Teletabisi iz Trstenika

Na proteklim predsedničkim izborima za Tadića je glasalo oko dva miliona i dvesta devedeset hiljada. Za Nikolića oko dva miliona i sto sedamdeset hiljada. Seriju “Selo gori a baba se češlja”, kažu piplmetri, gleda tri miliona ljudi. Po tradiciji, najgledaniji televizijski dnevnik u Srbiji je nedeljni dnevnik RTS-a. Otkako se prikazuje serija Radoša Bajića, najgledaniji je dnevnik subotom. Qudi ga gledaju dok čekaju “Selo gori...” Da li hoću da kažem kako bi Radoš Bajić trebalo da se kandiduje na izborima? Neću. Jer ne znam. To je njegova stvar. Hoću da kažem kako su Tadiću i Nikoliću u NIN-u posvećeni tekstovi i tekstovi. I da, ako je tako, i ova serija i njen autor zaslužuju barem jedan. I otišao sam. I pričao sa Radošem. Počeo sam izdaleka. Pitao sam ga: “U čemu je kvaka?” “Pa recimo u tome što srpsko selo i srpskog seljaka prikazujemo u svetlu koje zaslužuje”, kaže Radoš. “Što rušimo stereotip o Srbima kao narodu prostaka, siledžija, muvatora i pijanih lakrdijaša koji već godinama grade srpska televizija i srpski film. Što običnom čoveku vraćamo dostojanstvo, sentiment, dušu, toplinu. Jer svako, pa i naš čovek, zaslužuje da bude tretiran ozbiljno.” Istina, ne postoji ni jedna pojava koja ne zaslužuje da bude tretirana i neozbiljno. Ali je istina i da je neozbiljno tretiranje srpske provincije i srpskog seljaka u srpskom filmu i igranim programima srpske televizije u proteklim godinama, ako ne i decenijama, doživelo hiperinflaciju. Prvi ozbiljan signal da publika vapi za drugačijim sadržajem bio je neočekivan uspeh Šotrinog filma “Zona Zamfirova”. Ali, reklo bi se, ljudi iz esnafa iz tog uspeha nisu izvukli odgovarajuće pouke. Trebalo je da prođe nekoliko godina pa da stvar preuzme pravi čovek. Opus Radoša Bajića obeležen je dramskim prikazivanjem šireg zavičaja. “Prostora omeđenog sa tri Morave”. A posvećen ovekovečavanju jezika ljudi koji između tri Morave žive. “Šumadijsko-moravskog dijalekatskog narečja”. Još 1976. Radoš je opus otvorio monodramom “Led”, koja je uvrštena u “Antologiju srpske monodrame” Radomira Putnika. Već više od trideset godina, autor “Leda” nastavlja da se bavi tradicijom, običajima i naravima ljudi svog kraja. I tako je, od individualne sudbine ovekovečene u “Ledu”, stigao do šireg, epskog zahvata u “Selo gori a baba se češlja”. Za takav, širok zahvat, neophodna je ozbiljna organizacija. A ozbiljne organizacije ne može da bude bez uzajamnog poverenja, poleta i energije. Za energičnost i polet, neophodni su mladi ljudi. A tradicionalan ključ za uzajamno poverenje jeste rodbinska bliskost. Radoš Bajić je čovek koji drži do tradicije. I zato ne čudi što je mladost i uzajamno poverenje spojio na tradicionalan način. Okosnicu tima čine Jelena i Nedeljko, njegova deca. I Peđa Jočić, njegov zet. Porodična firma. Istina, možda bi tačnije bilo reći da su deca angažovala njega. Jer, Contrast studios, firma koja projekat “Selo gori a baba se češlja” realizuje, starija je od samog projekta. Osnovala su ga Radoševa deca, a on im se pridružio. Šta je starije: kokoš ili jaje? U svakom slučaju, sarađuju odlično, šireći pozitivnu energiju na ostatak ekipe i kombinujući profesionalizam i požrtvovanje, savremen pristup poslu i odanost starovremskom načinu rada. Radoševa ekipa ne radi u studiju nego u autentičnom okruženju. Do sada su snimili dvadeset i četiri epizode i na terenu proveli sedam meseci. Poslednjih meseci istovremeno su snimali i montirali materijal, što je zahtevalo posebne napore. Jednog dana, kada je trebalo da izađu na teren, napadao je veliki sneg. Radoševi su zasukali rukave i sneg čistili. I posipali put solju. Samo u jednoj stvari su, priznaje Radoš, odstupili od principa da selo prikažu onakvim kakvo jeste. Nisu dozvolili da se ni u jednom kadru nađu kartonski otpaci, stare flaše, dotrajali šporeti... Iako ih ima na pretek. To nisu hteli, po cenu da ih optuže kako lakiraju stvarnost. Ako drugi mogu da prikazuju stvarnost gorom nego što jeste, zašto Radoš ne bi mogao da je malo ulepša? Tako rade i u Holivudu. Po holivudskom principu, Radoševa ekipa, na zahtev gledalaca, uskoro nastavlja. Snimiće još dvadeset i šest epizoda. Tako će ih ukupno biti pedeset. Sudeći po reakcijama gledalaca, ni tih pedeset neće biti dovoljno. Radoš mi je pokazao mejlove koje su primili u toku samo jednog dana. Javljaju se ljudi iz Srbije, Hrvatske, Danske, Švedske... Davor iz Zagreba, na primer, poručuje: “Izvrsna serija, jedna od najboljih serija svih vremena na ex-džu prostorima.” A Ferenc iz Danske: “Nikada-nikada nisam gledao bolju, lepšu i zanimljiviju seriju u mom životu.” Draga iz Švedske: “Hvala vam svima, uspeli ste da mi zagrejete dušu kojoj, iz različitih razloga, preti opasnost da se sledi ovde na severu Evrope!” Dok Anđelka, sa neidentifikovanim mestom boravka, ocenjuje: “Mislim da ne preterujem kad kažem da pored Ćosića i njegove ’Srpske trilogije’ Radoš takođe zaslužuje veliko priznanje za ovaj film.” Istina, “Srpsku trilogiju” nije napisao Ćosić, nego Jakovljević, a “Selo gori...” nije film nego serija. Ali, dobro, veza postoji. Kada je čuo da radim tekst o “Selo gori...” jedan poznanik mi je rekao: “Čoveče, to je ludilo. Moji subotom uveče ne trepću. Teletabisi za odrasle, šta da ti kažem” A šta kažu kolege i kritika? “Kritika je, po običaju, u početku bila skeptična”, kaže Radoš. “Ali, kako vreme ide, ocene su sve pozitivnije. A kolege – jedni odaju priznanje, drugi su zavidni. I to su zavidni oni čija je priča istrošena.” Wihova čaša je napunjena. I počela je da se presipa. Radoševa se još uvek puni. “Uostalom”, kaže Radoš, “nema potrebe da se o tome vodi rasprava. To ti je kao na vašaru. Svako nudi svoju šatru. Qudi idu tamo gde im se sviđa.” Stariji, dobronameran kolega, doajen igranog televizijskog programa, rekao je Radošu: “Ti si shvatio ono što mi nismo: da je vreme destrukcije prošlo.” Daj bože da je rečeni autor u pravu. Ne samo zbog Radoša, njegovih saradnika i njihove serije. U stvari – najmanje zbog njih. Na kraju razgovora sam pitao ono: “Je li istina da se žitelji trsteničkog kraja prepoznaju u vašim likovima? I da su neki od njih zbog toga jako ljuti?” “Znam ponešto o tome”, kaže Radoš. “I to što se prepoznaju, doživljavam kao vrhunsko priznanje. A tih što su ljuti – kao prvo, nema mnogo. A kao drugo: ako se neko češlja kao lik u filmu, za to mu nisam ja kriv.” Branko Ćopić je svojevremeno imao velike muke sa moćnim zemljacima koji su se prepoznavali u njegovoj prozi. I – da se vratim na “Zonu Zamfirovu” – verovatno je, u vreme kada je napisana, u Nišu bilo ljutih na Stevana Sremca. Ali, lako je bilo Sremcu. On je uvek mogao da pobegne u Srem.