Vreme vampira

U poslednjih nekoliko meseci aktuelne su priče o vampirima, kojih je u našoj otadžbini sve više. Naravno, verovanje u vampire nikada nije ni prestajalo, ali danas se ta tema shvata sve ozbiljnije i sve verovatnije. U selima istočne Srbije ljudi govore za televiziju kako često sreću vampire, mnogo ih je više nego ranijih godina, a zašto je to tako, oni ne znaju. “To je posao za naučnike”, kaže čovek koji i leti nosi šubaru, a nije mu vrućina. Da li on veruje u priču o vampirima? Šta ima da ne veruje, kad ih je lično viđao. Pojave se na tren, ne puštaju glasa od sebe, i ako primete da imaš glogov kolac, nestaju glavom bez obzira. “Ja se od glogovog koca, kad se noću vraćam iz kafane, ne odvajam” – sledi nastavak priče, a televizija daje i sliku čoveka koji pokazuje da ispod kaputa zaista nosi ovu antivampirsku spravu. Ovo se događa u istočnoj Srbiji. Ali, nije ni južna bez vampira. U jednom selu u okolini Pirota već duže vreme pojavljuje se vampir koji kidiše, svake noći, na bivšu komšinicu. Ona priča kako, čim zaspi i san je duboko uhvati, a san je najdublji posle ponoći, u njenu sobu ulazi pomenuti vampir, počinje da je guši, davi i da skače po njenim grudima. “Ne mogu da lažem, krv mi ne iska.” Na pitanje da li to ona možda sanja, u pomoć priskače muž, kao svedok očevidac (za razliku od onih haških svedoka, koji su čuli od nekoga da je neko nekome nešto rekao), i glasom uverljivijim od mnogih naših političara, kaže: “Ma kaki sanja! Lično joj, metlom, svakog jutra počistim granje i suvo lišće sa grudi, koje onaj vampir ostavlja.” Koliko je svedočenje pouzdano, mi ne znamo, ali s obzirom na to da je javno izrečeno na televiziji, a svaki naš čovek zna da je televizija ozbiljna pojava i da ima snagu zakletve nad Biblijom, ostavljamo čitaocu na volju, jer se narodna volja, kao i posle izbora, mora poštovati, dakle neka čitaoci sami izvedu zaključak. U zapadnoj Srbiji ponovo je tema najčuveniji srpski vampir Sava Savanović, koji se opet pojavljuje o onoj čuvenoj vodenici u Krivoj Jaruzi, gde je ispod račvastog bresta i sahranjen i propisno proboden glogovim kocem. Glog, izgleda, u ovom slučaju nije bio dovoljan, ili nije bio dobro zašiljen, ili se glog bio izmetnuo u neko mekše drvo (priroda ume čoveku da priredi mnoga iznenađenja), bilo kako bilo, ljudi kažu da su prošle jeseni viđali Savu Savanovića kako se muva oko vodenice, posle ponoći. Najslavniji srpski vampir bio je poznat po velikim očnjacima, kojima je ispijao krv vodeničarima koji su se usuđivali da i noću melju. Mnogi ljudi i danas zaobilaze, čim padne sumrak, ko sme da čeka mrak, ovu vodenicu, od koje su ostali samo krš, truljenje i paučina. Vodeničara više nema, ali priča se obnavlja, sa velikim uverenjem, nemalo manjim od onoga iz starih vremena, kad su ljudi bili nepismeni. Ima i danas u Srbiji nepismenih, ali oni bar gledaju televizijske vesti. Veliki je to skok, sličan velikim skokovima iz doba crvene Kine. Jedan odbornik, ili tako nešto (sigurno je reč o čoveku iz seoske vlasti), priča kako se vraćao iz grada sa jednog sastanka. Sastanak se bio odužio i trajao je, kao i zasedanja našeg parlamenta, do duboko u noć. A ovaj čovek iz seoske vlasti morao je pešice da prođe, na putu kući, pored vodenice Save Savanovića. “Nisam se toliko bio uplašio za život, ode glava pa šta, nego da se meni nešto desilo, selo bi ostalo bez važne informacije sa sastanka. Imao sam sreće. Negde blizu vodenice prišao mi je jedan pas, a kad si sa psom, vampiri ti ne mogu ništa. Tačno je da je pas najveći čovekov prijatelj, spasao je i važnu informaciju sa jednog sastanka, ali naš narod ne voli preterano pse. Mnogi ih ljudi mrze, ubijaju, truju, biju, kinje, kao da i oni nisu božja stvorenja. Kako ćemo u Evropsku uniju kad pse mlatimo do smrti, a u Beogradu nema ni azila ni groblja za njih? Kažu da pasa nema u Turskoj, takav je adet, a mi još živimo pusto tursko. Vampirima, i naročito antivampirizmom, kod nas se niko naučno ne bavi. Ima toliko raznih fakulteta, i državnih i privatnih, samo nema fakulteta sa koga bi izlazili diplomirani antivampiristi, ili masteri, kako se to danas kaže. Postoji jedan antivampirista, samouk, iz okoline Kladova, ili možda Brodica, koji piše studiju o borbi protiv vampira, daje besplatne savete i kaže da su vampiri opasni samo za one neuke, koji ne znaju veštinu borbe sa njima. On zna. “Nije dovoljan samo glogov kolac, moraš znati i genetiku samog gloga. To se već mora učiti, ne smemo se oslanjati na laike, jer su životi Srba, kojih je sve manje, danas jako ugroženi.” Počela je da kruži priča i da je najpoznatiji svetski vampir Drakula rođen u istočnoj Srbiji. Kakva Transilvanija, kakvo Trgovište, kakva tvrđava Sigištara, Drakula je naš vampir. Bio je vojvoda, ali zar je malo Srba otišlo u svet (Ima seoba. Smrti nema!), vladao je Vlaškom, otac ga je poslao u Tursku da se čeliči. Posmatrao je sva turska mučenja i surovost je ušla u njega. Irski pisac Bram Stoker napisao je roman Drakula, holivudska kovnica novca snimila je desetak filmova o Drakuli, Amerikanci su izdali prigodnu marku od trideset i dva centa, sa likom poznatog glumca mađarskog porekla Bele Lugošija, najboljeg filmskog Drakule svih vremena. Zašto je ovaj Irac baš jednog Transilvanca pretvorio u vampira, zar toga nije bilo u Engleskoj, Francuskoj, Americi? Zašto se izmišlja da je Drakula srpski vampir? Zato što je možda poznatiji od našeg velikog vampira Save Savanovića? Nema potrebe. Postoji priča da su se Vlad Drakula Treći i Sava Savanović upoznali. Bilo je to pre nego što se vojvoda povampirio. Sava je bio jači od Drakule bar duplo. Kad mu je sve dozlogrdilo, pozvao je Savu na razgovor, u dvorištu zamka Turci nabijeni na kolac molili su za smrt dok su ih vrane jele (rekli smo da je Vlad jedno vreme učio u Turskoj): “Oslobodi me ovog trulog sveta. Od ovih nakaza. Ne pitam kako.” I Sava Savanović ga je oslobodio – Vlad je postao vampir. Ko je bio ovaj Vlad? Ne znamo, nema ga među zvezdama, odgovaraju zvezdočatci.