su protibetanski aktivisti koje je podržavala organizacija Reporteri bez granica, za koju postoje indicije da ima tesne veze sa američkom obaveštajnom službom. Tokom boravka u Parizu, baklja je ugašena tri puta, u San Francisku nosioci baklje morali su da se kriju i bukvalno beže od demonstranata, a slične scene viđene su i u Londonu. Pažljivo isplanirane i tempirane demonstracije protiv kršenja ljudskih prava koje sprovodi Kina organizovane su i u drugim zapadnim prestonicama. Istovremeno, vrši se pritisak i vodi kampanja za delimični bojkot Olimpijskih igara. Šef francuske diplomatije, koji često deluje više kao američki ambasador nego francuski ministar, Bernar Kušner, pozvao je na bojkot ceremonije otvaranja. Kušner je rekao da bi tu ideju trebalo razmotriti na sastanku ministara spoljnih poslova Evropske unije. Kušnerov šef, francuski predsednik Nikola Sarkozi, i britanski premijer Gordon Braun pridružili su se inicijativi nemačke kancelarke Angele Merkel da bojkotuje otvaranje Olimpijade. Apsurd je, međutim, što ona nije ni imala u planu da u avgustu otputuje u Peking. I međunarodne organizacije jasno su stale na stranu potlačenih Tibetanaca – Savet Evrope pozvao je na bojkot igara, a generalni sekretar Ujedinjenih nacija Ban Ki Mun saopštio je da neće otići u Peking. Kineske vlasti u ovoj situaciji nalaze se između čekića i nakovnja. Olimpijada je za njih trebalo da bude prilika za pokazivanje nove ekonomske sile koja je trebalo u najlepšem svetlu da bude predstavljena svetu. Na ceremonije otvaranja i zatvaranja pozvano je više od stotinu svetskih lidera, što je do sada apsolutni rekord. Međutim, ono što je za Peking trebalo da bude trenutak slave, od početka je natkriveno senkom optužbi za represiju i kršenje ljudskih prava i već je jasno da će ova Olimpijada biti u znaku medijskog prebrojavanja slučajeva nepoštovanja ljudskih prava i sloboda. Aktivisti koji godinama ukazuju na tragično stanje na ovim poljima u najmnogoljudnijoj državi na svetu i oni koji se zalažu za „slobodan Tibet”, olimpijsku baklju shvatili su kao dar Božiji koji će im omogućiti da svetu skrenu pažnju na svoju borbu. Reagujući na ova zbivanja, predsednik Kine Hu Đintao rekao je da je pitanje Tibeta u potpunosti unutrašnje pitanje Kine i nacionalnog jedinstva. Polemika u vezi sa bojkotom sa političara prenela se i na sportiste, pa dok jedni tvrde da igre ne treba bojkotovati, jer se one ne smeju povezivati sa politikom, drugi ne samo da se vatreno zalažu za bojkot, nego iznose i ideje kako ga intenzivirati ili, u slučaju da se već prisustvuje igrama, jasno iskazati svoje političko protivljenje stavu Pekinga prema Tibetu, ali i ljudskim pravima uopšte. Najbolji teniser na svetu, Rodžer Federer, izjavio je tako da ne veruje da će bojkotovati igre ili na neki drugi način izražavati svoje neslaganje sa organizatorima. „Iskreno, ne znam dovoljno o situaciji. Ne znam koliko bi trebalo da se mi sportisti mešamo u to. Olimpijada bi trebalo da bude proslava sporta, a ne da se koristi u političke svrhe”, rekao je on nedavno. Federerov američki kolega DŽejms Blejk veruje da bi sportisti trebalo da donesu zajedničku odluku, a ne pojedinačno. „Ukoliko mi kažu da je ispravno otići, ja ću učestvovati. Ako mi kažu da bi trebalo da ostanem kod kuće, ostaću kod kuće, ali biću razočaran, jer želim da učestvujem na Olimpijadi”, rekao je on. Ima, međutim, sportista koji se zalažu i za radikalniji pristup, ali oni su za sada u manjini. Francuski skakač s motkom Roman Menil traži od ostalih sportista da pokažu svoju privrženost ljudskim pravima i predložio je sportistima da na dresove stave bedž sa natpisom „za bolji svet”, a ideju o bojkotu ceremonije otvaranja smatra „vrlo interesantnom”. Olimpijska povelja vrlo je, međutim, jasna po ovom pitanju i zabranjuje bilo kakvu „demonstraciju političke, verske ili rasne propagande” na Olimpijadi, pa bi lako moglo da se desi da sportisti koji se odluče da iskažu svoj politički stav budu poslati kući. Najzanimljiviji komentar na ovu temu imao je italijanski svetski prvak u plivanju Filipo Manjini koji je primetio da je na Tibetu i u Kini od 1959. godine život izgubio veliki broj ljudi. „Ne shvatam zašto bismo tek sada protestovali. Samo zbog Olimpijade?”, rekao je on dodajući da su u antička vremena „za vreme Olimpijade prekidani ratovi, a sada hoće da prekinu Olimpijadu zbog sukoba”. Manjini verovatno ni sam nije svestan koliko je u pravu, jer su SAD, čiji je predsednik, DŽordž Buš, inače rekao da neće bojkotovati otvaranje Igara, očito odlučile da povedu veoma rizičnu geopolitičku igru sa Pekingom podržavši nasilne demonstracije na Tibetu i antikineske demonstracije širom sveta. Sadašnja dešavanja deo su sve izraženije strategije za destabilizaciju Kine, koju je pre više meseci počela da sprovodi Bušova administracija. Ova strategija, pored otvaranja problema na Tibetu, podrazumeva i pokušaj pokretanja antikineske revolucije u Mjanmaru i slanje NATO snaga u Darfur u kojem kineske kompanije u okviru sporazuma sa vladom u Kartumu planiraju eksploataciju nafte i gasa. „Operacija” na Tibetu, koja je započeta sredinom prošlog meseca obeležavanjem 49. godišnjice tibetanskog ustanka protiv kineske vlasti, zeleno svetlo je dobila nakon prvog javnog susreta DŽordža Buša i dalaj-lame u oktobru prošle godine u Vašingtonu. Geostrateška stvarnost, istorijske i sadašnje političke i parapolitičke činjenice ukazuju na to da su se demonstranti i pasionirani aktivisti još jednom pokazali kao naivčine, propagandisti i ulične siledžije koji se zalažu za „ciljeve” koje su stvorile, podržale i podstakle angloameričke obaveštajne službe, sa namerom da nanesu štetu jednoj stranoj vladi, u ovom slučaju kineskoj. U pozadini bučne i u svetu popularne kampanje „Spasite Tibet” u kojoj prednjače poznate ličnosti, stoji činjenica da je CIA faktor koji od samog njegovog nastanka podržava pokret za nezavisnost Tibeta. Prema mnogim izveštajima i sam dalaj-lama odavno je tesno povezan sa američkom obaveštajnom agencijom. Interes američke strane u ovome više je nego jasan – pored toga što se stvaranjem problema na Tibetu slabi jedan od najvećih, ako ne i najveći rival na svetskoj sceni, u slučaju postizanja nezavisnosti ovog dela Narodne Republike Kine, SAD praktično dolaze u posed značajnih naftnih i gasnih rezervi i velikog rudnog bogatstva. Tibet je jedan od uranijumom i boraksom najbogatijih regiona na svetu, a tu se nalaze i skoro polovina svetskih rezervi litijuma i najveće rezerve bakra i gvožđa u Aziji, kao i više od 80.000 rudnika zlata. Tibet je verovatno i najveći izvor vode na svetu. U ovom regionu izvire sedam najvećih azijskih reka iz kojih se vodom snabdeva više od dve milijarde ljudi. SAD su veliku zainteresovanost za Tibet pokazivale još od kraja Drugog svetskog rata, pre svega slanjem operativaca CIA na Tibet, koji su imali zadatak da tamo formiraju snažno američko vojno uporište iz kojeg bi SAD kontrolisale čitavu Aziju. Ovakve aktivnosti cvetale su dok je kontrolu nad Tibetom imao nacionalistički režim Čang Kaj Šeka i tada su SAD priznavale suverenitet Kine nad ovim regionom. Dolazak komunista na vlast srušio je nade američkih stratega da bi mogli koristiti Tibet i Vašington je odmah počeo sa podrivanjem kineske vlasti na terenu, što je kulminiralo kratkim i neuspešnim ustankom. Pokušaji Kine da se uzdigne na svetskoj pozornici i izađe iz decenija izolacije propraćeni su grabežljivim mahinacijama koje predvode SAD. Sadašnje demonstracije samo su najnovija manifestacija ove politike i stoga ne treba da iznenađuje da su američki takmaci za predsedničku kandidaturu Hilari Klinton i Barak Obama pohrlili da podrže inicijativu za bojkot Olimpijade i pridružili se talasu antikineskih akcija. Kratkoročni cilj ove kampanje jeste diskreditacija kineskog rukovodstva nekoliko meseci pred početak Olimpijskih igara istovremeno skrećući pažnju javnosti sa sukoba na Bliskom istoku – kineska kršenja ljudskih prava ističu se, dok se umanjuje patnja žrtava na Bliskom istoku, a humanitarna kriza u ovom regionu skinuta je sa naslovnih strana stavljanjem u prvi plan dešavanja oko Tibeta. Kina nikako ne predstavlja zemlju na koju se treba ugledati kada su u pitanju ljudska prava, ali to nisu ni SAD i njihov verni britanski saveznik, koji snose odgovornost za značajna kršenja ljudskih prava u Iraku i širom sveta. SAD i njihovi saveznici, koji su skloni torturi, političkim ubistvima i uspostavljanju tajnih pritvora, u svetu se predstavljaju kao model zapadne demokratije koju treba preneti zemljama u razvoju, dok su sa druge strane Rusija, Iran, Severna Koreja i Kina. Ironično je, ako ne i tragično, to što učesnici kampanja poput „Spasite Tibet” ili „Spasite Darfur” čine veoma malo, ili ništa da „spasu sebe”. U poređenju sa vatrenošću koju izražavaju protiv Kine, veoma malo je gneva usmereno na samu američku administraciju i izgleda da se ti aktivisti radije usredsređuju na spasavanje „sirotih Tibetanaca i Afrikanaca” u trenutku kada njihove sopstvene vlasti flagrantno krše ljudska prava ne samo svojih, nego i građana drugih država u svetu. Moglo bi se reći da su kampanje „Sejv Tibet” i „Sejv Darfur” podjednako lažne koliko je lažan i američki rat protiv terorizma – i jedno i drugo koriste se isključivo da bi javno mnjenje dobilo propagandno opravdanje za ratove, vojne intervencije i osvajanje resursa.